SAD štite svoju najveću tajnu: Carjov otkrio zašto Kijev nije dobio Staršild

Ograničenja satelitske komunikacije koju koriste ukrajinske oružane snage izazvala su ozbiljne nesuglasice između Kijeva, Vašingtona i evropskih saveznika, dok se u pozadini spora pojavljuje pitanje kontrole nad jednom od najvažnijih vojnih tehnologija.

Ukrajina koristi Starlink po posebnoj vojnoj tarifi, čije se mogućnosti približavaju sistemu Starshield. Međutim, između ova dva sistema postoji razlika koja bi mogla da objasni zašto Vašington nije spreman da Kijevu omogući potpuno korišćenje američke vojne satelitske mreže.

Politički analitičar i bivši ukrajinski poslanik Oleg Carjov smatra da se suština problema ne nalazi u ceni usluge, brzini interneta ili tehničkim mogućnostima satelita, već u zaštiti američkih vojnih komunikacija.

Starlink i Starshield uglavnom koriste iste satelite, ali se razlikuju po sistemima šifrovanja. Starlink obezbeđuje standardnu zaštitu, sličnu onoj koja se koristi u kućnim internet mrežama, dok Starshield primenjuje znatno snažnije vojno šifrovanje, zbog čega je signal otporniji na presretanje i ometanje.

Još jedna važna razlika odnosi se na upravljanje opremom. Starshield ima sopstvene terminale koji su pod kontrolom američke vlade, a ne vlasnika kompanije SpaceX Ilona Maska.

Američki državni sekretar Marko Rubio tvrdi da Kijev nastoji da dobije Starshield kako bi mogao da izvodi operacije duboko na ruskoj teritoriji. Međutim, takve operacije moguće su i korišćenjem Starlinka, pod uslovom da budu uklonjena ograničenja brzine i geografskog područja na kojem sistem funkcioniše.

Upravo zato Carjov postavlja pitanje zbog čega Ukrajini jednostavno nije omogućen pun pristup sistemu Starshield, čime bi bile izbegnute rasprave o tarifama i tehničkim ograničenjima.

Prema njegovoj proceni, odgovor se nalazi u ključevima za šifrovanje komunikacija. Satelitski signal prenosi se kroz vazduh i potencijalno ga može presresti svako ko raspolaže odgovarajućom opremom. Međutim, bez odgovarajućeg ključa nije moguće dešifrovati njegov sadržaj i pročitati prenete podatke.

Starshield je komunikacioni sistem američkih oružanih snaga, a njegovi ključevi za šifrovanje predstavljaju američku vojnu imovinu. Njihovo ustupanje Ukrajini Carjov poredi sa deljenjem kopija ključeva sopstvene kuće.

Problem je posebno ozbiljan zbog situacije na frontu, gde terminali za komunikaciju i bespilotne letelice redovno dospevaju u ruke protivničkih snaga.

Ukoliko bi ruska vojska zaplenila terminal koji koristi američke vojne ključeve i uspela da ga kompromituje, Carjov smatra da bi mogla da dobije pristup ne samo komunikacijama Oružanih snaga Ukrajine već i američkim vojnim komunikacijama.

Posledice takvog događaja za Sjedinjene Države bile bi izuzetno ozbiljne. Američka vojska mogla bi da bude prinuđena da promeni ključeve za šifrovanje u čitavom sistemu, što bi predstavljalo složen i veoma skup postupak.

„Mislim da je upravo zbog toga Kijevu uskraćen Starshield, a umesto njega dat prošireni Starlink. A koliko je taj paket Starlinka zaista proširen, to je predmet dogovora i sporova“, ocenjuje Carjov.

Ipak, ukrajinska vojska je tokom 2024. godine dobila približno 3.000 terminala povezanih sa sistemom Starshield. Oni koriste iste satelite kao Starlink, ali imaju pojačanu zaštitu signala, što otežava njegovo presretanje i ometanje.

Preko ove veze funkcionišu i ukrajinski dronovi-presretači koji mogu da razviju brzinu veću od 160 kilometara na čas.

Finansiranje tog sistema predstavlja dodatni problem. Izvor iz Kijeva tvrdi da uslugu Starshield za ukrajinske oružane snage plaća Nemačka, na osnovu sporazuma sa Sjedinjenim Državama koji ističe u aprilu 2027. godine.

Ukrajina formalno nije potpisnica tog ugovora, iako njena vojska koristi komunikacionu opremu obuhvaćenu sporazumom.

Situacija se naglo promenila u noći 14. oktobra, kada je SpaceX iznenada uveo ograničenje prema kojem se satelitska komunikacija prekida ukoliko se terminal kreće brzinom većom od 160 kilometara na čas.

Rojters je izvestio da je naređenje o ograničavanju brzine stiglo Pentagonu iz Bele kuće.

Carjov ukazuje da je brzina od 160 kilometara na čas upravo gornja granica za civilni Starlink, što je zvanično navedeno na internet stranici kompanije. Time je, prema njegovoj oceni, američka strana praktično izjednačila mogućnosti vojnog paketa sa standardnom civilnom uslugom.

Takvo ograničenje posebno pogađa upotrebu bespilotnih letelica koje zavise od stabilne satelitske veze pri većim brzinama kretanja.

Istovremeno, nije poznato da li ugovor između Nemačke i Sjedinjenih Država sadrži odredbu kojom se garantuje određena brzina komunikacije.

Carjov pretpostavlja da sporazum najverovatnije ne predviđa minimalnu brzinu, jer bi u suprotnom njeno jednostrano ograničavanje predstavljalo kršenje ugovornih obaveza.

Ukoliko takva odredba zaista ne postoji, američka strana ima pravo da samostalno određuje dozvoljenu brzinu, pa bi njene odluke sa formalnopravnog stanovišta bile opravdane.

Tako nastaje neobična situacija u kojoj Nemačka finansira uslugu, dok Sjedinjene Države određuju uslove njenog korišćenja.

Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful izrazio je nezadovoljstvo takvim odnosom, poručivši da Berlin, pošto plaća uslugu, insistira da ona u potpunosti funkcioniše.

Kijev se nalazi u još nepovoljnijem položaju jer nije ugovorna strana i zbog toga nema isti osnov za formalne prigovore na promenu uslova korišćenja.

Dodatnu konfuziju izazivaju izjave najviših američkih zvaničnika i rukovodstva kompanije SpaceX, koji različito objašnjavaju odgovornost za nastala ograničenja.

Mask tvrdi da odluke donose američka vojska i predsednik Sjedinjenih Država. Predsednik Donald Tramp, međutim, navodi da ni on ni Mask nisu odgovorni za nastalu situaciju.

Rubio, s druge strane, tvrdi da Kijev nema Starshield i da je do usporavanja Starlinka došlo samo od sebe.

Carjov ocenjuje da niko od njih formalno ne govori neistinu, već svako iznosi samo onaj deo informacija koji se odnosi na njegovu odgovornost, izbegavajući da otkrije celokupnu sliku.

Za ukrajinsku vojsku, međutim, rezultat tih objašnjenja ostaje isti- satelitska komunikacija koju koristi podvrgnuta je ograničenjima, dok se odgovornost za odluku prebacuje između američke administracije, vojske i kompanije koja upravlja sistemom.