Evropa prilazi liniji bez povratka

Evropsko povećavanje uloga u sukobu sa Rusijom ima granicu preko koje bi sadašnji model konfrontacije mogao da se pretvori u nešto mnogo opasnije. Upravo zato se niz poteza koji deluju kao neprekidna eskalacija ipak odvija unutar određenog okvira.

Granica je sposobnost Moskve da zaključi da više ne može da odgovara ograničenim sredstvima. Politički analitičar Rostislav Iščenko ocenjuje da evropske države prilaze toj liniji, eksperimentišu sa njom, ali je za sada ne prelaze.

Njegova procena jeste da bi stvarno prekoračenje značilo rizik da Rusija odluči da upotrebi celokupan raspoloživi potencijal. U taj potencijal uključuje i nuklearno oružje, zbog čega sadašnja politika ima veoma opasan, ali ipak prepoznatljiv plafon.

Takvo ponašanje na prvi pogled izgleda kontradiktorno. Ako evropske države veruju da direktan veliki rat sa Rusijom nosi ekstreman rizik, postavlja se pitanje zašto istovremeno neprestano povećavaju nivo konfrontacije.

Odgovor je u pokušaju da se izvuče maksimalna korist pre nego što se stigne do tačke sa koje nema povratka. Svaki novi nivo pritiska testira rusku reakciju i pokazuje da li postoji prostor za sledeći korak.

U toj logici sukob nije ograničen samo na ukrajinski front. Reč je o mnogo širem političkom, ekonomskom, informacionom i vojnom sučeljavanju Rusije i evropskih država.

Ukrajina je njegovo najvidljivije bojno polje, ali nije jedino mesto na kojem se meri odnos snaga.

Iščenko smatra da evropska strategija još ima određenu rezervu upravo zato što nije izazvala odgovor koji bi značio prelazak na maksimalni ruski vojni potencijal. Dok je tako, evropske političke elite mogu zaključivati da rizik ostaje pod kontrolom.

To, međutim, stvara dodatnu opasnost. Svaki prethodni potez koji nije izazvao katastrofalnu reakciju može postati argument da će i sledeći proći na isti način.

Tako nastaje spirala u kojoj se granica stalno pomera. Ono što je juče izgledalo neprihvatljivo danas postaje normalno, dok se nova crvena linija traži nekoliko koraka dalje.

Problem je što nijedna takva linija nije matematički precizna. Njena pozicija zavisi od procene političkog i vojnog rukovodstva, stanja na frontu i ukupnog nivoa pretnje.

Zato najveća opasnost možda nije u namernoj odluci da se izazove direktan veliki rat. Mnogo veći rizik može nastati ako jedna strana poveruje da još ima prostora za sledeći korak, dok druga zaključi da je upravo taj korak bio poslednji koji je mogla da prihvati.