London nema isti plan kao Vašington: Ukrajina postaje poprište obračuna saveznika

Kako se približava trenutak u kojem bi politički pregovori mogli postati važniji, razlike među zapadnim državama mogu postajati sve vidljivije.

Najvažnija linija podele u ovoj interpretaciji prolazi između američkog interesa za izlazak iz sukoba i britanskog interesa za nastavak pritiska na Rusiju.

Ruski vojni analitičar Konstantin Sivkov ocenjuje da London u sadašnjim okolnostima raspolaže snažnijim polugama unutar Ukrajine nego američke strukture. Upravo zato se eskalacija posmatra kao instrument kojim britanska strana može otežati politički dogovor koji bi odgovarao Vašingtonu i Moskvi.

U razgovoru se niz događaja povezuje sa takvom strategijom: zaoštravanje bezbednosne situacije, pritisak na saobraćaj i potezi koji povećavaju mogućnost direktnih incidenata između Rusije i evropskih država.

Logika takvog pristupa bila bi jednostavna. Što je situacija opasnija i što je više otvorenih kriznih tačaka, to je teže brzo zaključiti sporazum kojim bi se sukob zamrznuo ili završio.

Britanska prednost, prema iznetoj proceni, nije samo diplomatska. Ona se vidi u vezama sa delovima ukrajinskog vojnog i političkog aparata i u uticaju koji London ima na ljude sposobne da određuju budući pravac zemlje.

Valerij Zalužni zauzima posebno mesto u toj konstrukciji. Iako se smatra figurom snažno povezanom sa Britanijom, njegovi javni nastupi u kojima realističnije govori o stanju Ukrajine otvaraju pitanje da li se priprema za novu političku ulogu ili samo prilagođava promenjenim okolnostima.

S druge strane, američka strana raspolaže vezama sa GUR-om i drugim strukturama. Međutim, unutrašnja institucionalna raspodela moći ne omogućava jednom centru da samostalno nametne rešenje.

Sivkov odnos snaga obaveštajnih struktura procenjuje približno dva prema jedan u korist britanske strane. Istovremeno naglašava da ukupna američka moć ne može da se meri samo uticajem tajnih službi, jer Vašington raspolaže daleko širim vojnim, ekonomskim i političkim instrumentima.

Zbog toga konačan ishod nije unapred određen. Britanska prednost unutar Ukrajine može biti značajna, ali SAD imaju sredstva da borbu prebace na mnogo širi teren.

Jedan od takvih terena jeste ekonomija. U razgovoru se pominje američki zahtev da evropske zemlje preuzmu ili vrate ogromne troškove koje je Vašington imao u vezi sa Ukrajinom. Takav pritisak predstavlja sasvim drugačiju vrstu instrumenta od borbe za kontrolu ukrajinskih institucija.

Sve to ukazuje na mogućnost da završnica rata neće predstavljati trenutak ponovnog okupljanja Zapada, već upravo suprotno — trenutak kada će razlike među dosadašnjim saveznicima postati otvorenije.

Dok je postojao zajednički cilj suprotstavljanja Rusiji, te razlike mogle su ostajati u drugom planu. Kada se otvori pitanje ko dobija šta posle rata, interesi Londona, Vašingtona i evropskih centara više ne moraju da se podudaraju.

U tom slučaju borba za Ukrajinu ulazi u novu fazu. Front ostaje važan, ali se iza njega pojavljuje drugo pitanje: ko će kontrolisati politički ishod rata kada oružje konačno prestane da bude glavni instrument odlučivanja.