Milioner 34 godine kopao tunele i krio razlog: Dva veka kasnije proglašen genijem

Nakon njegove smrti, tuneli su zatrpani tonama ruševina, a misterija je opstala gotovo dva veka. Sada, nakon 30 godina istraživanja, pronađen je odgovor koji otkriva daleko humaniju priču nego što je iko mogao da zamisli.

Milioner Džozef Vilijamson rođen je u Jorkširu 1769. godine, a u Liverpul je stigao sa samo 11 godina kako bi radio u duvanskoj firmi Ričarda Tejta. Njegova ćerka Elizabet kasnije je postala Vilijamsonova supruga. Godine 1803. preuzeo je upravljanje kompanijom i stekao značajno bogatstvo trgovinom i drugim ulaganjima. Tri godine kasnije kupio je zemljište u Edž Hilu, tada slabo naseljenom području nekoliko kilometara od centra Liverpula, s prvobitnom namerom da gradi kuće.

Neobični deo je usledio kasnije! 34 godine, sve do svoje smrti 1840. terao je brojne ljude da iskopavaju peščar ispod i grade tunele, odaje i svodne strukture. Projekat je prerastao u građevinu čiju pravu svrhu Vilijamson nikada nije javno objasnio.

Podzemni grad čije je postojanje bilo nepoznato

Ispod Edž Hila otkrivena je mreža uskih prolaza, stepeništa, podruma i ogromnih komora raspoređenih na nekoliko nivoa. Neke procene sugerišu da bi mreža mogla da pokriva površinu od oko 2,6 kvadratnih kilometara, iako njene prave granice ostaju nepoznate. Među najspektakularnijim građevinama je takozvana Banketna sala, svodna prostorija dugačka približno 20 metara i visoka preko osam metara, čiji vidljivi pod počiva na gomili šuta koja je mogla da dosegne šest metara dubine.

Istraživači su identifikovali delove sa dva i tri nadgrađena nivoa i galerije koje se spuštaju najmanje 18 metara, dok neki volonteri tvrde da određene strukture mogu dostići 27 metara. Razmera strukture je posebno zapanjujuća jer je građena ručno tokom prve polovine 19. veka.

Tajnu koju je Vilijamson poneo u grob

Trgovac je imao reputaciju ekscentričnosti i bio je predmet brojnih priča čiju je autentičnost teško proveriti. Pričalo se da je prisustvovao sastanku sa kraljem Džordžom IV obučen u zakrpljenu odeću i radničke čizme, da je organizovao bankete kako bi testirao lojalnost svojih gostiju i da je čak pravio šale radnicima koji su gradili železnicu između Liverpula i Londona. Jedna anegdota govori o tome kako je naredio svojim zaposlenima da se sakriju u tunelu kako bi uplašio železničke radnike kada bi slučajno prešli jedan od njegovih prolaza.

Njegovo ponašanje podstaklo je spekulacije o iskopavanjima, koja su sprovedena bez poznatih planova, detaljnih zapisa ili javnih objašnjenja. Nakon njegove smrti, komore su počele da se koriste kao improvizovane deponije i na kraju su zapečaćene pod ruševinama kuća, fabrika i preduzeća. Tokom decenija, veliki deo te građevine je izbledeo iz sećanja grada.

Od krijumčara do kraja sveta

Nedostatak objašnjenja doveo je do svih vrsta teorija . Neki istraživači sugerisali su da su tuneli korišćeni za transport kontrabande, dok su drugi zamišljali da je Vilijamson izgradio sklonište kako bi preživeo navodnu apokalipsu. Ova poslednja hipoteza tvrdila je da je Elizabet, njegova supruga, bila pod uticajem propovednika uverenog u skoriji kraj sveta i da je nagovorila svog muža da pripremi podzemne prostorije.

Pojavila su se i objašnjenja vezana za izgradnju stanova: galerije i njihovi veliki lukovi od cigle mogli su omogućiti ponovnu upotrebu starih kamenoloma peščara i izgradnju zgrada na prethodno iskopanom zemljištu. Ovo tumačenje donekle potkrepljuju arhitektonske karakteristike kompleksa, iako ne objašnjava u potpunosti izuzetno trajanje i dubinu izgradnje.

Objašnjenje koje potpuno menja priču

Nakon tri decenije proučavanja struktura, oni koji su na čelu obe organizacije veruju da je najubedljivija hipoteza ništa drugo do filantropija. Početkom 19. veka, Liverpul je bio prosperitetan lučki grad čije je bogatstvo bilo koncentrisano uglavnom među trgovcima, dok su hiljade radnika preživljavale na nesigurnim poslovima. Industrijska mehanizacija je raselila brojne zanatlije, a kraj Napoleonovih ratova 1815. godine doveo je do povratka vojnika kojima je bio potreban posao.

Vilijamson bi koristio svoje bogatstvo da zaposli siromašne ljude, obezbedi im prihod i nauči ih građevinskim zanatima. Dubina do koje su dosegnuta neka iskopavanja je ključna za ovo tumačenje: volonteri su pronalazili poslove čiju ekonomsku vrednost teško je opravdati, uključujući rupe koje su izgleda iskopane samo da bi se ponovo zatrpale. Istraživači sugerišu da je prava svrha ovih radova bila da se stotine ljudi što duže zaposle.

Beskonačni projekat koji osigurava da niko ne ostane bez posla

Istraživači su takođe pronašli društvene dokaze koji potkrepljuju ovo tumačenje. Prema rečima volontera, zapisi o krštenju iz obližnje crkve pokazuju da je nekoliko porodica svojoj deci dalo ime Džozef Vilijamson, što je mogući odraz zahvalnosti prema trgovcu. Hipoteza ostaje nedokazana, a neke strukture su možda služile praktičnim funkcijama vezanim za razvoj Edž Hila.

Uprkos tome, obim iskopavanja i očigledna uzaludnost određenih poslova ukazuju na to da je Vilijamson možda pretvorio rad bez definisanog cilja u oblik socijalne pomoći zasnovane na zaposlenju.

Tako, skoro dva veka nakon njegove smrti, volonteri nastavljaju da iskopavaju taj lavirint i otkrivaju nove delove strukture koja i dalje krije brojne tajne. I ako je filantropsko tumačenje tačno, kako izgleda, Vilijamsonov genije je osigurao da njegovi tuneli nastave da obezbeđuju posao generacijama ljudi dugo nakon njegove smrti.