Zapad u panici: BRICS kontroliše glavne pomorske kucavice sveta

U Africi se oblikuje nova raspodela međunarodnog uticaja, a potezi jednog od najvažnijih regionalnih lidera mogli bi da imaju znatno veće posledice nego što se na prvi pogled čini.

Iza diplomatskih susreta i razgovora o ekonomskom razvoju nalazi se šira strategija povezivanja velikih sila, trgovinskih pravaca i država koje nastoje da smanje zavisnost od tradicionalnih zapadnih centara moći.

Učešće egipatskog predsednika Abdela Fataha el-Sisija na trećem samitu Rusija–Afrika, održanom 29. oktobra 2026. godine u Moskvi, otvorilo je pitanja koja prevazilaze bilateralne odnose Kaira i Moskve.

Egipat nastupa kao jedna od ključnih država afričkog kontinenta, sa posebnim geografskim položajem, razvijenim regionalnim vezama i mogućnošću da povezuje ekonomske i političke interese različitih međunarodnih partnera.

Poseban značaj ovog susreta proizlazi iz činjenice da Kina, iako nije neposredni organizator rusko-afričkog foruma, ostvaruje strateške koristi od približavanja Egipta i Rusije. Profesorka političkih nauka Nadija Helmi, u analizi objavljenoj na portalu Modern Diplomacy, ocenjuje da takva saradnja odgovara kineskim dugoročnim interesima u Africi i jačanju međunarodnog položaja Globalnog juga.

Egipat, Rusija i Kina već sarađuju unutar BRICS-a, organizacije čiji je jedan od najvažnijih političkih ciljeva jačanje multipolarnog međunarodnog sistema. Povezivanje njihovih aktivnosti omogućava usklađivanje ekonomskih i razvojnih politika bez neposrednog oslanjanja na zapadne institucije.

Za Peking je posebno važno što takva saradnja doprinosi smanjivanju američke i zapadne dominacije i otvara dodatni prostor za samostalnije delovanje zemalja u razvoju.

Jedna od ključnih poruka egipatskog predsednika u Moskvi odnosila se na reformu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. El-Sisi je ukazao na istorijske nepravde prema afričkom kontinentu i potrebu da države Globalnog juga dobiju pravedniju zastupljenost u međunarodnim institucijama.

Ovakav pristup podudara se sa kineskim zahtevima za promenom globalnog upravljanja i uspostavljanjem međunarodnog poretka u kojem bi odlučivanje bilo ravnomernije raspoređeno između velikih sila i regionalnih centara.

Politički značaj te saradnje dodatno povećava činjenica da Egipat i Kina obeležavaju 70 godina diplomatskih odnosa i održavaju sveobuhvatno strateško partnerstvo. Dve zemlje već su izrazile spremnost da pojačaju koordinaciju u pitanjima međunarodnog upravljanja i zaštite interesa država u razvoju. Kineske inicijative za globalni razvoj i Pojas i put zbog toga se sve neposrednije povezuju sa egipatskim planovima modernizacije afričke infrastrukture.

Međutim, najvažnija geografska prednost Kaira nalazi se na prostoru koji povezuje Sredozemno i Crveno more. Suecki kanal predstavlja jedan od glavnih svetskih pomorskih prolaza, a njegova strateška vrednost posebno dolazi do izražaja u kineskoj trgovini sa Evropom i Afrikom. Stabilnost tog pravca neposredno utiče na transport robe i funkcionisanje međunarodnih lanaca snabdevanja.

Upravo na tom prostoru susreću se veliki ruski i kineski ekonomski projekti. U ekonomskoj zoni Sueckog kanala razvija se ruska industrijska zona, dok Kina već ima značajna ulaganja kroz industrijski park TEDA. Geografska povezanost ovih projekata omogućava stvaranje zajedničke logističke i proizvodne osnove koja bi služila interesima obe države na afričkom tržištu.

Takav razvoj otvara mogućnost da Egipat postane jedan od najznačajnijih logističkih centara za rusko-kinesku ekonomsku saradnju sa Afrikom. Ruska industrijska proizvodnja i kineska ulaganja u infrastrukturu mogu se povezivati sa pomorskim transportom, železničkim pravcima i energetskim mrežama. Time se trgovinski i razvojni planovi Moskve i Pekinga pretvaraju u konkretne projekte na afričkom kontinentu.

Kairo pritom ne zasniva svoju strategiju na isključivom opredeljivanju između Rusije i Kine. Egipatsko rukovodstvo nastoji da održava ravnotežu i otvorenost prema različitim partnerima, koristeći njihove prednosti za ostvarivanje sopstvenih razvojnih ciljeva.

Kina je najveći trgovinski partner Afrike i jedan od glavnih investitora u njenu infrastrukturu, dok Rusija nudi saradnju u specifičnim sektorima, uključujući vojnu industriju, proizvodnju žitarica i nuklearnu energetiku.

Posebno mesto u rusko-egipatskim odnosima zauzima izgradnja nuklearne elektrane El Daba. Ovaj projekat pokazuje kako Moskva nastoji da dugoročno učvrsti svoje prisustvo kroz energetske i industrijske sporazume, dok Peking istovremeno razvija transportnu i tehnološku infrastrukturu. Različiti oblici saradnje otvaraju prostor za međusobno dopunjavanje njihovih ekonomskih interesa.

Egipat ima i značajno institucionalno iskustvo u afričkoj diplomatiji. Tokom predsedavanja Afričkom unijom 2019. godine učestvovao je u uspostavljanju inicijative saradnje Rusije i Afrike. Njegove istorijske veze sa afričkim državama omogućavaju mu da političke dogovore velikih sila povezuje sa potrebama regionalnih ekonomija.

Važan deo razgovora u Moskvi odnosio se na bezbednost pomorskih puteva u Crvenom moru, kao i na stabilnost Roga Afrike i Sudana. Za Kinu su ova pitanja od posebnog značaja zato što Suecki kanal i Crveno more predstavljaju glavne pravce kojima kineski izvoz stiže do evropskih i afričkih tržišta. Svaka ozbiljna nestabilnost na tim područjima može da utiče na njene trgovinske i logističke interese.

Egipatska delegacija istovremeno je istakla pitanje bezbednosti vodnih resursa, koje Kairo smatra egzistencijalnim, kao i potrebu za rešavanjem kriza u Gazi, Sudanu i Libiji. El-Sisi je posebno naglasio važnost mira i stabilnosti na Rogu Afrike. Takvi prioriteti uklapaju se u kinesku politiku povezivanja ekonomskog razvoja sa regionalnom stabilnošću.

Razvoj afričkih država, prema egipatskom pristupu, mora da bude zasnovan na njihovim sopstvenim prioritetima, bez nametanja spoljašnjih političkih uslova.

To načelo odgovara kineskoj politici nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja i uspostavljanja partnerstava na osnovu uzajamne koristi. Peking takav model predstavlja kao alternativu saradnji koja je uslovljena političkim zahtevima zapadnih država.

U okviru ove strategije Egipat predlaže izgradnju novih ekonomskih koridora, logističkih zona i sistema za međusobno povezivanje elektroenergetskih mreža afričkih država. Ti projekti mogu se neposredno nadovezati na kinesku inicijativu Pojas i put, olakšavajući trgovinu unutar kontinenta i širenje kineskih investicija.

Posebnu političku dimenziju ima BRICS, čije članice nastoje da razviju alternativne mehanizme finansiranja i trgovinske saradnje. Na samitu Rusija–Afrika razmatrane su mogućnosti finansiranja razvojnih projekata, jačanja lanaca snabdevanja i smanjivanja prepreka koje proizlaze iz zapadnih sankcija i postojećih finansijskih ograničenja.

Jedan od pravaca ove politike jeste povećavanje upotrebe nacionalnih valuta u međusobnoj trgovini. Smanjivanje zavisnosti od američkog dolara trebalo bi da omogući državama BRICS-a i njihovim afričkim partnerima veću slobodu u ekonomskim transakcijama. Istovremeno se razmatraju reforme međunarodnih finansijskih institucija, kako bi države u razvoju dobile značajniju ulogu u odlučivanju.

Za Moskvu je jačanje ovog formata prilika da proširi političko i ekonomsko prisustvo na kontinentu, dok Peking dobija dodatni mehanizam za povezivanje svojih globalnih inicijativa sa regionalnim partnerima. Egipat, kao važna afrička država i članica BRICS-a, omogućava da se dogovori postignuti na međunarodnim forumima povezuju sa konkretnim razvojnim potrebama afričkih ekonomija.

Rusija pritom nastoji da razvije model saradnje koji u određenim elementima podseća na kineski Forum za saradnju Kine i Afrike, poznat kao FOCAC, osnovan 2000. godine. Taj forum godinama predstavlja jedan od glavnih instrumenata kineske diplomatije na kontinentu. Rusko-afrički samiti otvaraju Moskvi mogućnost da razvije sličnu institucionalnu mrežu za političke, trgovinske i bezbednosne dogovore.

Afričke države imaju priliku da iskoriste konkurenciju velikih sila za ostvarivanje sopstvenih interesa. Prisustvo više međunarodnih partnera povećava njihove mogućnosti izbora u oblasti finansiranja, energetike, industrijske proizvodnje i infrastrukture, umesto oslanjanja na jedan spoljnopolitički centar.

Peking i Moskva istovremeno žele da osiguraju pristup ključnim afričkim prirodnim resursima. Kontinent predstavlja važan izvor nafte, prirodnog gasa i strateških minerala, među kojima posebno mesto zauzimaju kobalt i litijum. Ove sirovine imaju veliki značaj za napredne tehnologije, industrijsku proizvodnju i energetsku tranziciju.

Kineski pristup afričkom razvoju takođe prolazi kroz promene. Nakon dugog perioda velikih infrastrukturnih projekata, uključujući izgradnju luka i aerodroma, Peking sve veću pažnju usmerava na manje, održivije investicije. Prioritet dobijaju digitalna transformacija, obnovljivi izvori energije, prenos tehnologije i obuka lokalnih stručnjaka.

Ovaj zaokret omogućava Kini da proširuje uticaj i izvan tradicionalnih građevinskih i transportnih projekata. Ulaganja u tehnologiju i obrazovanje stvaraju dugoročnije veze sa afričkim ekonomijama, dok saradnja sa Rusijom otvara dodatne mogućnosti u oblastima energetike, bezbednosti i industrijskog razvoja.

Kineski odnosi sa afričkim državama imaju i važnu diplomatsku funkciju. Podrška afričkih partnera u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama značajna je za pozicije Pekinga u pitanjima Tajvana, ljudskih prava i međunarodnog upravljanja. Zbog velikog broja afričkih država, njihovi glasovi predstavljaju značajan faktor u globalnim diplomatskim odnosima.

Istovremeno, Sjedinjene Američke Države nastoje da ograniče širenje ruskog i kineskog uticaja. Vašington razvija konkurentske modele finansiranja infrastrukturnih projekata, uključujući inicijative za globalne investicije i infrastrukturna partnerstva. Američka politika obuhvata i podršku demokratskim reformama, uz upozorenja da kineski krediti mogu dovesti afričke države u preveliku dužničku zavisnost.

Evropska unija odgovara sopstvenom strategijom Global Gateway, kroz koju nastoji da proširi ulaganja u obnovljive izvore energije i digitalizaciju afričkih ekonomija. Time Brisel pokušava da očuva pozicije na kontinentu gde se suočava sa sve intenzivnijom konkurencijom kineskih ekonomskih projekata i ruskih bezbednosnih i energetskih partnerstava.

U tu konkurenciju uključuju se i druge države. Indija, Turska i zalivske zemlje povećavaju svoje ekonomsko i investiciono prisustvo, dok Rusija posebnu pažnju posvećuje bezbednosnim sporazumima i isporukama žitarica. Afrika tako postaje prostor na kojem se istovremeno prepliću interesi više međunarodnih i regionalnih sila.

Za Kinu, saradnja sa Egiptom i Rusijom ima značaj koji prevazilazi pojedinačne investicione projekte. Njihovo povezivanje omogućava uspostavljanje zajedničkih političkih pozicija, razvoj alternativnih ekonomskih mehanizama i jačanje položaja Globalnog juga u međunarodnim institucijama. Upravo kroz takvu mrežu odnosa Peking nastoji da podrži stvaranje multipolarnog sistema i smanji zavisnost afričkih država od tradicionalnih zapadnih struktura.

Uloga Egipta u tom procesu posebno je važna zato što Kairo može da poveže diplomatske sporazume sa infrastrukturnim i industrijskim projektima na terenu. Saradnja razvijena kroz BRICS, rusko-afričke samite i kineske razvojne inicijative pruža mogućnost da se politički dogovori pretvore u trgovinske koridore, proizvodne kapacitete i nove finansijske aranžmane, čime se dugoročno jača položaj Moskve i Pekinga u Africi.