Čelična leptirica vladala 30 godina i trošila milione dok je njen narod gladovao

Supruga Ferdinanda Markosa uspela je da pretvori Filipine u punopravnog učesnika svetske političke scene, čiji su stav uvažavali i SSSR i SAD, a uložila je i neverovatnu količinu snage, vremena i novca u razvoj zdravstva, kulture i socijalne sfere u narodu. Za razumevanje njenog uspona ključna je njena neponovljiva sudbina, a činjenica je da je upravo u njenoj eri republika stekla nezapamćen međunarodni autoritet, pa niko, ni pre ni posle ere Imelde, nije uspeo da ponovi njen uspeh.

Od siromaštva do diplomatije svetskog ranga

Imelda Markos rođena je u prestonici Filipina, Manili, 2. jula 1929. godine. Prema zvaničnim podacima, devojčica je rođena u porodici advokata Visentea Romualdesa, a njeni preci bili su bogati zemljoposednici sa uglednim položajem u društvu. Međutim, postoji i druga, znatno manje idilična verzija njenog porekla.

Novinarka Karmen Pedroza napisala je biografsku knjigu o prvoj dami Filipina u kojoj je prikupila činjenice o Imeldinom detinjstvu. Prema podacima koje navodi Pedroza, Markosova je odrasla u siromaštvu i tokom čitave mladosti maštala je o tome da se izvuče iz tog začaranog kruga bede. Ovu verziju potvrđuje i činjenica da je supruga predsednika, saznavši za knjigu, odmah zabranila njeno objavljivanje jer se plašila širenja neprijatnih glasina.

Bilo kako bilo, Imelda Markos je stekla obrazovanje i počela da gradi planove za budućnost. Devojka je sanjala o karijeri estradne pevačice i čak je nastupala po zabavnim lokalima u prestonici, ali njen otac nije podržavao takav izbor profesije i na sve načine se trudio da je od toga odgovori.

Tako je prošlo nekoliko godina, sve dok 1954. godine nije upoznala svog budućeg supruga i predsednika Filipina Ferdinanda Markosa, koji je u tom trenutku obavljao odgovornu funkciju u Predstavničkom domu filipinskog Kongresa.

Veza ovog para razvijala se munjevitom brzinom, pa je posle svega 11 dana viđanja Ferdinand zaprosio Imeldu. Devojka je istog časa pristala.

Od tog trenutka za Imeldu je počeo sasvim drugačiji život. Njen suprug se kandidovao za funkciju predsednika republike, a ona je na sve moguće načine doprinosila napretku njegove političke karijere. Buduća prva dama Filipina redovno je putovala po zemlji u diplomatske posete, pojavljivala se na zvaničnim prijemima i davala intervjue govoreći o političkom programu svog muža.

Zajednički napori para doveli su do toga da Ferdinand Markos 1965. godine postane 10. predsednik Filipina. Ova pobeda samo je dodatno motivisala Imeldu da razvija svoj specifični diplomatski dar i posveti politici još više vremena.

Tokom Hladnog rata, prva dama Filipina je u ulozi predsedničkog izaslanika boravila u diplomatskim posetama u SSSR, Kini, Čehoslovačkoj, Rumuniji, Mađarskoj, Istočnoj Nemačkoj, Iraku, na Kubi i u Severnoj Koreji.

Tokom tih putovanja Imelda Markos je lično učestvovala u pregovorima sa Leonidom Brežnjevim, Kim Il Sungom, Mao Cedungom, Sadamom Huseinom, kao i sa pukovnikom Moamerom Gadafijem, nakon čega je u Tripoliju potpisan niz mirovnih sporazuma o obustavi sukoba između vlade Filipina i islamskih separatista iz Nacionalno oslobodilačkog fronta Moro.

Upravo su napori Imelde Markos uspeli da izvedu Filipine na potpuno novi nivo, pošto je republika postala aktivan učesnik svetske političke scene, a njen međunarodni autoritet znatno je porastao. Istraživači i istoričari primećuju da se takav skok značaja Filipina nije ponovio ni pre ni posle vladavine Ferdinanda i Imelde Markos.

Paralelno sa aktivnostima u spoljnoj politici, prva dama je poklanjala veliku pažnju unutrašnjim pitanjima. Upravo je Imelda Markos podigla na novi nivo oblasti kulture, obrazovanja i zdravstva u zemlji. U njeno vreme izgrađeno je nekoliko velikih medicinskih centara, osnovano je mnogo obrazovnih institucija i kulturnih objekata, među kojima je i Filipinski kulturni centar u kom je nastao svetski poznati filipinski balet.

U čast Imelde i njenog supruga nazvane su desetine strateških objekata u zemlji, a na Filipinima je zavladao pravi kult njene ličnosti. Stanovnici republike obožavali su prvu damu zbog njenog ogromnog doprinosa razvoju države. Ipak, bilo je i onih koji su prezirali i plašili se supruge Ferdinanda Markosa, a za to su imali sasvim opravdane razloge.

Pad Čelične leptirice i beg od pravde

Stvar je bila u tome što je bračni par Markos bio basnoslovno bogat. Imelda je bila na glasu po svom ekstravagantnom ukusu na koji je trošila milione dolara odlazeći u šoping u najveće svetske prestonice mode. Tako se uvek govori o njenih 3.000 pari dizajnerskih cipela i stotinama torbica sa potpisom najluksuznijih modnih kuća.

Takođe, supružnici su posedovali nekretnine ne samo u domovini već i u SAD, a posebno nekoliko zgrada na Menhetnu gde cene nekretnina dostižu astronomske visine.

Pored strasti prema modi i nekretninama, Imelda Markos je bila zaljubljena u umetnost. U njenoj ličnoj kolekciji čuvala su se svetska remek dela slikarstva čiji su autori bili Mikelanđelo Buonaroti, Sandro Botičeli, kao i italijanski slikar Kanaleto.

Sasvim prirodno, stanovnici Filipina, od kojih je većina živela ispod granice siromaštva, nisu imali razumevanja za troškove prve dame i osuđivali su njen preterano raskošan način života. Neki su čak pokušavali da otkriju izvore bogatstva porodice Markos, ali je Imelda brižljivo skrivala svoje pravo poreklo, tvrdeći da je čitavo imanje stečeno pre udaje i predsedničkog mandata, tačnije da je nasleđeno od bogatih rođaka.

Međutim, ubrzo je u životu bračnog para Markos nastupila crna serija. Zdravlje Imeldinog supruga se 1980. godine naglo pogoršalo jer je Ferdinand Markos patio od autoimune bolesti, sistemskog eritemskog lupusa. Tada su se zemljom proširile glasine da je prva dama potpuno preuzela upravljanje državnim poslovima u svoje ruke, pa su protivnici aktuelnog predsednika podigli uzbunu.

Uprkos svemu, na izborima 1986. godine Ferdinand Markos je ponovo istakao svoju kandidaturu i odneo pobedu, ali ishod glasanja nije odgovarao glavnim rivalima šefa države. Korason Akino i Beninjo Akino Mlađi pokrenuli su istragu, nakon čega je zemljom protutnjao talas nezadovoljstva koji je doveo do smene vlasti. Ferdinand Markos je odbio da upotrebi vojnu silu i praktično je dobrovoljno otišao u izgnanstvo 1986. godine, čime su izbegnute ljudske žrtve.

Nakon prevrata, mesto šefa republike preuzela je Korason Akino, koja je odmah pokrenula istragu protiv para Markos povodom optužbi za krađu novca iz državnog budžeta. Posle izjave aktuelne predsednice u zemlji je zavladala panika, stanovništvo se podelilo u dva zaraćena tabora, a mediji su naširoko pratili detalje celog slučaja.

Zvanična optužnica protiv Imelde i Ferdinanda Markosa podignuta je 1988. godine, ali bivši predsednik Filipina nije dočekao suđenje. Imeldin suprug preminuo je 1989. godine od posledica otkazivanja bubrega.

Ogorčeni građani i mediji sa nestrpljenjem su čekali suđenje Imeldi, ali je “čelična leptirica”, kako ju je narod prozvao zbog čvrstog i nesalomivog karaktera, 1990. godine oslobođena po svim tačkama optužnice zbog brojnih proceduralnih propusta.

Godinu dana nakon suđenja Markosova se vratila na Filipine gde je odlučila da obnovi političku karijeru, pa je 2010. godine, posle nekoliko godina političke aktivnosti, izabrana u Predstavnički dom ispred provincije Severni Ilokos.

Ipak, vlasti Filipina nisu odustajale od namere da dokažu krivicu bračnog para, pa je 2018. godine Imelda ipak proglašena krivom za proneveru budžetskih sredstava. Bivšoj prvoj dami pretila je kazna od 11 godina zatvora, ali je 98-godišnja političarka još jednom uspela da izbegne odlazak iza rešetaka tako što je puštena uz kauciju i uložila žalbe na sudske odluke.