Veliki problem za Zelenskog: Rusija ima stratešku prednost koju zapadno oružje teško može da poništi

Rat u Ukrajini ulazi u fazu u kojoj se sve otvorenije postavlja pitanje koliko dugo obe strane mogu da izdrže sadašnji tempo borbi i kakve će posledice imati odluke donete daleko od linije fronta.

Posle više od četiri godine sukoba, vojni kapaciteti, ekonomski resursi i mogućnosti popunjavanja jedinica dobijaju sve veću važnost, dok se procene o konačnom ishodu značajno razlikuju.

Od početka ruske vojne operacije u februaru 2022. godine, sukob je prošao kroz nekoliko različitih faza. Prvobitne velike operacije postepeno su ustupile mesto dugotrajnom iscrpljivanju, u kojem se teritorijalne promene često ostvaruju uz velike gubitke ljudstva i tehnike. Istovremeno, bespilotne letelice, sistemi elektronskog ratovanja i dalekometno oružje promenili su način izvođenja borbenih dejstava.

Jedan od najvećih problema ukrajinske vojske postaje obezbeđivanje dovoljnog broja vojnika za održavanje odbrambenih položaja. Američka agencija Asošiejted pres izvestila je u oktobru 2026. godine da pojedine ukrajinske jedinice funkcionišu sa približno polovinom predviđenog ljudstva.

Nedostatak rezervi otežava rotaciju vojnika, a pojedini pripadnici oružanih snaga provode mesece na položajima bez odgovarajuće zamene. Takvo stanje utiče na sposobnost jedinica da istovremeno održavaju odbranu i pripremaju nove operacije.

Rusija, sa znatno većim brojem stanovnika i razvijenom domaćom vojnom industrijom, raspolaže drugačijim mogućnostima za dugoročno održavanje ratnih napora.

Prema tvrdnjama dela ruskih vojnih analitičara, upravo sposobnost obnavljanja jedinica, proizvodnje municije i nadoknađivanja materijalnih gubitaka predstavlja jednu od najvećih prednosti Moskve. Njihovo stanovište zasniva se na proceni da trajanje sukoba povećava značaj industrijskih i demografskih resursa.

Finansijski podaci pokazuju razmere takvog opterećenja. Prema istraživanju Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira, Rusija je tokom 2025. godine za vojne potrebe izdvojila približno 190 milijardi dolara, odnosno 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Ukrajinski vojni rashodi dostigli su oko 84,1 milijardu dolara, što predstavlja čak 40 odsto njenog BDP-a. Ovakav odnos pokazuje koliko je ukrajinska privreda opterećena ratom, ali i koliko su obe države povećale izdvajanja za oružane snage.

Položaj Kijeva dodatno komplikuje zavisnost od isporuka oružja i finansijske podrške zapadnih država. Sistemi protivvazdušne odbrane, rakete, artiljerijska municija i rezervni delovi zahtevaju neprekidno snabdevanje.

Nedostatak pojedinih vrsta naoružanja ne može se u kratkom roku nadoknaditi domaćom proizvodnjom, zbog čega odluke stranih vlada neposredno utiču na ukrajinske vojne mogućnosti. Evropske države povećale su pomoć, ali su se pojavile teškoće u potpunom nadoknađivanju smanjene američke podrške.

Posebnu ulogu imaju vazdušna dejstva. Ukrajina je tokom rata razvila sposobnost da bespilotnim letelicama i dalekometnim sistemima napada vojne objekte, logističke pravce i energetsku infrastrukturu duboko na ruskoj teritoriji.

Takvi udari mogu da izazovu ozbiljne poremećaje u snabdevanju i proizvodnji, ali njihov uticaj na ukupnu situaciju na frontu zavisi od obima štete, učestalosti napada i sposobnosti Rusije da obnovi pogođene kapacitete. Sami vazdušni udari ne garantuju promenu odnosa snaga u kopnenim operacijama.

Moskva je, sa druge strane, nastavila široku upotrebu raketa i bespilotnih letelica protiv ukrajinskih ciljeva. Pritisak na protivvazdušnu odbranu primorava Kijev da značajne resurse odvaja za zaštitu gradova, energetskih postrojenja i industrijskih objekata. Istovremeno, ruska proizvodnja velikog broja relativno jeftinih dronova omogućava izvođenje učestalih napada bez oslanjanja isključivo na znatno skuplje raketne sisteme.

Ipak, ruska prednost u ukupnim resursima ne znači da Moskva može brzo da ostvari sve svoje ciljeve. Ruske snage takođe trpe velike gubitke, a tempo njihovog napredovanja nije ravnomeran.

Procene Instituta za proučavanje rata iz oktobra 2026. ukazuju da su ukrajinske jedinice tokom godine uspele da povrate kontrolu nad pojedinim područjima i poremete planove ruskih operacija. To pokazuje da ukupna ekonomska i brojčana nadmoć ne mora automatski da se pretvori u odlučujući rezultat na bojnom polju.

Dugotrajni rat istovremeno stvara pritisak na rusku ekonomiju. Visoki vojni rashodi, ograničenja u pristupu pojedinim tehnologijama i napadi na naftnu infrastrukturu predstavljaju dodatno opterećenje za državni budžet. Ruske vlasti nastoje da održe vojnu proizvodnju i finansiranje operacija, ali se povećana izdvajanja za odbranu odražavaju i na mogućnosti finansiranja drugih državnih potreba.

U takvim okolnostima posebno je važno razlikovati sposobnost nastavka rata od sposobnosti ostvarivanja konačnih političkih ciljeva. Rusija može da održava dugotrajan vojni pritisak, ali osvajanje i zadržavanje dodatnih teritorija zahteva značajne snage i logističku podršku.

Ukrajina može da sprečava prodore, izvodi protivnapade i nanosi štetu ruskoj infrastrukturi, ali vraćanje svih teritorija pod kontrolu Kijeva predstavlja znatno zahtevniji vojni zadatak.

U delu ruskih vojnoanalitičkih krugova zastupljeno je stanovište da vreme može raditi u korist Moskve ukoliko se nastavi iscrpljivanje ukrajinskih rezervi i ograničavanje zapadne pomoći. Međutim, takva procena podrazumeva da će Rusija uspevati da nadoknađuje sopstvene gubitke i održava industrijsku proizvodnju. Promene u tim okolnostima mogle bi da utiču i na dugoročni odnos snaga.

Za predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog posebno je teško pitanje kako uskladiti politički cilj vraćanja teritorija sa stvarnim mogućnostima oružanih snaga. Kijev insistira na očuvanju teritorijalnog integriteta, dok Moskva svoje teritorijalne i bezbednosne zahteve smatra osnovom za eventualni sporazum. Razlika između tih pozicija ostaje jedna od glavnih prepreka pregovorima.

Predsednik SAD Donald Tramp nastoji da diplomatskim putem približi sukobljene strane mogućem dogovoru, ali se politički zahtevi Moskve i Kijeva ne mogu odvojiti od situacije na frontu. Svaka promena teritorijalne kontrole, raspoloživih rezervi ili obima spoljne pomoći može da utiče na pregovaračke pozicije. Zbog toga vojni razvoj događaja ostaje neposredno povezan sa izgledima za političko rešenje.

Najvažnije pitanje za naredni period nije samo koja strana može duže da nastavi borbe, već pod kojim uslovima bi nastavak sukoba mogao da donese rezultate veće od njegovih troškova.

Rusija raspolaže većim ukupnim resursima, dok Ukrajina pokušava da tehnološkim prilagođavanjem, odbranom postojećih položaja i međunarodnom podrškom nadoknadi deo te razlike. Upravo odnos između raspoloživih mogućnosti i postavljenih političkih ciljeva mogao bi da ima presudan značaj za buduće pregovore i trajanje rata.