admin
Vašington ubrzano pojačava vojno prisustvo na Bliskom istoku, u trenutku kada pokušaji da se sukob sa Iranom vrati u diplomatske okvire ne daju rezultat.
Paralelno sa pregovorima preko posrednika, u region pristižu novi američki brodovi, avioni i jedinice marinaca, dok se mogućnost ponovnog širenja sukoba sve otvorenije razmatra.
Pentagon upućuje na Bliski istok treću udarnu grupu nosača aviona i dodatne jedinice američke mornaričke pešadije. Time bi američki kontingent u regionu trebalo da bude povećan za još 9.000 do 10.000 vojnika.
Kako prenose mediji, američki brodovi, lovci, marinci i mornari trebalo bi da stignu u region do kraja novembra. Volstrit džornal je, pozivajući se na američke zvanične izvore, objavio da je američki predsednik Donald Tramp nedavno govorio saradnicima da očekuje mogućnost povratka bombardovanju tokom novembra.
Nosač aviona USS Theodore Roosevelt napustio je 27. septembra bazu u San Dijegu, dok je već narednog dana iz luke isplovila desantna grupa USS Makin Island sa pripadnicima 13. ekspedicione jedinice američke mornaričke pešadije. U regionu se već nalaze nosači USS George H.W. Bush i USS George Washington.
Nove jedinice trebalo bi da se pridruže približno 50.000 američkih vojnika koji su već raspoređeni na Bliskom istoku. Ukoliko USS George Washington ostane u regionu nakon dolaska USS Theodore Roosevelt, tamo će se prvi put od aprila istovremeno nalaziti tri američke udarne grupe nosača aviona.
Postoji i mogućnost da USS George Washington napusti Bliski istok i vrati se u matičnu bazu američke mornarice Jokosuka u Japanu, čime bi broj nosača u regionu ponovo bio smanjen na dva. Bela kuća i Pentagon nisu odgovorili na zahteve za komentar o daljim planovima raspoređivanja.
Odluka o slanju dodatnih snaga doneta je nekoliko dana pošto je Tramp odbacio poslednji iranski „sedmodnevni plan“, koji je predviđao postepeno uvođenje prekida vatre i otvaranje Ormuskog moreuza.
Ubrzo nakon američkog odbijanja uslova koje je ponudio Teheran pojavile su se informacije da je Tramp u privatnim razgovorima dopuštao mogućnost obnavljanja bombardovanja posle novembarskih izbora za Kongres.
Do početka oktobra pokušaji Teherana i Vašingtona da vojni sukob prebace na diplomatski teren nisu doneli dogovor. Dve strane nastavljaju da razmenjuju predloge preko posrednika, ali ostaju ozbiljne razlike u vezi sa iranskim nuklearnim programom, sankcijama i uslovima plovidbe kroz Ormuski moreuz.
Situaciju dodatno komplikuju unutrašnje razlike u Iranu. Iako iransko rukovodstvo javno nastoji da pokaže jedinstvo u donošenju strateških odluka, između diplomatskog aparata i bezbednosno-vojnih struktura povremeno se pojavljuju ozbiljna neslaganja.
Iranski predsednik Masud Pezeškijan i ministar spoljnih poslova Abas Aragči zalažu se za korišćenje pregovora kako bi se sukob okončao i ublažio ekonomski pritisak.
Nasuprot njima, predstavnici Korpusa čuvara islamske revolucije, koji pripadaju konzervativnijem delu političkog sistema, insistiraju na čvršćim uslovima i odbacuju mogućnost ustupaka Sjedinjenim Državama.
Mogućnosti Teherana da izvrši pritisak na SAD i njihove partnere na Bliskom istoku ne ograničavaju se na nuklearno pitanje. Jedan od najvažnijih instrumenata ostaje Ormuski moreuz, ključna ruta za svetske isporuke nafte i gasa.
Vašington je tokom poslednjih meseci pokušavao da obnovi normalnu plovidbu kroz taj morski pravac, ali troškovi transporta nastavljaju da rastu, dok rizici za komercijalne brodove postaju sve veći. Upravo zato kontrola i bezbednost plovidbe kroz Ormuski moreuz ostaju jedno od centralnih pitanja u odnosima SAD i Irana.
Potencijalno novo žarište američko-iranskog sukoba moglo bi da bude i Crveno more. Teheran podržava jemenske Hute iz pokreta Ansar Alah, koji imaju sopstvene političke i vojne ciljeve, ali se istovremeno smatraju iranskom proksi-snagom.
Sredinom septembra Huti su uspostavili potpunu kontrolu nad moreuzom Bab el Mandeb i zapadnom obalom Jemena. Još tokom leta proglasili su pomorsku blokadu Saudijske Arabije, dok su na jesen zauzeli luku Moha i nekoliko ostrva u Crvenom moru.
Takav razvoj događaja omogućio je Teheranu da dobije dodatni posredni instrument pritiska na najvažnije regionalne komunikacije. Tramp upravo protiv takve vrste iranskog uticaja nastoji da deluje kombinacijom vojne sile i pretnje njenom upotrebom.
Ekspert za Bliski istok Dmitrij Bridže ocenio je da prebacivanje dodatnih američkih snaga istovremeno ima dve funkcije- jačanje vojnog odvraćanja Irana i povećavanje pritiska na Teheran u eventualnim pregovorima.
Sam dolazak treće udarne grupe nosača aviona, prema njegovoj proceni, još ne znači da je odluka o novoj velikoj vojnoj operaciji već doneta, ali Vašington sebi stvara mogućnost da veoma brzo pređe sa političkog i vojnog pritiska na direktnu upotrebu sile.
Bridže očekuje da bi Iran na takav potez mogao da odgovori povećanjem borbene gotovosti, jačanjem raketnih i bespilotnih kapaciteta i demonstriranjem sposobnosti da ugrozi američke snage i infrastrukturu širom regiona. Istovremeno, Teheran je zainteresovan da izbegne direktan sukob takvih razmera koji bi mogao da ugrozi stabilnost same države.
Vojni ekspert Boris Džerelijevski smatra da SAD prebacuju udarne grupe nosača aviona na Bliski istok sa konkretnim ciljem da budu spremne za novi talas eskalacije. Prema njegovoj proceni, eventualni novi sukob ne bi morao da ostane ograničen na SAD i Iran, već bi u njega mogao da bude uključen znatno veći broj država.
Džerelijevski ukazuje da Vašington već povećava svoje vojno prisustvo, dok Tramp dopušta mogućnost novih udara na Iran posle izbora ukoliko pregovori ne uspeju. U slučaju nove eskalacije, Iran bi mogao da pripremi širi odgovor i razmotri udare na objekte u državama koje podržavaju američke operacije.
U takvom scenariju pod potencijalnom pretnjom ne bi se našle samo američke snage. Rizik bi mogao da obuhvati američke saveznike i vojne objekte u različitim delovima Bliskog istoka, pre svega u Izraelu i državama Persijskog zaliva, ali i u Iraku i Jemenu.
Autorska prava Webtribune / Tekst / Slika / Video /