in

Сурлић: НАТО у врућем рату

Сурлић у ауторском тексту за Танјуг пише:

“Након пада Берлинског зида, Северноатлантски савез је понекад изгледао као савез у потрази за сврхом. Ако је агресорско бомбардовање Југославије 1999. продужило сврху алијансе кроз упитне међународне интервенције, рат у Украјини који је започела Русија супротно међународном праву, постигао је да НАТО земље постану никада уједињеније у страху од отвореног рата.

Све до фебруара ове године изгледало је да је НАТО са кукавичким повлачењем из Авганистана изгубио своју сврху, као што би Макрон рекао, доживео „мождани удар“, или као што се у предизборној кампањи у Немачкој поручивало – да је време за креирање европских снага, без утицаја САД и без њених нуклеарних бојевих глава на немачком тлу.

Овонедељни самит у Мадриду многи називају ”историјским, трансформативним”, са ресетовањем своје улоге на почетну хладноратовску поделу. Само што се овог пута не одвија хладни већ стварни рат на тлу Европе незабележених размера још од Другог светског рата.

Како је навео генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на својој завршној конференцији за новинаре у Мадриду, ”ми живимо у свету у коме се заправо води врућ рат у Европи“, са могућностима које у овом тренутку делују минималне, али ипак реалне, да ово постане рат пуних размера између Русије и НАТО-а, а онда ћемо према његовим речима „видети патњу, штету, смрт, уништење у размерама које су много, много горе од онога што данас видимо у Украјини.”

Овај НАТО самит у Мадриду памтиће се по неколико кључних одлука које иду у прилог тврдњи да су на делу тектонска кретања у промени глобалног поретка. Прво, лидери НАТО-а усвојили су стратешки план за једну деценију, назван ”Стратешки концепт”, који је јасно означио Русију као ”најзначајнију и директну претњу безбедности савезника и миру и стабилности у евроатлантској области”.

Означавање Русије као директног непријатеља представља значајну промену стратешке опредељености Савеза из 2010. која је тада исказивала жељу за ”стратешким партнерством” са Русијом. Алијанса је упозорила на руско војно јачање у регионима Балтичког, Црног и Медитеранског мора, војне интеграције са Белорусијом и нуклеарну модернизацију, ипак истичући да ће држати отвореним постојеће канале комуникације са Москвом.

Русија је ”претња”, док је Кина за земље чланице НАТО за сада само ;изазов”. У овом еуфемизму крије се оптужба да Кина ради на ”подривању међународног поретка заснованог на правилима” и да у ту сврху користи различите инструменте: свемирске, сајбер и поморске. Такође, упућена је и јасна порука да се препознаје стратешко продубљивање партнерства између Русије и Кине у циљу поткопавања постојећег међународног поретка.

Док се концепт Хладног рата заснивао на равнотежи две суперсиле, два јасно дефинисана војна блока, овог пута историјски неутралне земље Финска и Шведска су одабрале страну. Трилатерални споразум који је потписан у Мадриду између ове две земље и Турске омогућио је наставак сложене процедуре пријема у пуноправно чланство. Зарад вишег циља поново је постигнут прљави компромис у коме је Турска за повлачење ветоа вероватно добила обећање да ће јој ускоро бити испоручени борбени авиони Ф-16, док су се Финска и Шведска у тачки 8. Споразума обавезале да ће размотрити активности као што је и депортација људи које је до јуче бранила, а које турске власти потражују због оптужбе за тероризам.

Проширење Алијансе на Шведску и Финску представља велику стратешку победу јер заокружује нордијску безбедносну архитектуру са високим степеном усаглашености својих војних система, остварује приступ директној граници са Русијом у дужини око 1200 километара и најављује конфликт око стратешких и ресурсних простора Арктика.

Трећи велики преокрет који доноси самит у Мадриду је повећање заједничког буџета који ће омогућити повећање трупа у високој приправности са 40 хиљада на невероватних 300 хиљада војника који се могу покренути у року од 30 дана. То ће конкретно значити повећање војног присуства САД у Европи, са новим штабом у Пољској и додатних 5 хиљада војника у Румунији, слањем две ескадриле Ф-35 у Уједињено Краљевство, стационирањем система противваздушне одбране у Италији и Немачкој и прерасподелом постојећег броја војника у балтичким државама. САД троше око 3,5 одсто свог БДП-а на одбрану, више него двоструко више од већине чланица НАТО-а, што може изазвати унутрашње притиске да се праведније прерасподеле трошкови новоуспостављеног безбедносног оквира.

У прилог већој одговорности европских земаља иде невероватних 100 милијарди евра које Немачка планира да уложи у војску и наоружање у наредне четири године. Међутим, најављене рецесије у САД и и земљама Европске уније могу појачати незадовољство јавности и осујетити планове за великим улагањима. Ипак тренутна медијска индоктринација припрема становништво земаља НАТО-а да је значајно жртвовање постојећег начина живота једини пут ка одвраћању Русије од коначног обрачуна.

НАТО земље се налазе у хибридном ратном стању. Многи постојећи фронтови као сајбер ратовање и дезинформације се не виде јасно. Оружје високе технологије као што су хиперсоничне ракете и наоружане беспилотне летелице, и могућа нова бојна поља као што су Арктик и свемир представљају много веће изазове и ризике у односу на хладноратовски период. Ипак, високотехнолошки начин ратовања има и својих предности – пружа подношљивије алтернативе незамисливом сценарију употребе нуклеарног арсенала.

Стога рат у Украјини од самог почетка превазилази своје територије, рационализује жртве и креира стратегије у форматирању новог светског поретка. НАТО земље и Русија исход рата у Украјини виде као судбоноси и то је оно што оправдава велики страх од било каквог сценарија.

До тада НАТО земље одржавају Украјину којој је за опстанак неопходно приближно 5 до 7 милијарди евра месечно, а већ је на путу артиљерија већег домета и софистицирани рактни системи. Рат коме се не назире крај”.