Zašto se Nemačka ne može jednostavno vratiti ruskom gasu i obnoviti odnose sa Moskvom?

Mogućnost obnove ekonomskih odnosa Nemačke i Rusije ponovo otvara pitanje budućnosti evropske industrije, ali povratak ranijem modelu saradnje mogao bi da bude znatno složeniji nego što se na prvi pogled čini.

Nemačka privreda decenijama je koristila prednosti trgovinske i energetske saradnje sa Rusijom, dok je istovremeno bila duboko povezana sa jedinstvenim evropskim tržištem. Promena tog odnosa zahtevala bi političke odluke čije bi posledice daleko prevazišle pitanje cene energenata.

Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da Berlin ne može jednostavno da obnovi ekonomsku saradnju sa Moskvom, čak ni ukoliko bi na vlast došle političke snage spremne na takav zaokret. Osnovna prepreka nalazi se u postojećem sistemu evropskih sankcija i ekonomskim interesima Nemačke unutar Evropske unije.

Za uspostavljanje normalnijih odnosa bilo bi potrebno postići makar jedan konkretan sporazum između dve države. Međutim, takav dogovor otvorio bi pitanje sankcionih ograničenja koje je Nemačka prihvatila kao članica Evropske unije.

Berlin bi u tom slučaju morao da pokuša da obezbedi promenu zajedničke evropske politike ili da odluči da samostalno deluje mimo postojećeg političkog okvira. Obe mogućnosti povezane su sa ozbiljnim teškoćama.

Iščenko ocenjuje da bi samostalni nemački izlazak iz sankcionog režima otvorio mnogo šire pitanje odnosa Berlina i Brisela. Ukoliko bi najveća evropska ekonomija počela da odbacuje zajedničke odluke, time bi bila dovedena u pitanje i sposobnost Evropske unije da vodi jedinstvenu spoljnu politiku.

Sa druge strane, eventualni politički raskid Nemačke sa evropskim ekonomskim sistemom mogao bi imati izuzetno teške posledice za njenu privredu.

Nemački ekonomski interesi ne svode se na snabdevanje energentima. Veliki deo industrijske proizvodnje, finansijskih tokova i trgovinskih aktivnosti neposredno je povezan sa drugim evropskim zemljama.

Čak i kada bi Rusija bila spremna da ponovo obezbedi velike količine jeftinijih energenata, to ne bi moglo da nadoknadi gubitak evropskih tržišta, finansijskih veza i postojećih ekonomskih mehanizama.

Zbog toga bi za Nemačku najpovoljniji scenario podrazumevao očuvanje njenog položaja u Evropskoj uniji uz istovremenu obnovu saradnje sa Rusijom. Međutim, ostvarivanje oba cilja zahtevalo bi politički kompromis koji u sadašnjim okolnostima deluje teško dostižan.

Posebno pitanje predstavlja eventualni povratak projekta Severni tok i drugih oblika direktne energetske saradnje dve države. Političke snage koje zagovaraju takav pristup polaze od ekonomskih koristi koje bi nemačka industrija mogla da ostvari.

Ipak, ni promena političkog rukovodstva ne bi automatski uklonila sve prepreke. Tokom prethodnih godina formirani su novi ekonomski odnosi, ugovori i poslovni interesi koji ne bi nestali samim donošenjem drugačije političke odluke.

Uvoz energenata iz drugih izvora takođe je postao važan deo evropskog snabdevanja. Norveška nastavlja da prodaje gas evropskim državama, dok Alžir ima značajnu ulogu u snabdevanju južnog dela kontinenta.

Rusija zato nije jedini mogući dobavljač, a deo evropskih ekonomija već je organizovao snabdevanje kroz drugačije trgovinske aranžmane. Obnova saradnje Moskve i Berlina tako bi zavisila ne samo od odnosa dve vlade već i od šire političke i ekonomske ravnoteže unutar Evropske unije.

Posebnu ulogu imaju nemačke kompanije i finansijske institucije, čiji poslovni interesi ne moraju biti jednaki interesima političkih snaga koje traže približavanje Rusiji.

Iščenko smatra da je promena državnog kursa mnogo složeniji proces od promene vlade. Poslovne strukture koje su se prilagodile određenim pravilima nastoje da ih sačuvaju, jer su na njima zasnovale svoja ulaganja i dugoročne planove.

Takve interesne grupe mogu imati veliki uticaj na političke odluke, posebno u državama sa snažno razvijenim industrijskim i finansijskim sektorima. Zbog toga bi čak i vlada koja otvoreno zagovara obnovu odnosa sa Moskvom morala da vodi računa o posledicama nagle promene ekonomske politike.

Nemačka bi istovremeno morala da sačuva svoj uticaj na evropskom tržištu, obezbedi stabilnost industrije i pronađe način da uskladi energetske potrebe sa zajedničkim političkim obavezama.

Takav zaokret ne bi bio nemoguć, ali bi zahtevao duži proces pregovora i prilagođavanja.

Najveći problem zato nije samo politička spremnost Berlina da razgovara sa Moskvom. Mnogo važnije pitanje jeste kako obnoviti ekonomsku saradnju sa Rusijom bez ugrožavanja sistema na kojem počiva najveći deo nemačke privredne moći.