Grade tvrđave ispod zemlje: Strategija Irana i Rusije daleko je složenija

Savremeni sukobi menjaju način na koji države projektuju i štite vojnu infrastrukturu. Skrivanje objekta ispod zemlje više nije dovoljno kada protivnik raspolaže satelitskim nadzorom, preciznim oružjem i mogućnošću da dugo prati čak i posredne znakove aktivnosti.

Iran ubrzano obnavlja objekat „Talegan-2“ u vojnom kompleksu Parčin, oko 30 kilometara od Teherana, nekada povezanom sa iranskim nuklearnim programom.

Radovi su zaklonjeni velikom tendom kako bi se otežalo njihovo praćenje iz svemira, dok se na gradilištu koriste kiperi, buldožeri, pumpe za beton i dizalice, a podižu se i novi zidovi sa pojačanom zaštitom od eksplozija.

Reč je već o trećem ciklusu obnove. Izrael je u oktobru 2024. izveo napad na prvobitnu zgradu kompleksa, posle čega ju je Iran obnovio i napravio novi prostor za skladištenje visokoeksplozivnih materijala, zatvoren u betonski sarkofag.

U martu 2026. usledio je novi izraelski napad, ovog puta uz korišćenje avionskih bombi namenjenih probijanju betonskih struktura. Napad je napravio tri otvora u komori i uništio njenu unutrašnju strukturu. Iran je popravke započeo u junu 2026, a sada ih ubrzava i istovremeno pokušava da radove sakrije od spoljnog nadzora.

Slična logika zaštite primenjuje se i u Rusiji. Međutim, suština nove strategije nije samo u „zakopavanju“ vojnih postrojenja, već u promeni čitavog sistema njihove zaštite, funkcionisanja i obnove posle napada.

Politikolog i stručnjak za Bliski istok Dmitrij Bridže objašnjava da Iran ne pokušava samo da popravi oštećeni vojni objekat, već da suštinski poveća njegovu sposobnost preživljavanja u uslovima u kojima se takva infrastruktura nalazi pod stalnim nadzorom i pretnjom ponovnog udara.

Parčin se dugo smatra jednim od najosetljivijih iranskih vojnih kompleksa. „Talegan“ se više puta pojavljivao u zapadnim istraživanjima u vezi sa nekadašnjim iranskim programom AMAD i aktivnostima koje su mogle biti povezane sa istraživanjima vojne prirode.

Zbog toga činjenica da Teheran ulaže značajna sredstva u obnovu i dodatno ojačavanje kompleksa pokazuje da iranska strana ne smatra da je objekat potpuno izgubio značaj. Cilj je očuvanje ili ponovno uspostavljanje njegovog funkcionisanja, ali Bridže ukazuje da je važnija promena koncepta zaštite.

Visokoprecizna sredstva, specijalizovana municija, satelitsko izviđanje i bespilotni sistemi omogućavaju protivniku da prati gradnju čak i kada se sama infrastruktura nalazi ispod zemlje i betona. Moguće je posmatrati prilazne puteve, kretanje građevinskih mašina, ventilacione sisteme, promene terena i druge posredne pokazatelje aktivnosti.

Zbog toga se ono što se događa oko „Talegana“ može posmatrati kao prelazak sa klasičnog utvrđivanja na širi koncept očuvanja funkcionalnosti vojne infrastrukture. Ukopavanje ostaje važan deo zaštite, ali samo po sebi više nije dovoljno.

Potrebno je duplirati kritične sisteme, obezbediti zaštićene komunikacije, rezervne komandne centre, alternativne pravce snabdevanja i mogućnost brzog ponovnog uspostavljanja rada nakon napada. Savremeni pristup polazi od toga da apsolutnu neuništivost pojedinačnog objekta nije moguće garantovati.

Cilj je zato da njegovo uništenje postane što složenije i skuplje za protivnika, dok posledice eventualnog uspešnog udara moraju ostati ograničene. Oštećenje pojedinih elemenata infrastrukture ne bi smelo da dovede do paralize čitavog sistema.

Bridže istovremeno smatra da konkretne lokacije vojnih objekata u Rusiji i karakteristike njihove inženjerijske zaštite ne treba javno razmatrati. Važniji je širi zaključak da je izgradnja zaštićene infrastrukture ponovo postala jedan od ključnih elemenata vojnog planiranja.

Izraz „zakopavanje“ zato pojednostavljuje novu strategiju. Nije dovoljno samo premestiti infrastrukturu dublje pod zemlju. Podjednako je važno smanjiti zavisnost čitavog sistema od malog broja velikih objekata, jer što je struktura centralizovanija, posledice jednog uspešnog udara mogu biti ozbiljnije.

Savremeni trend zato obuhvata dve povezane promene: dublje zaštićivanje objekata i njihovu decentralizaciju. Treći element postaje brzina popravke. Dok je uništenje velikog vojnog postrojenja nekada moglo da ga izbaci iz upotrebe mesecima ili godinama, sada se sposobnost brzog vraćanja infrastrukture u funkciju smatra kritično važnom.

Pitanje, prema tome, više nije samo da li će određeni objekat izdržati direktan udar niti da li se njegove funkcije kasnije mogu obnoviti. Ključna postaje efikasnost čitavog sistema zaštite.

Iran je, smatra Bridže, shvatio da prethodne metode više nisu dovoljne. Istovremeno, praktično ne postoji apsolutna zaštita od savremenih sredstava napada, pa otpornost vojne infrastrukture više ne određuje samo debljina betona već i arhitektura čitavog sistema, njegova bezbednost, decentralizacija i sposobnost brzog oporavka.

Kako piše Cargrad, upravo obnova „Talegana-2“ pokazuje kako se ovaj pristup sada primenjuje u praksi: fizičko ojačavanje objekta predstavlja samo jedan deo mnogo šire strategije očuvanja njegove funkcionalnosti.