Lazar Ilić odbio porodični biznis, digao kredit i okrenuo leđa tuđim očekivanjima – moda je bila njegov put

„Nisam mogao sebe da zamislim nikako u tome. To je život koji se podrazumeva na Balkanu – nađeš curu, pa verenicu, pa ženu, pa decu, pa se posvetiš porodičnom biznisu. Ja sam želeo da to ne bude tako. Želeo sam život u kom me ne boli glava od tuđih očekivanja“, priseća se Lazar Ilić, stilista, svojih početaka.

Krišom od porodice, pod izgovorom da ide u običnu šetnju po centru grada, Lazar je ciljano odlazio na časove hoda i modelinga. Presudnu ulogu u tom periodu odigrala je njegova sestra Silvija. Kada je shvatila čime se njen brat bavi, umesto da ga spreči, prijavila ga je u modnu agenciju i time mu otvorila vrata sveta o kom je maštao. Ipak, nagli rast u tinejdžerskim godinama doneo je novi strah i preokret.

„Naglo sam porastao i osetio strah da neću moći da se bavim modom kao model. Istog trenutka sam se prebacio na modni dizajn. Znao sam da se modom moram baviti – to je bilo ili to, ili ništa drugo u životu“, iskren je Lazar.

Želja da napravi svoju prvu modnu reviju zahtevala je novac koji nije imao. Majka mu je govorila da sačeka kraj školovanja i fakulteta, deda je predlagao da sačeka bar kraj srednje škole, ali Lazaru je i tri meseca delovalo kao čitava večnost. Samoinicijativno je otišao u banku, raspitao se o procedurama i pred majku stavio jasan zahtev.

– Došao sam kući i rekao majci: “Od tebe mi samo treba potpis. Ne tražim ti novac, ništa ne tražim osim da mi se potpišeš i kažeš da.” I potpisala se. Da nije bilo njene podrške i sestre Silvije, sve bi ostalo samo na ideji – priča Lazar o trenutku kada je sa 17 godina podigao kredit od 5.000 evra i stavio sve na jednu kartu.

“Šta ima nekog komšiju da zanima da li se ja bavim modom ili režem ključeve”

U maloj sredini u kojoj se od muškarca očekivala radnička uniforma a ne modna skica, Lazar se suočio sa ogromnim pritiskom i osudama.

– Tada nisam bio imun na komentare i portale, sve mi je to smetalo. Ali odlučio sam da idem dalje. Nisam se objašnjavao, nego sam se žustro borio jer sam znao da sam u pravu i da ne radim ništa pogrešno. Šta ima nekog Mirka Mirkovića, mog komšiju, da zanima da li se ja bavim modom ili režem ključeve u našoj radnji – ističe kreator.

Prva revija na manifestaciji Fashion Connection u hotelu “Maestral” bila je njegovo vatreno krštenje. Stao je rame uz rame sa velikim imenima poput Verice Rakočević, Bate Spasojevića i Dragane Ognjenović, dokazujući da i mladi autori iz Crne Gore imaju šta da kažu. Naredne godine bile su pune odricanja – haljine je šio u tuđim radionicama jer nije imao sopstveni prostor, praveći kompromise samo da bi njegov rad živeo među ljudima.

Prekretnica nastupa dolaskom u Beograd. Bez sigurnih veza, sa samo jednim poznanstvom na modnoj sceni, prihvatio je izazov koji mu je promenio život.

“Prvi spot koji sam došao da radim u Beogradu bio je za Severinu. Pravio sam joj haljinu, šio odelo za glumca u spotu i oblačio statiste. Bukvalno sam tog dana shvatio da ne mogu nazad i da ću se ovim baviti. Ubrzo sam odlučio da se fokusiram na stajling jer tu manje zavisim od radionica i šnajderki”, objašnjava.

Iako publika vidi samo crveni tepih, luksuz i besprekorne autfite, Lazar bez uljepšavanja otkriva kako zapravo izgleda njegov radni dan koji često počinje u pet ujutru.

„Ljudi misle – ma šta on, ode u prodavnicu, obuče zvezdu i ne boli ga glava. Jutros sam se probudio u pola šest da spakujem stvari. Danas snimam dva spota, imam klijentkinju koja je velika zvezda, pa njenog partnera, pa modele. Za jedan dan moram da isporučim dvadeset stajlinga i nijedan ne sme da bude gori od prethodnog. Ako je dan od pet ujutru do 10 uveče lagan, voleo bih da neko dođe i stavi se u moju kožu“, objašnjava Lazar, dodajući da je psihologija ključna u njegovom radu. „Prva stvar s kojom nastupam je psihologija. Često u šali pitam ljude šta su u horoskopu, samo da vidim kako da im priđem. Najveća satisfakcija je kada vidite da se neko ozari kada obuče to što ste mu spremili.“

“Niko se ne oblači za sebe, da je tako, žene bi nosile štikle i skupe haljine po kući”

Govoreći o svakodnevnim modnim navikama, Lazar raskrinkava mit da se oblačimo isključivo za sebe.

– Niko se ne oblači za sebe. Da je tako, žene bi nosile štikle i skupe haljine po kući dok same piju kafu. U kući svi nosimo najružniji, najveći šorc i razvučenu majicu. Oblačimo se za druge i načinom oblačenja postavljamo jasne granice kako će nas okolina doživeti – jasan je stilista.

Kada je reč o kupovini i čuvenom problemu „pun ormar, a nemam šta da obučem“, on savetuje ženama da ne padaju na zamke ogromnih rasprodaja.

„Nijedan klasični komad nikada nije na popustu. Na popustu su stvari koje su trenutni trend i koje sledeće sezone neće biti aktuelne. Pametna kupovina podrazumeva kapsula garderober – kada sa dvadesetak artikala koji odgovaraju vašoj paleti boja i građi možete napraviti pedeset različitih autfita.“

Na kraju razgovora, Lazar šalje poruku svim ženama, podsećajući da stav i samopouzdanje daju dušu svakoj odevnoj kombinaciji.

„Osoba koja ima karakter i šarm može da iznese najobičniji džak od krompira i da izgleda spektakularno. Moj savet ženama je da provode više vremena ispred ogledala i upoznaju svoje telo. Nemojte kupiti prve pantalone koje vidite, nego probajte još četiri modela u istoj boji. Tek kada vidite da odeća radi za vas, a ne protiv vas, napravili ste pravi izbor“, zaključuje Lazar Ilić.