in

Танјугова анализа: Нуклеарке, рат и мир

Страх је завладао светом, страх од употребе атомског оружја, што је уосталом наглашено као могућност.

Рат је међутим довео у питање и сигурност мирнодопских нуклеарних објеката. Ратна пропаганда, разумљиво, посебно наглашава опасност ове врсте.

После инцидента током заузимања електране Запорожје ово је други, стварни или пропагандни, догађај ове врсте.

Заправо, од шамог почетка, криза око Украјине у знаку је проблематике атомске енергије и небројених страхова који из тога следе.

Неколико дана уочи војне интервенције Русије у Украјини, током 58. Безбедносне конференције у Минхену, на којој иначе, упадљиво, Русија није учествовала, Зеленски, председник Украјине, изјавио је да његова земља нема намеру више да поштује Будимпештанском меморандум из децембра 1994.

Што даље значи да постоји опредељње Украјине да поседује нуклеарано оружје.

Зеленски се притом позивао на реалну чињеницу да је од његове земље откинут део територије, не само Крим.

Истина, строго узев, атомско оружје које се налазило на територији Украјине заправо и није припадало тој новоствореној земљи, него Русији, којој је одмах признат апсолутни континуитет претходне совјетске државе. Оно је само било распоређено, између осталог и на простору данашње Украјине, али га никада није контролисао званични Кијев.

Руководиоци Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) одржали су ванредан састанак убрзо по избијању рата у Украјини. У првом плану је, разумљиво, био питање сигурности нуклеарног материјала и објеката.

По заузимању нуклеарне електране Запорожје, када је званични Кијев тврдио да је дошло до оштећења на електрани услед војних дејстава руске стране, званична Москва је обавестила Међународну агенцију за атомску енергију (ИАЕА) да су њене трупе преузеле контролу над електраном, и да су нивои радијације и опште стање нормални. Запорожје је иначе највећа нуклеарна електрана у Европи, у њој се налази 6 реактора, од 15 колико их има на територији Украјине, у четири електране. Према појединим медијима у Запорожју су тренутно активна два реактора.

Током разговора са америчким сенаторима, 5. марта, председник Украјине Зеленски, нагласио је да је угрожен трећи (после Чернобија и Запорожја) нуклеарни објекат те земље, Јужноукрајинска нуклеарна електрана, смешетена 120 километара северно од Николајева, града који Руси опседају.

радиоактивност, нуклеарна, енергија, нуклеарка

Затим је 8. марта из средишта ИАЕА саопштено да су системи за праћење нуклеарног материјала у постројењима за радиоактивни отпад електране у Чернобиљу престали да преносе податке надзорном органу за нуклеарну енергију УН.

Украјински „Енергоатом“, сутрадан 9, саопштио је да Чернобиљ није у могућности да хлади нуклеарно гориво пошто је прекинуто напајање електричном енергијом, што би могло да доведе до цурења радијације.

ИАЕА је међутим објаснила да за хлађење истрошеног нуклеарног горива није неопходно снабдевање струјом.

У току је очигледно жесток пропагандни рат, који мало кога оставља равнодушним.

У стварности међутим, мало је вероватно да ће било која од зараћених страна угрозити нуклеране објекте, који су уосталом неупоредиво озбиљније обезбеђени него што је то било осамдесетих.

Трагедија која је се догодила у Фукушими марта 2011 била је последица катастрофалног земљотреса који је довео до онемогућавања система за хлађење.

Раст цена енергената, и неминовна неизвесност, несумњиво ће и надаље атомску енергију чинити неизбежном. Поред чињенице да поједине богате земље увелико планирају производњу енергије из водоника.

Искуство је уосталом показало да је атомска енергија цак и еколошки оправдана, због чињенице да је коришћење фосилних горива један од разлога глобалног отопљења, с низом опасних последица.

Широм света активно је сада 437 нуклеарних реактора, а бројни су у градњи или се планирају.

У окружењу Србије активно је више нуклеарних електрана, у Румунији, Мађарској, Бугарској, Словенији.

У Југославији је 1986. године био је расписан конкурс за изградњу нуклеарних електрана. Уследила је медијска кампања која је довела до мораторијума, забране градње нуклеарки.

Тада, 1986. у плану су биле четири нуклеарке које је требало изградити до краја 20. века, а до 2025. Југославија је требало да добије 23 А-централе, од којих четири у Даљу, Виру, код Костолца, а потенцијалне локације су биле и Младеново, Бачка Паланка и друге.

Границама Србије најближе су нуклеарне електране „Козлодуј“, а у току су и радови на електрани „Белене“, у Бугарској, „Кршко“ у Словенији, “ Черне воде“ у Румунији и „Пакш“ у Мађарској. Ту је и, нешто даље, електрана „Јасловске Бохуњице“ у Словачкој.

Истраживања која су вршена у негдашњој Југославији била су и плод препорука Међународне агенције за атомску енергију. А за развој (мирнодопског) атомског програма у Југославије били су тада озбиљно заинтересовани и поједини припадници врха ЈНА. Постојала је наиме процена да би поседовање потенцијала те врсте, кад и ако би он био остварен, било добар гарант безбедности земље. Године 1989, мораторијумом, све је стављено ад ацта.

И тада, као и данас, широка пропагандна кампања била је плод крупних политичких, и стратешких, интереса, и савременицима, како то иначе бива у историји није биле разумљво оно што ће, када буде касно, постати сасвим очигледно.

У савременом свету укупно 32 државе поседују нуклеарне електране. Четвртина потреба за електричном енергијом унутар Европске Уније, обезбеђује се на тај начин. У појединим земљама нуклеарне електране су основни извор електричне енергије. Најистакнутији пример је Француска, али и друге земље попут рецимо Словачке или Украјине већину електричне енергије обезбеђују на тај начин.

Јуна ове 2022, планирано је да буде пуштен у редован рад реактор Олкилуото 3, у Финској. То је највећи реактор у данашњој Европи, и када буде започео с радом, Финска ће приближно 40 одсто потрошње електричне енергије обезбеђивати из атомских електрана.

Има, с друге стране, земаља које настоје да се ослободе атомске енергије. Први талас те врсте уследио је након трагедије у Чернобиљу априла 1986. Забрана градње атомских електрана уследила је потом у негдашњој Југославији 1989. Али и другде, рецимо у Италији или Аустрији, референдумом.

Италија је међутим тај мораторијум доцније одбацила. Након трагедије у Фукушими марта 2011, следио је нови талас одустајања од атомске енергије. То је рецимо случај с Немацком. У тој земљи је од 2011. године, угашено 11 од 17 реактора.

У Европи, потребе у електричној енергији из нуклераних електрана преко 50 одсто обезбеђује Белгија, Француска чак 75 одсто, Словачка преко 50, Мађарска преко 40, Румунија више од 20 процената, Немачка четвртину, Шведска и Швајцарска више од 35 процената.

Како сада изгледа, употреба атомске енергије предуслов је енергетске стабилности, управо као што је поседовање атомског оружја, ма колико парадокално деловало, показало се, обезбедило какву такву равнотежу, и отуда, крхки, глобални мир.

а