Iran je poremetio mnogo veću igru: Propao plan koji je mogao promeniti svet

Sukob oko Irana ne završava se na odnosima Teherana, Izraela i Sjedinjenih Država. Kontrola te zemlje predstavljena je kao jedna od ključnih tačaka mnogo šire borbe za energetske resurse, politički uticaj na Bliskom istoku i budući odnos snaga između Amerike, Evrope i Rusije.

Ruski vojni analitičar Konstantin Sivkov ocenjuje da je Iran jedan od razloga zbog kojih SAD nisu uspele da uspostave kontrolu nad ključnim svetskim resursnim pravcima.

U njegovoj geopolitičkoj računici, eventualno stavljanje Teherana pod američku kontrolu otvorilo bi Vašingtonu vrata ka mnogo većem cilju.

Sledeći korak bio bi snažnije potčinjavanje monarhija Persijskog zaliva američkom uticaju. Kombinacija američke i izraelske moći tada bi, prema toj proceni, izgledala gotovo neprikosnoveno u očima arapskih država regiona.

Takav odnos snaga omogućio bi SAD da raspolažu daleko većom kontrolom nad energetskim tokovima. A onaj ko kontroliše ključne izvore i pravce snabdevanja dobija instrument pritiska koji može biti efikasniji od klasične vojne sile.

Evropa bi se u tom slučaju našla u posebno nepovoljnom položaju. Njena zavisnost od spoljnih energetskih resursa učinila bi je mnogo osetljivijom na američki pritisak, naročito u trenutku kada se evropska industrija već suočava sa problemima konkurentnosti i troškova energije.

U razgovoru se ta mogućnost povezuje i sa unutrašnjim američko-evropskim političkim sukobom. Trampistički deo američkog establišmenta predstavljen je kao protivnik evropskih globalističkih elita, pa bi kontrola resursa mogla postati instrument kojim bi Vašington pokušao da promeni i politički kurs Evrope.

Kao prethodni signal takve politike navode se kritike evropskog stanja demokratije koje je iznosio Džej Di Vens. Same kritike nisu dovele do neposredne promene evropske politike, ali su u ovoj interpretaciji bile upozorenje da odnosi između dve strane Atlantika više nisu isti.

Sivkov smatra da je ishod sukoba sa Iranom poremetio tu računicu i sprečio scenario u kojem bi SAD i Izrael stekli dominantan položaj u regionu. On ide dalje i ocenjuje da je time posredno olakšan položaj ne samo Rusije već, paradoksalno, i Evrope.

Za Rusiju bi američka dominacija nad Iranom značila stvaranje mnogo nepovoljnijeg strateškog okruženja na južnom pravcu. Za Evropu bi značila povećavanje zavisnosti od sistema energetskih tokova nad kojima bi Vašington imao znatno veći uticaj.

Pojavljuje se i mnogo spekulativnija mogućnost — pitanje odnosa Britanije i Izraela i pretpostavka da je Vašington mogao biti uvučen u sukob pod okolnostima koje nisu u potpunosti odgovarale američkim interesima. Ta mogućnost ostaje postavljena kao hipoteza, bez predstavljanja kao utvrđena činjenica.

Posebno se ukazuje na činjenicu da je prvi udar pripisan Izraelu, posle čega su SAD bile suočene sa pritiskom da reaguju. Iz toga proizlazi pitanje da li su američke odluke bile deo unapred kontrolisane strategije ili je Vašington reagovao na događaje koje nije u potpunosti određivao.

Ulog je u svakom slučaju mnogo veći od odnosa Izraela i Irana. Iza regionalnog rata pojavljuju se energija, resursi, Persijski zaliv, budućnost Evrope i sposobnost SAD da zadrže globalnu ekonomsku i vojnu dominaciju.

Zbog toga Iran u ovoj geopolitičkoj slici nije periferna država koju velike sile pokušavaju da privuku na svoju stranu. On predstavlja prepreku na strateškom raskršću, a ishod borbe oko njega može uticati na raspodelu moći daleko izvan Bliskog istoka.