Najmračnija računica sukoba: Ukrajina je samo deo mnogo veće igre

Sve veća šteta koju trpi Ukrajina ne mora automatski dovesti do promene strategije država koje je podržavaju.

Takav zaključak proizlazi iz logike prema kojoj sudbina same ukrajinske infrastrukture, privrede i teritorije nije jedino merilo uspeha šireg sukoba.

Politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da se Ukrajina u zapadnoj strategiji posmatra prvenstveno kroz njenu sposobnost da nastavi sukob sa Rusijom. Zbog toga je opisuje kao svojevrsni „potrošni materijal“ u mnogo većem geopolitičkom obračunu.

Takva procena objašnjava zašto ogromna razaranja sama po sebi ne moraju dovesti do prekida rata. Ako je cilj da protivnik istovremeno troši novac, vojnu tehniku, ljudske i druge resurse, produžavanje sukoba zadržava stratešku funkciju čak i kada država na čijoj se teritoriji vodi rat plaća ogromnu cenu.

U razgovoru je izneta tvrdnja da je ukrajinski budžet suočen sa manjkom koji se meri desetinama milijardi dolara. Pominju se iznosi od 29 do više od 40 milijardi dolara, bez preciziranja konačne cifre.

Istovremeno se govori o ruskim udarima na ukrajinsku infrastrukturu, skladišta i data-centre, kao i o problemima pomorskog izvoza i uvoza preko Crnog mora. Sve to predstavlja se kao prelazak sukoba u fazu u kojoj se cena nastavka ubrzano povećava.

Ali upravo tu nastaje ključni paradoks. Ako države koje podržavaju Kijev ne posmatraju očuvanje ukrajinskih ekonomskih kapaciteta kao najvažniji cilj, njihovo uništavanje ne mora proizvesti politički efekat koji Moskva očekuje.

Naprotiv, prema ovoj interpretaciji, čak i obnova uništene infrastrukture može postati deo računice. Ukoliko bi Rusija na kraju kontrolisala razorene teritorije, morala bi da ulaže sopstvene resurse u njihovu obnovu.

Iščenko zbog toga smatra da se strategija ne može razumeti ako se posmatra isključivo pitanje koliko Ukrajina može još da izgubi. Važnije pitanje jeste koliko dugo preko Ukrajine može da se održava pritisak na Rusiju.

Takva strategija ima jasnu granicu. Ukrajina mora zadržati minimalnu sposobnost da nastavi borbu, a njeni saveznici moraju biti sposobni da finansiraju i snabdevaju taj proces.

Činjenica da se sukob nastavlja gotovo pet godina u razgovoru se koristi kao argument da država koju njeni saveznici pre početka velikog sukoba nisu smatrali vojnom silom sposobnom za dugotrajno suprotstavljanje Rusiji može opstajati veoma dugo uz dovoljno velike spoljne resurse.

Zato se pitanje budućnosti rata ne svodi samo na stanje ukrajinske vojske. U pozadini je mnogo veći obračun resursa, ekonomija i političke izdržljivosti.

Sve dok spoljne sile smatraju da Ukrajina može da nastavi tu funkciju, dramatično pogoršavanje njenog položaja ne mora značiti da se približava politička odluka o prekidu sukoba.