Zlatna krv je najređa krv na svetu, i imaju je samo 43 osobe

U javnosti se često govori da postoje samo četiri krvne grupe i dva rezus faktora. Prva, druga, treća i četvrta, uz poznate plus i minus oznake. Deluje jednostavno, gotovo školski jasno.

Međutim, biologija je daleko složenija od te pojednostavljene slike. Iza te osnovne podele krije se čitav niz podtipova i varijacija koje krv čine mnogo raznovrsnijom nego što se obično misli.

U toj složenoj medicinskoj mapi postoji i jedna gotovo neverovatna pojava – krv koja se praktično ne uklapa ni u jednu standardnu klasifikaciju.

Naučnici je nazivaju „zlatnom krvlju“. Razlog za to nije metafora, već njena izuzetna retkost i medicinska vrednost. U svetu je do sada poznato svega 43 ljudi koji nose ovu vrstu krvi.

Sa naučne strane, reč je o takozvanom rezus-nula tipu, odnosno Rh-null. Kod većine ljudi na površini eritrocita nalaze se brojni antigeni – posebni proteini koji određuju krvnu grupu i rezus faktor. Ima ih na desetine i upravo oni čine krv svakog pojedinca jedinstvenom.

Kod nosilaca zlatne krvi situacija je potpuno drugačija. Na njihovim eritrocitima ne postoji nijedan od 61 poznatog rezus antigena. Doslovno nijedan. Zbog toga se ta krv ne može svrstati u standardni rezus sistem – ona praktično stoji izvan njega.

Priča o njenom otkriću počinje početkom šezdesetih godina prošlog veka. Godine 1961. naučnici su prvi put opisali ovaj fenomen nakon što je kod jedne žene iz australijske zajednice Aboridžina otkrivena krv sa potpuno odsutnim rezus antigenima.

Do tog trenutka mnogi istraživači su smatrali da embrion bez tih proteina ne bi mogao da preživi. Smatralo se da su oni neophodni za formiranje krvi, prenos kiseonika i normalno funkcionisanje organizma.

Ipak, žena je bila živa i potpuno zdrava, što je promenilo dotadašnja uverenja. Od tada su identifikovane još 42 osobe sa istim tipom krvi. Ukupan broj poznatih nosilaca danas je 43, mada naučnici ne isključuju mogućnost da ih ima i više – samo još nisu otkriveni.

Ova pojava se u pravilu povezuje sa genetskim nasleđem, ali mehanizam nije jednostavan. Čak i ako jedan roditelj ima rezus-nula krv, to ne znači da će dete automatski naslediti isti tip.

Ljudski organizam zapravo nije „programiran“ da funkcioniše bez tih antigena. Evolutivno gledano, to nije prednost. Zbog toga se ovakvi slučajevi smatraju izuzetno retkom mutacijom. Da bi se rodilo dete sa ovakvim tipom krvi, mora da se poklopi čitav niz genetskih okolnosti, a i tada su šanse male.

Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da tako retka krv predstavlja neku vrstu prednosti. Međutim, stvarnost je mnogo složenija. Kod ljudi sa rezus-nula krvlju često se pojavljuju stomatociti – abnormalni eritrociti koji su krhkiji i slabije prenose kiseonik. Zbog toga se kod nosilaca zlatne krvi neretko javlja anemija, odnosno malokrvnost.

Ali najveći problem nastaje u slučaju potrebe za transfuzijom. Zamislimo situaciju u kojoj osoba sa ovim tipom krvi hitno treba transfuziju. U teoriji postoji samo 42 potencijalna donora u celom svetu.

U praksi to znači da možda nijedan od njih nije u istoj bolnici, istoj državi, pa čak ni na istom kontinentu. Krv mora biti potpuno kompatibilna, a za zlatnu krv kompatibilna je samo identična krv. Bilo koja druga izazvala bi snažnu imunološku reakciju koja bi mogla biti fatalna za pacijenta.

Zbog toga se mnogi nosioci ove retke krvi odlučuju da redovno daju krv i čuvaju je zamrznutu kao rezervu. Tako stvaraju sopstvenu zalihu – za sebe, za članove porodice i za druge ljude koji imaju isti izuzetno redak tip.

Paradoks je u tome što je ono što predstavlja rizik za pojedinca istovremeno izuzetno dragoceno za nauku. Krv bez rezus antigena ima jednu fascinantnu osobinu: može se transfundirati gotovo svakome, bez obzira na njegov rezus faktor. Oko 85 odsto ljudi ima pozitivan rezus, dok oko 15 odsto ima negativan. Zlatna krv odgovara i jednima i drugima.

U teoriji, kada bi svi ljudi imali ovakav tip krvi, problem nekompatibilnosti pri transfuziji praktično bi nestao. Da bi se shvatila vrednost toga, potrebno je razumeti kako funkcioniše standardni rezus sistem.

Na površini eritrocita nalaze se dva ključna proteina – RhD i RhCE. Oni određuju da li je krv „pozitivna“ ili „negativna“. Da bi ti proteini funkcionisali kako treba, potreban je još jedan element – glikoprotein RhAG.

Zajedno čine složenu strukturu koja prolazi kroz membranu eritrocita i obavlja dve ključne funkcije: omogućava transport kiseonika i ugljen-dioksida i održava normalan, sferični oblik crvenih krvnih zrnaca.

Kada ta struktura ne funkcioniše kako treba, eritrociti se deformišu, postaju krhkiji i slabije prenose kiseonik, što dovodi do anemije. Upravo takvi procesi često prate rezus-nula krv.

Svest o tome koliko bi univerzalna krv bila korisna navela je istraživače da pokušaju nešto što do pre nekoliko decenija nije delovalo moguće. Naučnici sada pokušavaju da pronađu način da „resetuju“ krv, odnosno da uklone antigene sa površine eritrocita.

Ideja je jednostavna u teoriji: ukloniti sve antigene i ostaviti samo osnovnu strukturu crvenog krvnog zrnca. Takva krv bila bi kompatibilna sa svakim primaocem.

Ako bi takav postupak postao izvodljiv u praksi, mogao bi spasiti milione života, naročito u hitnim situacijama kada nema vremena za određivanje krvne grupe i rezus faktora. Za sada su to i dalje eksperimenti u laboratorijama.

Ipak, ukoliko istraživanja jednog dana donesu uspeh, ono što danas nazivamo zlatnom krvlju možda više neće biti jedinstvena pojava – univerzalna bi mogla postati svaka krv.

Postoji i zanimljiv evolutivni ugao cele priče. Neki istraživači smatraju da je krv bez rezus antigena zapravo evolutivno najstariji oblik ljudske krvi. Upravo takvu krv su, prema toj teoriji, imali najraniji ljudi pre nego što su se tokom evolucije pojavili dodatni antigeni. U tom smislu zlatna krv deluje kao svojevrsni arhetip, osnovni model iz kojeg su kasnije nastajale različite varijacije u različitim populacijama.

Zbog toga je njeno proučavanje toliko važno. Posmatrajući ovu retku biološku osobinu, naučnici pokušavaju da razumeju kako se ljudska krv menjala tokom evolucije i kako se prilagođavala različitim uslovima života na planeti.

Istovremeno, svakodnevica ljudi koji je imaju daleko je od romantične predstave koju sugeriše naziv „zlatna“. Postoji nekoliko ozbiljnih ograničenja: povećan rizik od anemije zbog krhkosti eritrocita, izuzetno težak pronalazak donora u hitnim situacijama, potreba da se krv redovno daje i čuva unapred, kao i određena opreznost u životu – posebno kada je reč o povredama i gubitku krvi.

Drugim rečima, to nije „zlatna“ krv koja donosi slavu ili bogatstvo. Naprotiv, to je krv koja ljude čini snažno povezanim sa medicinskim sistemom i sa malim brojem drugih ljudi širom sveta koji dele istu retku osobinu.

A možda je upravo u toj neobičnoj mreži zavisnosti skriven i deo odgovora na pitanje zašto nauka i dalje sa tolikom pažnjom prati svaku novu informaciju o ovoj gotovo mitskoj vrsti krvi.