Grad duhova na Kavkazu: Zgrade nekad pune života progutala je šuma

Kao da je neko pritisnuo dugme za zaustavljanje vremena, a priroda jedva dočekala priliku da izbriše sve tragove ljudskog prisustva… Nije to scenografija iz horor filma, niti izmišljeni grad iz neke mračne i zastrašujuće distopijske priče. Ovo je Akarmara, nekad živo rudarsko naselje u planinskom delu Abhazije, na Kavkazu, čija se sudbina dramatično promenila posle rata, ekonomskog sloma i masovnog iseljavanja.

Od mesta u kojem se pre samo nekoliko decenija živelo dobro i koje je važilo za vrlo poželjnu adresu u Sovjetskom Savezu, ostala je pustoš, a ruševine polako guta šuma. Kao u blokbasteru “Ja sam legenda” ili seriji “The Last of Us”, u kojima vidimo kako bi sablasno izgledao svet posle globalne kataklizme. Ipak, ovaj grad nije potpuno napušten…

Akarmara je osnovana 1938. godine, kao naselje za radnike i njihove porodice, zaposlene u rudnicima uglja u okolini Tkvarčelija. U to vreme ceo kraj imao je ogroman industrijski značaj, a bogata nalazišta uglja privlačila su stručnjake, inženjere i radnike iz različitih delova SSSR-a. Rudarstvo je predstavljalo osnovu života: oko njega su se razvijali sva proizvodnja, trgovina i čitava infrastruktura potrebna jednom modernom naselju.

Nije to bio samo niz radničkih baraka. Vremenom su iz zamenile stambene zgrade, a vrlo brzo su nikle i javne ustanove – škole, bolnice, tržni centar i ostali koji su stanovnicima omogućavali da pronađu sve što im je potrebno. Posebnu pažnju privlačila je arhitektura. Za razliku od tipičnih sovjetskih industrijskih naselja, Akarmara je dobila zgrade sa dekorativnim fasadama, elegantnim prozorima, ukrasnim detaljima i monumentalnijim ulazima.

U izgradnji pojedinih objekata tokom četrdesetih i pedesetih godina učestvovali su nemački ratni zarobljenici, među kojima je bilo i građevinskih stručnjaka. Zbog toga su mnoga zdanja podignuta u stilu koji više podseća na stare evropske planinske gradiće, nego na brutalističke i socrealističke zgrade koje su bile zaštitni znak nekadašnjeg Istočnog bloka.

Položaj je takođe poseban. Akarmara je smeštena u zelenoj planinskoj dolini, okružena bujnim šumama i strmim padinama. U vreme najvećeg procvata, u gradu je živelo oko 5.000 ljudi, a u širem području rudarskog centra znatno više. Dobiti stan u ovom kraju nije bilo jednostavno. Rudarski poslovi donosili su dobre prihode, a naselje je važilo za uređeno i poželjno mesto za život. Malo ko je tada mogao da zamisli da će se samo nekoliko decenija kasnije fotografije njegovih ulica naći u zbirci albuma posvećenim “gradovima duhovima”…

Prvi veliki udarac stigao je sa slabljenjem sovjetske privrede tokom osamdesetih godina. Ekonomske veze između republika i industrijskih centara počele su da se raspadaju, a rudarska proizvodnja gubila je značaj. Međutim, pravi preokret dogodio se u prvoj polovini devedesetih, kada je izbio rat u Abhaziji, koja je htela da se otcepi od matične države Gruzije.

Oblast Tkvarčelija našla se pod dugotrajnom blokadom, a stanovništvo je prolazilo kroz izuzetno težak period. Nedostajali su hrana, lekovi i osnovne potrepštine, te je svakodnevni život postao borba za goli opstanak. Kopnene veze sa spoljnim svetom bile su prekinute, pa su helikopteri imali važnu ulogu u dopremanju pomoći i evakuaciji civila.

Ljudi koji su nekada imali posao, uređene stanove i relativno siguran život odjednom su se našli u potpuno drugačijim okolnostima. Rat je ostavio duboke posledice na čitav kraj. Industrija je propadala, infrastruktura je bila oštećena, rudnici su prestali sa radom. Kada je sukob okončan, mnogi nisu imali ni razloga, ni mogućnost da se vrate starom životu. Otišli su. U njihove domove uselila se šuma.

Bez redovnog održavanja, zgrade su počele da propadaju. Krovovi su se urušavali, prozori nestajali, a vlaga i bujna vegetacija polako osvajale unutrašnjost i “uređivale enterijer”. Klimatski uslovi u ovom delu Kavkaza pogoduju brzom rastu, pa razgranatim krošnjama nije trebalo mnogo vremena da izbiju kroz prozore i vrata.

Korenje se probilo kroz pukotine u betonu, bršljan i drugo rastinje prekrili su fasade. Stepeništa su zarasla u mahovinu, dok su se dvorišta gotovo stopila sa okolnim šumama. Iza praznih zidova danas buja sasvim drugačiji život. Tek zarđale karoserije automobila i nekoliko kuhinjskih aparata razbacanih po ulicama podsećaju na nekadašnje žitelje.

Akarmara ima još jednu zanimljivu stranu koju mnogi ne očekuju u rudarskom kraju. Osim uglja, područje je bilo poznato i po prirodnim izvorima mineralne vode. Posebno su se izdvajale radonske banje, koje su u sovjetsko vreme privlačile mnošto posetilaca iz celog Sovjetskog Saveza. Međutim, i veliki banjski kompleks stradao je tokom ratnih godina – bazeni i kupatila podelili su sudbinu grada.

Ipak, Akarmara nije potpuno napuštena. Nekoliko porodica nije želelo da napusti domove u kojima su skupili čitav svoj život, dok su drugi ostali jer nisu imali mogućnost da se presele u drugo mesto. U reportaži španskog lista El País iz 2017. pominje se pedesetak ljudi. Danas ih je verovatno manje. Jedan od njih, Igor Kišmarija, tada je duhovito reagovao na članke koji naselje predstavljaju kao “grad duhova”, poručujući da bi, u tom slučaju, njegovi stanovnici valjda bili zombiji.

Poslednjih godina mesto je postalo zanimljiva destinacija za fotografe, istraživače i turiste koji tragaju za neobičnim pejzažima. Stare zgrade, obrasle rastinjem, zaista su prizori kakvi se retko gde mogu videti. Ipak, iza svake slike koja osvane na društvenim mrežama ili časopisima poput Nacionalne Geografije krije se daleko složenija priča od one o “prirodi koja osvaja ruševine” i zubu vremena koji grize sve što mu se nađe na putu.