NATO menja planove za sukob sa Rusijom: Pet ključnih odluka koje će odrediti budućnost Alijanse

U sedištu NATO-a počinju razgovori o velikim promenama vojnih planova, dok među evropskim saveznicima raste zabrinutost zbog sposobnosti Alijanse da odgovori na moguće buduće sukobe.

Članice NATO-a tokom oktobra započinju pregovore o nedostacima u naoružanju, vojnoj opremi i organizaciji snaga, koje nameravaju da otklone do 2029. godine. Evropski zvaničnici smatraju da bi Rusija do tada mogla biti spremna za napad na neku od članica Alijanse, zbog čega se pripremaju promene u pet ključnih oblasti odbrambenog planiranja.

Evropska redakcija Politika, pozivajući se na visoke diplomate NATO-a, otkriva da novi plan obuhvata preispitivanje vojnih ambicija, zamenu američkih kapaciteta, regionalne prioritete, odnos tradicionalnog naoružanja i bespilotnih sistema, kao i iskustva iz sukoba u Ukrajini.

Prvo pitanje odnosi se na stvarne vojne mogućnosti članica NATO-a. Svaka država moraće da odredi koliko naoružanja i vojne opreme može da obezbedi za velike operacije, ali i za manje misije koje Alijansa planira da izvodi.

Poseban problem predstavljaju operacije izvan teritorije NATO-a. Za takve zadatke ranije je bilo predviđeno angažovanje brigada sa približno 5.000 vojnika, ali američki pritisak na evropske saveznike sada nameće potrebu za smanjivanjem pojedinih misija ili njihovim potpunim otkazivanjem.

Druga velika promena povezana je sa američkim vojnim prisustvom u Evropi. Pentagon će u decembru započeti preispitivanje rasporeda svojih snaga na evropskom kontinentu, a ostale članice NATO-a već ubrzano traže načine da nadoknade eventualno povlačenje američkih kapaciteta.

Vašington bi, između ostalog, mogao da povuče teške transportne avione iz Evropske unije i ograniči pristup krstarećim raketama „tomahavk“. Time bi evropske članice ostale bez dela sredstava koja su do sada imala važnu ulogu u njihovim operativnim planovima.

Jedno od mogućih rešenja jeste promena načina na koji NATO određuje vojne obaveze svojih članica. Umesto zahteva da države obezbede određene vrste oružja, mogle bi da dobijaju konkretne operativne zadatke, poput uništavanja ruskih komandnih mesta.

Takav pristup omogućio bi evropskim saveznicima veću fleksibilnost, jer bi zadatke mogli da izvršavaju sredstvima kojima raspolažu, bez obzira na to što nemaju pristup pojedinim američkim sistemima naoružanja.

Treća oblast odnosi se na geografske prioritete Alijanse. NATO je trenutno najvećim delom usredsređen na Rusiju i Arktik, gde američki predsednik Donald Tramp nastavlja da ističe svoje pretenzije prema Grenlandu.

Međutim, pojedine članice smatraju da takva koncentracija pažnje ostavlja druge strateški važne regione u drugom planu. Zbog toga zahtevaju veće angažovanje NATO-a na južnom i jugoistočnom krilu, uključujući Libiju i područje Crnog mora.

Četvrto pitanje izaziva posebno široku raspravu među saveznicima, jer se odnosi na budući odnos između klasične vojne tehnike i bespilotnog naoružanja. NATO mora da odluči koliko će se u narednim godinama oslanjati na tenkove i druge tradicionalne sisteme, a koliko na dronove i autonomne platforme.

Velika Britanija već je najavila nameru da u budućnosti koristi autonomna plovila, dok je Francuska za bespilotne letelice i lutajuću municiju izdvojila 8,4 milijarde evra. Nemačka planira da sledeće godine formira puk bespilotnih sistema.

Razlog za takav zaokret nije isključivo tehnološki. Evropsko stanovništvo stari, a raspoloživih ljudi za vojnu službu sve je manje, zbog čega saveznici sve ozbiljnije razmatraju sisteme koji mogu da izvršavaju zadatke uz manje angažovanje vojnika.

Peta tačka odnosi se na iskustva iz sukoba u Ukrajini, oko kojih među članicama NATO-a postoje različiti stavovi. Deo saveznika insistira na intenzivnijoj vojnoj i industrijskoj saradnji sa Kijevom, smatrajući da ukrajinsko iskustvo može doprineti razvoju njihovih oružanih snaga.

Druge članice, međutim, ukazuju na ozbiljnu razliku između načina ratovanja u Ukrajini i vojne doktrine NATO-a. Alijansa svoju strategiju zasniva na brzim manevrima i preciznim udarima sa bezbedne udaljenosti, dok se sukob u Ukrajini ne odvija prema takvom modelu.

Istovremeno, ruski stručnjaci smatraju da najavljene promene imaju i političku svrhu, odnosno da evropskim vlastima omogućavaju da opravdaju rast vojnih izdataka pred stanovništvom koje se suočava sa ekonomskim i socijalnim problemima.

Ruski politički analitičar i pukovnik u rezervi Aleksandar Perendžijev, docent na Ruskom ekonomskom univerzitetu „Plehanov“, upozorava da NATO već aktivno raspoređuje trupe u baltičkim državama, dok istovremeno nastoji da Moldaviju uključi u Alijansu.

Prema njegovim rečima, razmatranja su otišla toliko daleko da se govori čak i o mogućnosti deljenja nuklearnog oružja sa baltičkim državama. Perendžijev smatra da se uporedo sa vojnim aktivnostima sprovodi i informativna kampanja čiji je cilj da evropska javnost prihvati povećanje izdataka za militarizaciju.

Takva kampanja, prema njegovoj oceni, treba da spreči građane da postavljaju pitanja zbog čega se pogoršavaju socijalno-ekonomski uslovi i zašto se sve veća sredstva izdvajaju za vojsku.

On navodi dva glavna razloga za takvo ponašanje evropskih vlasti. Prvi je napredovanje ruske vojske u zoni specijalne vojne operacije, dok je drugi nesposobnost evropskih vlada da se izbore sa socijalnim, ekonomskim i migracionim krizama.

Perendžijev smatra da je političkim rukovodstvima evropskih država jednostavnije da pažnju javnosti usmere na zajedničkog spoljnog neprijatelja nego da se suoče sa unutrašnjim problemima, uključujući nemire u Francuskoj.

Prema njegovom zaključku, predstavljanje Rusije kao zajedničke pretnje omogućava evropskim vlastima da pozivaju stanovništvo na jedinstvo i opravdavaju povećanje vojnih troškova, umesto da rešavaju krize koje neposredno utiču na život njihovih građana.