in

Da li se ostvaruje proročanstvo Igora Panarina

„Slučaj Teksas“ je simptom duboke dekadencije i krize ne samo „periferije“, već i samog „centra“ Zapada kao civilizacije i geopolitičkog pola.

U nastojanju da zauzimanjem Ukrajine „limes“ pomeri još istočnije, odavno prenapregnuti Zapad je konačno preigrao i postigao kontra-efekat.

Poslednja decenija 20. veka bilo je vreme posthladnoratovskog trijumfalizma SAD, te su mnogi poverovali da će Fukujama sa svojim „krajem istorije“ biti potpuno u pravu.

Oni drugi su mahom ustrašeni ćutali, čuvajući se prognoza, naročito izbegavajući da dovedu u pitanje večno trajanje „novog svetskog poretka“ – unipolarnog. Samo oni retki – poput osvedočenog rusofoba Bžežinskog, koji je upozoravao na „buduću, oporavljenu Rusiju“ – bili su oprezni.

Teksas – američko „bure baruta“

Stoga, kada su se američke vlasti svojevremeno surovo obračunale sa šačicom zabarikadiranih naoružanih teksaških suverenista-separatista, to je prihvaćeno kao nešto sasvim opravdano. SAD se ni najmanje nisu osvrtale na eventualne zamerke zbog „nedemokratskog postupka“ i „prekomerne upotrebe sile“.

Širom „ostataka sveta“ na to se gledalo sa strahopoštovanjem i uvažavanjem reagovanja Države radi očuvanja sopstvenih granica, makar pokušaji njihovog ugrožavanja – kao pomenuti teksaški – bili i krajnje benigni.

A iste te SAD, istovremeno su podržavale i pomagale neuporedivo ozbiljnije secesionističke pokrete u svakom kutku Planete ako je to bilo u njihovom interesu. Dvostruki standardi, pa šta? Quod licet Iovi, non licet bovi!

S druge strane, provejavale su i neskrivene simpatije prema nekome ko se odvažio da u samom središtu Imperije dovede u pitanje njenu celovitost i kredibilitet. Među Srbima su mišljenja bila podeljena – od „eto kako se oni obračunavaju sa svojom Slovenijom“, do „neka i oni vide šta znači pretnja dezintegracijom zemlje“.

Fantazija ili dalekovidost Panarina

I dok su Rusi bili na kolenima, a Amerikanci na vrhuncu razobručene globalne moći i uveliko se spremali da 1999. agresijom na SRJ „vatrometom“ proslave poluvekovno postojanje svog bipolarnog čeda NATO-a, Igor Nikolajevič Panarin je na jednoj međunarodnoj konferenciji u Lincu 1998. godine, izneo hipotezu da će se SAD do 2010. raspasti na šest delova. Jedan od njih bila bi Republika Teksas, koja bi se sastojala od desetak južnih država SAD.

Njegova ideja, protumačena kao senzacionalizam nedostojan naučnika, izazvala je opšte čuđenje, a kod nepopravljivih atlantista i otvoreni podsmeh.

Naravno da su oni više verovali u Bžežinskog i raspored figura na Velikoj šahovskoj tabli iz 1997, posebno se radujući njegovoj ideji objavljenoj iste godine u članku u Foreign Affairs-u o cepanju Rusije na tri države – Rusiju (evropski deo), Sibiriju i Dalekoistočnu Republiku.

Moguće da je prof. Panarin, ruski doktor političkih nauka i neoevroazijac – uporedo sa svojim prezimenjakom Aleksandrom Sergejevičem, filozofom, i takođe originalnim misliocem i neoevroazijcem – tada samo reagovao istom merom na neprolazne talasokratske snove o podeli „nedopustivo velike Rusije“ čije ogromne resurse „treba staviti na raspolaganje čitavom čovečanstvu“. Ipak, pre se može reći da se radilo o naučno potkovanom futurizmu koji se na više kasnijih primera pokazao ispravnim.

Bilo-kako-bilo, očigledno da je pogrešio u predviđanju godine fragmentacije još uvek vodeće svetske sile, ali nije pogrešio u pretpostavci da je to moguće. Teksas, njegov žustar otpor politici Vašingtona prema imigrantima koji baš tu američku državu neposredno ugrožavaju i podrška koju dobija od polovine ostalih guvernera o tome svedoče.

Virus destrukcije širi se Imperijom

„Slučaj Teksas“ je simptom duboke dekadencije i krize ne samo „periferije“, već i samog „centra“ Zapada kao civilizacije i geopolitičkog pola. U nastojanju da zauzimanjem Ukrajine „limes“ pomeri još istočnije, odavno prenapregnuti Zapad je konačno preigrao i postigao kontra-efekat. „Doćerao je Cara do duvara“ i primorao Rusiju da reaguje, lišavajući na taj način samoga sebe poligona za vesternističko misionarenje, ali pre svega njenih jeftinih energenata i velikog tržišta.

To se prvenstveno odnosi na Nemačku, koja se, zajedno sa Francuskom, predstavlja kao „lokomotiva EU“. Istina, ta „lokomotiva“ sve učestalije proklizava i ostaje bez goriva. I račun je ubrzo došao na naplatu. Naoko moćna Nemačka vratila se na globalnom planu u poziciju „političkog patuljka“, a na prelomnoj tački je da to postane i po ekonomskim pokazateljima.

Miniranje Severnog toka dalo je rezultate „na odloženo“. Zemlja je ušla u spiralu recesije, nemira, demonstracija, antisemitizma… Posledica je snaženje desnice, a ideja da se zabrani najsnažnija partija u tom spektru može biti kontraproduktivna i samo pojačati ekstremizam. Bogatiji bundesländer-i već postavljaju poznato centrifugalno pitanje: „Ta, di su naši novci?“

Slično je u Francuskoj, gde se pomislilo da su „žuti prsluci“ davna i neponovljiva prošlost. Francuski poljoprivrednici, nezadovoljni politikom globalističke vlasti podređene Briselu (čitaj: Vašingtonu, pardon – Davosu), traktorima su blokirali prilaze Parizu.

A kada su se od neoustaša prognani Srbi u „traktorskom egzodusu“ iz Republike Srpske Krajine – između ostalih zaslugom i te Francuske – našli na prilazima Beogradu, to im je bilo „tamo, daleko“, negde „na brdovitom Balkanu“, i nije ih bilo briga.

Traktori nezadovoljnika su ubrzo zapretili i Briselu – sedištu EU i NATO-a – tj. ionako fragilnoj Belgiji čiji se flandrijski i valonski deo slažu „kao rogovi u vreći“. Proširuje se „traktorski sindrom“ kao epidemija. Eto ih i u Poljskoj.

Ko zna koja je sledeća članica evropske integracije na redu. Štaviše, sa nekolicinom tih poljoprivrednih mašina-simbola suočila se čak i Ženeva u „nedodirljivoj“ Švajcarskoj, koja formalno ne pripada EU, ali pripada Zapadu.

Ne bi se trebalo iznenaditi ako i njeni kantoni postanu međusobno suprotstavljeni i skloni razdvajanju, slično belgijskim, nemačkim i francuskim, te ponovo španskim, italijanskim i drugim političko-teritorijalnim jedinicama unutar članica EU.

Po „Panarinovom modelu“? Ili, pak, pre po Duginovom konceptu demontaže „najvažnijeg američkog mostobrana na zapadu Evroazije“, a shodno drugoj fazi neoevroazijskog puta ka multipolarizmu?

Indikativne analogije

Kada se po diskordantnim tzv. avnojskim granicama rastakala SFRJ mnogi su tvrdili da će se destrukcija zaustaviti na Balkanu. A nije li sada ona stigla čak do SAD? Setimo se kada se protiv zvaničnog Beograda pravila „neprincipijelna koalicija“ ostalih republika, a uz neskrivenu pristrasnost Zapada pod maskom „dobrih usluga“.

Ne liči li podrška polovine guvernera Teksasu takođe na „neprincipijelnu koaliciju“ protiv Vašingtona? Pod patronatom i uz vojni angažman SAD događala se secesija albanske nacionalne manjine u kosovsko-metohijskom delu Srbije i to je proglašeno za sui generis. Budući da slično preti da učini Teksas, hoće li i to biti sui generis?

Kada se devedesetih cepao SSSR i destrukcija stigla do „predvorja Kremlja“, samo malobrojni su razmišljali u smislu geopolitičke inverzije – zar nije moguće obrnuto, tj. da destrukcija dosegne do „predvorja Bele kuće“?

Kada je konflikt potresao Kavkaz i postalo jasno da je time ugrožen „meki trbuh“ Rusije, ko je mogao da nasluti kako nečemu sličnom može biti izložen Teksas kao „meki trbuh“ SAD?

Kada je Zapad režirao puč u vidu „obojene revolucije“ radi civilizacijsko-geopolitičke konverzije Ukrajine u anti-Rusiju i time izvršio udar ne samo na rusku interesnu sferu, već na rusku kolevku, nije li morao da očekuje snažnu rusku reakciju koja je uzdrmala same temelje EU ne samo kao interesne sfere SAD, već kao njihove civilizacijsko-geopolitičke „matice“.

I ovoga puta pokazuje se da problemi Imperije nisu rezultat samo pretnje „varvara“ spolja, već i unutrašnjih problema koji, po pravilu, dovode do teritorijalnog raspada. Deklinizam Zapada za sada ne izgleda kao sinusoida izraženijih padova nego što su sve manji i ređi usponi nalik na faze-cikluse Kondratjeva.

Više asocira na sve ubrzanije relativno slabljenje, koje se bliži tački preloma ka nepovratnoj, strmoglavoj, sveobuhvatnoj regresiji i špenglerovskoj „propasti“, koja ne može proći bez teritorijalnog sažimanja i fragmentiranja.

U svakom slučaju, Igoru Panarinu se više niko ne podsmeva.

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se

Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social

       

Autorska prava Webtribune / Tekst / Slika / Video /