Nova grupa američkih vojnih dokumenata o neidentifikovanim anomalnim pojavama obuhvata više od sedam decenija slučajeva, od prvih posleratnih istraga do snimaka napravljenih savremenim vojnim senzorima.

Među materijalima su tehničke studije, video-zapisi, policijski snimci i istorijski audio-zapis čoveka koji je učestvovao u jednom od najpoznatijih američkih programa za istraživanje NLO.

Pentagon je 18. septembra objavio šestu grupu dokumenata, ukupno 71 fajl sa datumima od 1952. do 2025. godine. Ministarstvo odbrane obezbedilo je 67 fajlova, dok četiri potiču od lokalnih organa za sprovođenje zakona u Koloradu.

Paket sadrži 55 PDF dokumenata, 15 video-snimaka i jedan audio-zapis, a 64 od ukupno 71 fajla sadrže određeni stepen redakcije, odnosno zatamnjene ili uklonjene podatke.

Posebno mesto zauzimaju dokumenti povezani sa Programom za primenu naprednih sistema vazduhoplovnog naoružanja, poznatim kao AAWSAP. Program je pokrenula američka Odbrambena obaveštajna agencija 2008. godine, a trajao je do 2012.

U njegovom okviru naručivane su studije o tehnologijama koje daleko prevazilaze konvencionalne vazduhoplovne sisteme, uključujući varp pogon, crvotočine, antigravitacione koncepte i moguće fiziološke posledice izlaganja neobičnim energetskim fenomenima.

Jedan od najneobičnijih dokumenata jeste tehnička studija na 38 stranica iz marta 2010. godine pod nazivom „Anomalni akutni i subakutni efekti polja na ljudska biološka tkiva“. Dokument je nastao kao jedan od tehničkih referentnih radova u okviru AAWSAP i pokušava da uporedi prijavljene povrede sa poznatim posledicama izlaganja snažnom radiofrekventnom i mikrotalasnom zračenju.

U toj studiji opisane su tri prethodno zdrave i aktivne osobe koje su doživele neobičan događaj povezan sa vazduhoplovnim fenomenom. Posle incidenta prijavljeni su medicinski simptomi među kojima su osećaj toplote, crvenilo kože i gubitak kose.

Kod jedne osobe zabeleženi su znaci koje su autori dokumenta povezivali sa radijacionom bolešću, a tokom narednih godina pojavili su se i znaci malignih promena. Autori su tvrdili da postoji dovoljan broj precizno prijavljenih incidenata i medicinskih podataka da bi se razmatrala hipoteza o postojanju naprednih sistema čiji princip rada američkim istraživačima nije bio poznat.

To, međutim, nije isto što i zaključak da su takvi sistemi vanzemaljskog porekla. Sam dokument predstavlja tehničku referentnu i sintetičku studiju, a ne eksperimentalni dokaz postojanja nepoznate tehnologije. U njemu se razmatraju prijavljeni slučajevi i moguće fizičke veze između simptoma i elektromagnetnih ili drugih energetskih efekata.

Noviji deo arhive donosi sasvim drugačiju vrstu materijala. Vojne kamere i infracrveni senzori zabeležili su objekte čije poreklo ili priroda nisu utvrđeni. Među objavljenim slučajevima nalaze se snimci sa Bliskog istoka, kao i incidenti iz Iraka, područja Žutog mora i Sjedinjenih Država.

U jednom incidentu iz 2022. godine snimljen je objekat koji se kretao promenljivom brzinom, približno između 130 i 290 kilometara na sat. Operateri su bili angažovani u misiji na Bliskom istoku kada su primetili više objekata na nepoznatim visinama. Posada ih je procenila na približno jedan do dva metra i prijavila da su povremeno ulazili u posmatrano područje.

Još upečatljiviji slučaj zabeležen je kasnije na Bliskom istoku. Na snimku se vidi šest malih sfernih objekata koji menjaju pravac kretanja, a u vojnom izveštaju njihovo ponašanje opisano je kao veoma pokretljivo. U jednom od objavljenih slučajeva procenjena brzina objekata dostizala je približno 480 milja na sat, odnosno oko 770 kilometara na sat.

Četiri video-zapisa u novom paketu stigla su od lokalnih organa za sprovođenje zakona u Koloradu. Snimci su napravljeni mobilnim telefonom u oktobru 2023. godine, a deo slike je naknadno zamagljen zbog zaštite podataka. Policajac koji je podneo prijavu opisao je fenomen kao tih, uz crvena, plava i zelena trepćuća svetla.

Dokumentacija pokazuje da je policajac proveravao i dostupne podatke o vazdušnom saobraćaju, ali nije pronašao avion koji bi objasnio ono što je video. Pentagonova kancelarija AARO istovremeno je upozorila da autofokus i automatska obrada slike kod mobilnih telefona, naročito pri velikom uvećanju udaljenih objekata, mogu da promene njihov prividni oblik i način kretanja. Slučaj je u objavljenoj dokumentaciji ostao označen kao nerešen.

Arhiva se vraća i na početak moderne američke istorije NLO. Objavljen je približno sat vremena dug audio-snimak sa transkriptom izjava kapetana američkog Ratnog vazduhoplovstva Edvarda Rupelta iz 1952. godine. Rupelt je bio jedna od ključnih figura projekta Blue Book, dugogodišnjeg programa Ratnog vazduhoplovstva za prikupljanje i analizu izveštaja o neidentifikovanim objektima.

Rupelt je tada govorio o približno 800 izveštaja koje je Ratno vazduhoplovstvo istraživalo. Oko 20 odsto tih slučajeva, prema njegovim rečima, ostalo je bez zadovoljavajućeg objašnjenja.

U novu zbirku uključen je i poznati slučaj iz Tremontona u Juti iz 1952. godine. Oficir američke mornarice Delbert Njuhauz snimio je na 16-milimetarskom filmu grupu svetlih objekata na nebu. Snimak je kasnije proučavan u okviru projekta Blue Book, a među mogućim objašnjenjima razmatrane su ptice i baloni, ali je slučaj ostao deo višedecenijske rasprave o tome šta je kamera zaista zabeležila.

Objavljivanje dokumenata prati i promena pravnog položaja ljudi koji su radili sa poverljivim informacijama o ovim pojavama. Pentagon je 14. septembra uveo ciljano pravno izuzeće koje sadašnjim i bivšim pripadnicima, civilnim zaposlenima i ugovornim saradnicima omogućava da određene zaštićene informacije o UAP predaju ovlašćenim predstavnicima programa PURSUE.

Izuzeće se odnosi na civilne i administrativne odredbe ranije potpisanih sporazuma o neotkrivanju podataka i posebnih sporazuma vezanih za pristup tajnim programima, ali samo kada se informacije dostavljaju kroz zvanično uspostavljeni kanal. To nije opšta dozvola za javno objavljivanje poverljivih podataka.

Šesta grupa je deo mnogo šireg procesa otvaranja američkih arhiva. Do 18. septembra kroz šest objavljenih serija evidentirano je ukupno 449 fajlova. Samo poslednja grupa obuhvata oko 2.595 stranica dokumentacije, pored video i audio materijala.

Dokumenti zato ne daju jednostavan odgovor na pitanje šta stoji iza svih prijavljenih pojava. Deo slučajeva ima moguća konvencionalna objašnjenja, kod drugih raspoloživi podaci nisu dovoljni za identifikaciju, dok pojedini vojni snimci i izveštaji ostaju nerešeni.

Nova dokumentacija, međutim, pokazuje koliko je širok bio opseg američkog interesovanja: od NLO prijava iz pedesetih godina do studija o crvotočinama, varp pogonu, biološkim povredama i savremenih objekata registrovanih vojnim senzorima.

Američke vojne aktivnosti u svemiru ulaze u novu fazu, ali još nije jasno šta se tačno nalazi iza najnovijih izjava iz Vašingtona. Razlika između satelitskog sistema koji podržava operacije na Zemlji i stvarnog orbitalnog udarnog oružja ključna je za procenu koliko se vojna ravnoteža zaista promenila.

Američki sekretar Ratnog vazduhoplovstva Troj Mejnk izjavio je da SAD raspolažu svemirskim oružjem u orbiti i da nameravaju da ga koriste kao podršku svojim snagama. Vašington post ocenio je da je to prvi slučaj da je Vašington javno priznao postojanje ofanzivnog vojnog potencijala u svemiru.

Međutim, politolog i stručnjak za SAD Dmitrij Drobnicki upozorava da pouzdani podaci o sistemu koji je Mejnk imao u vidu praktično ne postoje. Od formiranja američkih Svemirskih snaga tokom prvog mandata Donalda Trampa, javnosti nije precizno predstavljeno koje sve sposobnosti ta vojna grana poseduje niti na kakvo se konkretno oružje odnose pojedine američke izjave.

Vojni analitičar Aleksej Leonkov ukazuje na dodatni problem sa samim pojmom „svemirsko oružje“. Amerikanci u tu kategoriju često uključuju izviđačke satelite, sisteme za prenos podataka i vojnu komunikaciju, pa Mejnkove reči ne moraju da znače da se u orbiti već nalaze platforme sposobne za neposredan napad na ciljeve na Zemlji.

Jedna od mogućnosti jeste da je reč o sistemu za otkrivanje, praćenje i određivanje putanja strateškog naoružanja, pre svega interkontinentalnih balističkih raketa i hipersoničnih sistema. Takva infrastruktura imala bi veliki vojni značaj, ali bi se suštinski razlikovala od orbitalnog udarnog oružja.

Važan deo američke svemirske infrastrukture predstavlja satelitska mreža kompanije SpejsEks Ilona Maska. Pentagon je pre šest godina pokrenuo program razvoja sistema nadzora zasnovanog na velikoj satelitskoj konstelaciji.

U orbiti se sada nalazi više od 11.000 aparata Starlink, dok projekat Staršild obuhvata više od 400 satelita i omogućava pokrivanje prostora iznad praktično čitave planete.

Pitanje orbitalnog naoružavanja dodatno komplikuje međunarodno pravo. Ugovor o svemiru iz 1967. godine zabranjuje postavljanje nuklearnog i drugog oružja za masovno uništenje u orbiti, ali ne uvodi opštu zabranu svakog oblika konvencionalnog svemirskog oružja. Zbog toga kinetički, laserski i protivsatelitski sistemi otvaraju prostor koji velike sile koriste za razvoj novih vojnih sposobnosti.

Posebnu opasnost za Rusiju predstavljalo bi stvarno udarno oružje raspoređeno u niskoj Zemljinoj orbiti, na visini od približno 400 do 500 kilometara. Takav sistem bi se nalazio relativno blizu površine planete, a Drobnicki smatra da bi postavljanje udarnih platformi na oko 500 kilometara od bilo koje tačke Zemlje, uključujući teritoriju Rusije, predstavljalo neposrednu stratešku pretnju. On očekuje da Moskva već razvija načine za suprotstavljanje takvim mogućnostima.

Leonkov, međutim, pravi jasnu razliku između potencijalne opasnosti i sadašnjeg stanja. Rusija je, kako kaže, znala da SAD pripremaju razvoj takve arhitekture i ranije je upozorila da će odgovoriti ukoliko se oružje pojavi u svemiru. Njegova procena je da stvarnih orbitalnih udarnih sistema trenutno nema i da zbog toga nema ni odgovarajuće ruske reakcije.

U raspravu se uključio i politolog Andrej Pinčuk, koji američke izjave povezuje direktno sa ulogom Starlinka u ukrajinskom sukobu. On smatra da bi Moskva trebalo da proglasi Starlink oblikom oružane pomoći Ukrajini i da zatim demonstrativno uništi nekoliko satelita.

Pinčuk priznaje da Rusija ne bi mogla da obori svih više od 11.000 aparata, ali smatra da bi ograničena akcija imala demonstrativni efekat.

Takav potez imao bi znatno šire posledice od samog uništavanja nekoliko satelita, jer bi direktno otvorio pitanje napada na komercijalnu konstelaciju koju američke institucije koriste za vojne potrebe. Upravo preplitanje civilnih, komercijalnih i vojnih funkcija postaje jedna od najtežih tačaka budućeg regulisanja aktivnosti u orbiti.

Mejnkova izjava zato još ne dokazuje da SAD već raspolažu orbitalnim platformama sposobnim za napad na ciljeve na Zemlji. Ona može označavati tehnološki iskorak, šire američko tumačenje pojma svemirskog oružja ili pokušaj demonstriranja sposobnosti čiji detalji ostaju tajni.

Istovremeno, razvoj satelitskih sistema za izviđanje, komunikaciju, rano upozoravanje, praćenje raketa i podršku vojnim operacijama pokazuje da svemir već ima neposrednu ulogu u savremenim sukobima. Granica između infrastrukture koja omogućava dejstvo drugih snaga i oružja koje samo može da napadne cilj postaje sve manje jasna.

Kako piše Cargrad, postojeći međunarodni okvir iz 1967. godine više ne obuhvata čitav spektar tehnologija koje velike sile danas razvijaju. Ako se u budućnosti pojave stvarne borbene platforme u orbiti, Rusija će morati da razvija protivmere, dok će pitanje satelitskih konstelacija korišćenih u ukrajinskom sukobu postati još značajniji deo vojnog i pravnog spora.

Keopsova piramida već oko 4.500 godina podstiče rasprave o tome zašto je izgrađena upravo u proporcijama koje i danas fasciniraju istraživače.

Dok je egiptolozi smatraju grobnicom faraona Kufua, poznatog i kao Keops, pojavila se nova teorija prema kojoj njene dimenzije kriju mnogo složeniju poruku.

Nezavisni istraživač Sefi Levi tvrdi da je u dimenzijama Velike piramide pronašao numeričke obrasce povezane sa lunarnim ciklusima, kalendarom i kretanjem planeta. Po njegovoj interpretaciji, drevni Egipćani mogli su najpoznatiju građevinu svoje civilizacije da pretvore u svojevrsni „kameni arhiv znanja“.

Levi je analizirao visinu piramide, dužinu njene osnove i uglove nagiba, koristeći razlomke kakve su upotrebljavali drevnoegipatski pisari. Dobijene vrednosti zatim je upoređivao sa poznatim astronomskim ciklusima.

Jedan od rezultata je broj 27,5, veoma blizak vremenskom intervalu između dva uzastopna prolaska Meseca kroz perigej, tačku njegove putanje u kojoj se nalazi najbliže Zemlji. Drugi rezultat je broj 70, koji se poklapa sa približnim periodom tokom kojeg Sirijus nestaje sa neba u Sunčevom sjaju pre nego što se ponovo pojavi na jutarnjem nebu.

Sirijus je imao izuzetno važnu ulogu u drevnom Egiptu i bio je povezan sa kalendarom, religijom i pogledom na svet. Zanimljiva je i činjenica da je proces mumifikacije trajao približno 70 dana, mada bi ta podudarnost mogla da bude samo slučajnost.

Levi smatra da proporcije Velike piramide daju i vrednosti bliske broju pi i zlatnom preseku, ali i ciklusima povezanim sa Saturnom, Jupiterom, Venerom i Marsom. Iz toga izvodi mnogo širu pretpostavku o nameni građevine.

„Piramida je izgrađena da stoji večno, ali ne zato što se u njoj nalazi nešto vredno, već zato što je ona sama po sebi nešto vredno“, piše Levi.

U takvom tumačenju jedino od Sedam svetskih čuda antičkog sveta koje je sačuvano do današnjih dana nije samo faraonska grobnica. Piramida bi istovremeno predstavljala kameno skladište astronomskih podataka koje je trebalo da nadživi civilizaciju koja ga je stvorila.

Problem je što se numeričke podudarnosti mogu pronaći u velikom broju objekata ukoliko se unapred zna šta se traži. Levi je pokušao da odgovori na taj prigovor tako što je generisao 100.000 virtuelnih piramida u stilu Starog kraljevstva, menjajući širinu osnove i uglove nagiba unutar poznatih granica. Prema njegovim rezultatima, samo 2,4 odsto virtuelnih piramida proizvelo je slična poklapanja.

Taj rezultat sam po sebi ne dokazuje da je teorija tačna. Posebno važan problem jeste to što Levi priznaje da je numeričke obrasce počeo da traži nakon što je već znao precizne dimenzije piramide i astronomske vrednosti sa kojima je želeo da ih uporedi.

Upravo tu nastaje klasična metodološka zamka: kada je odgovor unapred poznat, moguće je tražiti matematičke postupke koji će dovesti do željenog rezultata. To je slično traženju izgubljenih ključeva ispod ulične svetiljke, ne zato što su ključevi izgubljeni baš na tom mestu, već zato što je tamo najlakše tražiti.

Levijev rad objavljen je na platformama za preprint radove SSRN i Zenodo, ali nije prošao naučnu recenziju. Egiptolozi zato njegovim zaključcima pristupaju sa znatnim skepticizmom.

Dominantno naučno tumačenje ostaje da je Velika piramida bila grobnica faraona Kufua. U prilog tome navode se sarkofag i kraljevska nekropola koja okružuje piramidu. Dodatni problem za Levijevu hipotezu jeste to što nijedan poznati drevnoegipatski tekst ne govori da su u dimenzijama građevine kodirani astronomski podaci.

Numerički obrasci, međutim, predstavljaju samo jedan deo njegove teorije. Levi oblik piramide povezuje i sa drevnoegipatskim mitom o prvobitnom brdu benbenu.

Prema egipatskim verovanjima, benben se u trenutku stvaranja sveta uzdigao iz prvobitnog vodenog haosa, nakon čega se pojavila i zemlja. Piramida bi, prema ovom tumačenju, predstavljala simboličko ponovno stvaranje tog prvobitnog brda.

Levi ide i dalje, povezujući mit o benbenu sa stvarnom geografskom lokacijom u Africi. On pretpostavlja da bi drevna priča mogla da čuva sećanje na strukturu Rišat u Mauritaniji, poznatu kao „Oko Sahare“, ogromnu prstenastu geološku formaciju prečnika oko 50 kilometara.

Polazi od činjenice da Sahara nekada nije izgledala kao današnja pustinja. U njegovom scenariju, područje oko Rišata bilo je okruženo vodom, dok su preci Egipćana živeli na tom prostoru. Promena klime zatim ih je naterala da krenu prema Nilu, a uspomena na staru domovinu vremenom se pretvorila u mit koji je kasnije simbolički sačuvan u kamenu.

Takva veza je još spekulativnija od astronomskog dela teorije. Geolozi poreklo „Oka Sahare“ objašnjavaju prirodnim procesima, uključujući izdizanje magme i kasniju eroziju. Nisu pronađeni dokazi koji bi Rišat povezivali sa egipatskom mitologijom, niti tragovi boravka drevnih ljudi koji bi potvrdili Levijev scenario.

Nova teorija zato ne menja postojeći naučni pogled na Keopsovu piramidu, ali pokazuje zašto ta građevina i posle četiri i po milenijuma ostaje predmet novih tumačenja. Njene precizne proporcije omogućavaju pronalaženje matematičkih i astronomskih podudarnosti, ali podudarnost nije isto što i dokaz da su graditelji upravo takvu poruku namerno ostavili.

Najveća nepoznanica tako ostaje pitanje zašto je piramida projektovana baš u obliku i proporcijama koje danas poznajemo. Njena monumentalnost ostavlja prostor za nove hipoteze, uključujući mogućnost da je deo „koda“ koji se u njoj traži proizvod savremenog tumačenja, a ne namera drevnih graditelja.

Kada je 1968. godine švajcarski novinar Erih fon Deniken objavio knjigu koja će biti prodata u milionima primeraka, širokoj publici ponudio je uzbudljivo drugačiji pogled na ljudsku prošlost.

Piramide, drevni mitovi, religijski tekstovi i tehnološka dostignuća starih civilizacija dobili su u njegovom tumačenju sasvim novo značenje.

Osnovna pretpostavka bila je jednostavna: drevne civilizacije nisu same došle do svih znanja koja im se pripisuju. Posetioci sa drugih planeta donosili su tehnologiju, podučavali ljude, a njihovo prisustvo ostalo je zabeleženo u mitovima i religijama.

Ono što su ljudi nazivali „kočijama bogova“ mogli su biti svemirski brodovi, dok su bića koja su kasnije opisivana kao bogovi ili anđeli mogla biti posetioci u opremi neshvatljivoj tadašnjem čoveku.

Fon Deniken nije prvi izneo takve ideje, ali ih je učinio masovno popularnim. Oko njih je vremenom nastala čitava subkultura poznata kao paleovizitologija, čiji pripadnici tragaju za mogućim znacima prisustva vanzemaljskih civilizacija u dalekoj ljudskoj prošlosti. Oni nisu ufolozi u klasičnom smislu, ali nisu ni deo akademske istorije i arheologije.

Sam naziv izveden je iz pojmova koji označavaju drevno, posetu i nauku, pa bi doslovno značenje bilo „nauka o drevnim posetama“. Koriste se i izrazi paleokosmonautika, paleoastronautika, preastronautika i paleokontakt.

Centralno pitanje je da li je tokom ljudske istorije dolazilo do susreta stanovnika Zemlje sa predstavnicima vanzemaljskih civilizacija i, ukoliko jeste, gde se to dogodilo i kakve je posledice ostavilo.

Zagovornici te hipoteze smatraju da su inteligentna bića vanzemaljskog porekla posećivala Zemlju tokom praistorije ili antičkog perioda i uticala na nastanak civilizacija, kultura, tehnologija, religija, pa čak i na biologiju čoveka.

Jedna od njihovih ključnih teza jeste da su božanstva brojnih religija zapravo bila bića vanzemaljskog porekla. Tehnologija koju su posedovala bila je toliko napredna da su je drevni ljudi mogli razumeti jedino kao manifestaciju božanske moći. Gromovi, munje, vatrene kočije, leteći zmajevi i „sinovi neba“ zato se tumače kao opisi letelica i njihovih posada jezikom ljudi koji nisu poznavali moderne tehnološke pojmove.

U akademskim krugovima paleovizitologija nema status naučne discipline i klasifikuje se kao pseudonaučna hipoteza. Njeni zagovornici, međutim, sebe smatraju istraživačima koji ispituju mogućnost koju zvanična istorija odbacuje.

Koreni ovakvog načina razmišljanja pojavili su se mnogo pre Fon Denikena. Američki novinar i sakupljač neobičnih priča Čarls Hoj Fort (1874–1932) često se navodi kao jedan od začetnika intelektualne osnove kasnije teorije paleokontakta. Fort nije bio naučnik. Prikupljao je novinske izveštaje o neobjašnjivim pojavama, neobičnim predmetima koji padaju sa neba, tragovima džinovskih stvorenja i tajanstvenim svetlima.

Godine 1919. objavio je „Knjigu prokletih“, zbirku pojava za koje je smatrao da ih nauka zanemaruje. Fort nije tvrdio da su drevni ljudi bili u kontaktu sa vanzemaljcima, ali je postavio ideju koja će kasnije postati važna za paleovizitologiju: ako nauka nešto ne ume da objasni, to ne znači da objašnjenje ne postoji, već možda da institucije odbijaju da ozbiljno razmotre neprijatne činjenice.

Nezavisno od njega, ruski i sovjetski naučnik Konstantin Ciolkovski tokom dvadesetih godina 20. veka pisao je o ideji da čovek nije jedino inteligentno biće u svemiru i da bi tragovi vanzemaljskog razuma mogli biti pronađeni i u istoriji. Njegova razmišljanja nisu predstavljala sistematsko istraživanje paleokontakta, ali su doprinela razvoju takvih zamisli.

Tokom pedesetih godina u SSSR-u su ovu temu dalje razvijali matematičar i fizičar Matest Agrest i pisac naučne fantastike Aleksandar Kazancev. Agrest je razmatrao mogućnost da pojedina biblijska čuda predstavljaju posledice delovanja vanzemaljskih posetilaca, dok je Kazancev slične ideje unosio u književnost. Time je tema iz sfere kosmičkog utopizma prešla u širi javni prostor.

Pravi preokret ipak je napravio švajcarski novinar Erih fon Deniken knjigom „Sećanja na budućnost“ iz 1968. godine, međunarodno poznatom pod naslovom „Kočije bogova“. Tvrdio je da su najstarije civilizacije Zemlje dobile tehnologiju i religijska znanja od posetilaca sa drugih planeta koje su smatrale bogovima.

Fon Deniken je na taj način tumačio i brojne događaje iz Starog zaveta. Vitlejemsku zvezdu predstavljao je kao svemirsku letelicu, Hristovu molitvu kao telepatski kontakt, a išao je toliko daleko da je i samog Isusa predstavljao kao vanzemaljsko biće koje je stiglo na Zemlju.

Knjiga je prodata u milionima primeraka, a snimljen je i dokumentarni film „Sećanja na budućnost“. Fon Deniken je postao međunarodno poznat, držao predavanja širom sveta, objavljivao nove knjige i pojavljivao se u filmovima, pa je njegovo ime praktično postalo sinonim za teoriju drevnih astronauta.

Usledila je snažna reakcija naučne zajednice. Njegov metod kritikovan je zbog selektivnog citiranja, pogrešnog predstavljanja činjenica, zanemarivanja istorijskog i arheološkog konteksta, kao i brojnih grešaka. Optuživan je i za plagijat i manipulisanje podacima. Posle intenzivne kritike popularnost hipoteze početkom osamdesetih godina značajno je opala. Fon Deniken je umro 10. januara 2026. godine, ali su ideje koje je popularizovao nastavile da žive.

Paleovizitologija se, međutim, nije zasnivala samo na njegovim knjigama. Pisac Zaharija Sitčin (1920–2010) tvrdio je da sumerski tekstovi govore o planeti Nibiru, sa koje su na Zemlju stigli bogovi Anunaki. Po njegovom tumačenju, oni su stvorili čoveka kao radnu snagu potrebnu za vađenje zlata, dok su Biblija i mesopotamski mitovi zapravo šifrovane istorijske hronike vanzemaljske intervencije.

Francuski autor Rober Šaru bavio se takozvanim „neumestnim artefaktima“, odnosno predmetima pronađenim tamo gde, prema prihvaćenoj hronologiji, ne bi trebalo da postoje. Njegove knjige doprinele su popularizaciji pretpostavke da su drevne civilizacije raspolagale tehnologijama koje se ne uklapaju u konvencionalnu predstavu njihovog razvoja.

Ruski istraživač Andrej Skljarov snimao je filmove i pisao knjige o drevnim megalitima. Tvrdio je da se način gradnje pojedinih piramida, dolmena i hramova teško može objasniti poznatim tehnologijama njihovog vremena, zbog čega je razmatrao mogućnost da su ih gradili vanzemaljci ili izgubljena civilizacija sa mnogo naprednijom tehnologijom.

Italijanski pisac Đorđo Cukalos razvijao je sličnu tezu: drevni bogovi mogli su biti stvarna bića čiju su tehnologiju ljudi doživljavali kao magiju. Autori su nudili različite verzije, ali je osnovna konstrukcija njihovih argumenata ostajala slična.

Prvu veliku grupu dokaza zagovornici paleokontakta vide u „zagonetnim artefaktima“: metalnim predmetima pronađenim u veoma starim geološkim slojevima, tragovima obrade kamena koji im deluju nespojivo sa tadašnjim alatima, Bagdadskoj bateriji, kristalnim lobanjama i kartama za koje se tvrdi da prikazuju Antarktik bez ledenog pokrivača.

Drugu grupu čine drevni tekstovi. „Vatrene kočije“ iz Biblije, vimane iz indijskih epova i „nebeski diskovi“ iz kineskih hronika tumače se doslovno, kao opisi stvarnih letelica, a ne kao metafore ili religijski simboli.

Treći argument jesu podudarnosti mitova međusobno udaljenih kultura. Priče o velikom potopu, bogovima koji silaze sa neba, džinovima i stvaranju čoveka od gline pojavljuju se kod različitih naroda. Paleovizitolozi smatraju da bi ponavljanje takvih motiva kod zajednica koje nisu bile u međusobnom kontaktu moglo ukazivati na zajednički događaj iz daleke prošlosti.

Tu je i pitanje znanja koje pojedine drevne kulture, prema ovoj argumentaciji, nisu mogle posedovati. Kao primeri navode se tvrdnje da su Dogoni znali za Sirijus B, zvezdu nevidljivu golim okom, da su Maje izuzetno precizno poznavale kretanje Venere i da su Sumeri posedovali znanja o planetama izvan mogućnosti neposrednog posmatranja.

Poslednji argument polazi od pretpostavke da drevne ljude ne treba smatrati nesposobnim posmatračima. Ako su zapisivali priče o „letećim kočijama“, paleovizitolozi pitaju zašto bi se unapred pretpostavilo da je reč o metaforama ili snovima, a ne o stvarnim objektima koje su videli.

Naučna kritika odgovara na svaki od tih argumenata. Predmeti predstavljeni kao „zagonetni“ uglavnom imaju prirodna ili istorijska objašnjenja ili se smatraju falsifikatima. Bagdadska baterija tumačena je kao posuda koja je mogla služiti za čuvanje svitaka, kristalne lobanje kao proizvodi iz 19. veka, dok se tvrdnje o kartama Antarktika bez leda pripisuju pogrešnim interpretacijama ili mistifikacijama.

Drugi problem jeste doslovno čitanje drevne književnosti. Mitovi, religijski spisi i epovi nisu tehnički izveštaji, već tekstovi prepuni simbola i metafora. Iz tog ugla, „vatrena kočija“ nije dokaz svemirskog broda, već književna i religijska slika čije se značenje mora posmatrati u kulturi u kojoj je nastala.

Sličnost mitova objašnjava se konvergencijom. Ljudi različitih kultura suočavali su se sa sličnim prirodnim pojavama, strahovima, snovima, smrću i pitanjima o poreklu sveta, pa su mogli nezavisno stvarati slične priče. Potop, džinovi ili bogovi koji dolaze sa neba zato ne moraju predstavljati različite zapise istog istorijskog događaja.

Ni napredno astronomsko znanje ne zahteva vanzemaljsku intervenciju. Dogoni su podatke o Sirijusu mogli dobiti od evropskih putnika, dok su Maje mogle vekovima sistematski posmatrati Veneru i bez teleskopa postići veliku preciznost. Isto važi za sumersko posmatranje neba: drevni ljudi nisu bili primitivni posmatrači, već su generacijama mogli prikupljati i prenositi astronomska znanja.

Najozbiljnija metodološka primedba odnosi se na mogućnost opovrgavanja hipoteze. Ukoliko se vanzemaljcima unapred pripiše sposobnost da brišu sećanja, skrivaju svoje prisustvo ili ostavljaju tragove koji nestaju pre naučne analize, praktično svaki dokaz protiv hipoteze može biti pretvoren u još jedan argument u njenu korist. Teorija koju nijedan mogući rezultat ne može opovrgnuti ne ispunjava jedan od osnovnih kriterijuma naučne hipoteze.

Istoričar Anton Pervušin smatra da problem nije samo u pojedinačnim greškama autora, već u tome što paleovizitologija raspravlja o svetu koji je sama konstruisala umesto o svetu koji je moguće nezavisno proveravati.

Posebno osetljiv odnos postoji između paleovizitologije i religije. Za tradicionalne religije tvrdnja da su bogovi zapravo vanzemaljci menja samu osnovu svetih tekstova. Ako bi Jahve bio vanzemaljac, Biblija više ne bi bila reč Božja nego zapis kontakta; ako bi Isus bio vanzemaljsko biće, njegovo stradanje dobilo bi potpuno drugačije značenje.

U teološkim kritikama hipoteze o vanzemaljskom poreklu Hrista zaključci paleovizitologa odbacuju se kao zasnovani na iskrivljenim ili fabrikovanim činjenicama i pretpostavkama bez istorijske vrednosti.

Postoji i drugačiji religijski odgovor. Pojedini hrišćanski autori u ufologiji vide duhovnu opasnost i tvrde da bi bića koja se u pričama o kontaktima predstavljaju kao vanzemaljci mogla biti demoni. Kao argument navode tvrdnje da takva bića u pojedinim pričama propagiraju reinkarnaciju, osporavaju jedinstvenu ulogu Hrista i govore o univerzalnom spasenju bez pokajanja. Ni takvo objašnjenje nije naučna tvrdnja, već religijsko verovanje, ali pokazuje koliko paleokontakt zadire u pitanja svetonazora.

Upravo tu se otvara možda zanimljivija dimenzija čitavog fenomena. Paleovizitologija može više govoriti o vremenu u kojem njeni autori žive nego o drevnoj istoriji koju pokušavaju da objasne. Njene centralne teme su tehnologija, kosmičke letelice, vanzemaljske civilizacije i ubrzani naučni razvoj, odnosno upravo pitanja koja zaokupljaju savremenog čoveka.

U 19. veku u drevnim mitovima traženi su tragovi „drevnih Arijevaca“ i „izgubljenih rasa“. Tokom 20. veka pojavili su se „kosmička braća“, dok 21. vek u stare priče sve češće projektuje pojmove poput veštačke inteligencije i genetskog inženjeringa. Mit može ostati isti, dok se menja ono što svaka generacija u njemu pokušava da pronađe.

U tom smislu paleovizitologija može biti zanimljivija kao antropologija savremene svesti nego kao istorijska disciplina. Ona odražava istovremeni ljudski strah i nadu da čovek nije sam u svemiru, kao i potrebu da se potvrda za to pronađe u najstarijim dostupnim zapisima.

Postoji, konačno, još radikalnija mogućnost koja izlazi čak i iz standardnog okvira teorije drevnih astronauta: šta ako tajanstveni posetioci nisu dolazili sa drugih planeta, već iz budućnosti?

U toj verziji ne bi bilo reči o drevnim astronautima, nego o budućim istoričarima. Ne bi putovali kroz svemir da bi promenili ljudsku istoriju, već kroz vreme da bi je proučavali. Njihovi tragovi danas bi mogli biti protumačeni kao dokaz vanzemaljske intervencije samo zato što savremeni čovek nema drugi okvir kojim bi objasnio takvu pojavu.

Za ovu ideju nema dokaza. Ona ostaje spekulativna mogućnost, kao i tvrdnja da bi mogla objasniti zašto su bića iz priča o drevnim posetiocima toliko često humanoidna i nalik ljudima. U tom scenariju ona ne bi bila vanzemaljci, već ljudi iz drugog vremena – potomci koji su se vratili da proučavaju sopstvenu prošlost.

Paleovizitolozi zato gledaju prema zvezdama tražeći objašnjenje tragova koje vide u drevnim civilizacijama. Ali ako bi poslednja spekulacija ikada imala ikakvu osnovu, potraga bi bila usmerena u pogrešnom pravcu: tajna ne bi bila u prostoru, nego u vremenu.

Razvoj veštačke inteligencije ulazi u fazu u kojoj se pitanje brzine tehnološkog napretka sve češće sudara sa pitanjem bezbednosti. Rasprava više nije ograničena na istraživače i regulatore, jer su se među zagovornicima opreznijeg razvoja našli i ljudi koji istovremeno vode neke od najvažnijih kompanija u ovoj industriji.

Američki milijarder i tehnološki preduzetnik Ilon Mask podržao je poziv da se uspori razvoj najmoćnijih modela veštačke inteligencije. Povod je bilo upozorenje izvršnog direktora kompanije Anthropic Darija Amodeija, koji smatra da bezbednosne mere više ne uspevaju da prate brzinu kojom napreduju sposobnosti novih sistema veštačke inteligencije.

Amodei ne traži potpuno zaustavljanje razvoja. Njegov predlog podrazumeva usporavanje napretka najmoćnijih sistema kako bi istraživači i institucije dobili više vremena za rešavanje problema kontrole i bezbednosti.

Među predloženim merama su nezavisni evaluatori unutar kompanija, usklađivanje bezbednosnih standarda i međunarodna koordinacija.

Posebnu zabrinutost izaziva mogućnost da veštačka inteligencija sve više učestvuje u stvaranju sopstvene sledeće generacije. Amodei upozorava na početke procesa rekurzivnog samousavršavanja, odnosno situacije u kojoj AI sistemi pomažu razvoj sve sposobnijih naslednika, čime bi tehnološki napredak mogao dodatno da se ubrza.

Kao druge ključne opasnosti izdvaja gubitak kontrole nad sistemima, njihovu zloupotrebu za sajber napade i bioterorizam, kao i ozbiljne ekonomske poremećaje.

Njegova procena je da bi čak dodatna godina ili dve pre nego što modeli dostignu kritične nivoe sposobnosti mogle značajno da povećaju vreme raspoloživo za istraživanja bezbednosti i usklađivanja ponašanja AI sistema sa ljudskim ciljevima. Problem je, međutim, u tome što pojedinačna kompanija teško može jednostrano da uspori razvoj dok njeni konkurenti nastavljaju istim tempom.

U toj raspravi Mask je podsetio na upozorenje koje je objavio još 3. avgusta 2014. godine. Tada je preporučio knjigu „Superinteligencija“ filozofa Nika Bostroma i poručio da prema veštačkoj inteligenciji treba biti izuzetno oprezan jer bi mogla da bude „potencijalno opasnija od nuklearnog oružja“.

Mask je sada uz tu staru poruku kratko napisao: „Pre dvanaest godina“, ukazujući da njegovo upozorenje nije nastalo kao reakcija na najnoviju generaciju AI sistema. Još 2014. izrazio je bojazan da bi razvoj digitalne superinteligencije mogao da dovede do posledica koje ljudi više ne bi mogli pouzdano da kontrolišu.

Njegova pozicija nije ostala samo na upozorenjima. Mask je 2023. bio među potpisnicima otvorenog pisma kojim je zatražena najmanje šestomesečna pauza u obučavanju sistema moćnijih od GPT-4. Inicijativa Instituta Future of Life prikupila je više od 30.000 potpisa istraživača, tehnoloških stručnjaka, rukovodilaca kompanija i drugih potpisnika, ali predložena globalna pauza nije sprovedena.

Razlika između tadašnje i sadašnje rasprave je značajna. Amodei ocenjuje da 2023. modeli još nisu imali dovoljno razvijene sposobnosti za samostalno delovanje, ozbiljnu manipulaciju, obmanjivanje ili sajber napade da bi usporavanje bilo naročito korisno za proučavanje tih problema. Sada smatra da su sistemi dovoljno napredovali da njihovo ponašanje pruža konkretne podatke o tome šta može poći pogrešno.

U raspravu se uključio i generalni direktor Ruskog fonda za direktne investicije Kiril Dmitrijev, koji smatra da pokušaji usporavanja razvoja veštačke inteligencije verovatno neće uspeti. On je AI opisao kao duha koji je već pušten iz boce i kojeg više nije moguće vratiti nazad.

Upravo tu nastaje najveći praktični problem predloga o usporavanju. Čak i ako vodeće američke kompanije prihvate ograničenja, ostaje pitanje kako obezbediti da ista pravila prihvate konkurenti u drugim državama. Amodei zato međunarodnu koordinaciju, uključujući razgovore sa Kinom, vidi kao jedan od uslova za sistem koji bi omogućio sporiji razvoj bez jednostranog gubitka tehnološke prednosti.

Istovremeno, rasprava nije zasnovana samo na mogućim katastrofalnim scenarijima. Amodei procenjuje da bi pažljivo razvijena veštačka inteligencija mogla da pomogne u lečenju većine velikih bolesti u narednih pet do deset godina, ubrza privredni rast i donese velike društvene koristi.

Spor se zato sve manje vodi oko pitanja da li AI treba razvijati, a sve više oko toga koliko brzo treba povećavati njegove sposobnosti i da li bezbednosni mehanizmi mogu da održe korak sa tim tempom.

Na padinama planine Šarp, gde NASA-in rover Kjuriositi već godinama prolazi kroz geološke slojeve koji čuvaju tragove potpuno drugačije prošlosti Marsa, pojavile su se nove strukture za koje naučnici još nemaju konačno objašnjenje.

Područje koje rover trenutno istražuje posebno je zanimljivo jer pripada delu planine bogatom sulfatima, mineralima povezanim sa periodom kada je nekada vlažnija planeta postajala sve suvlja.

Kjuriositi je u širokoj dolini nazvanoj Vale Grande otkrio neobične male i široke depresije na površini. One se razlikuju od tipičnih udarnih kratera jer oko njih nema očekivanih ostataka čvrstog mineralnog materijala koji bi ukazivali da je tlo izbačeno udarom nekog objekta.

Poreklo i raspored tih formacija za sada nisu precizno objašnjeni. Među mogućnostima koje naučnici razmatraju nalaze se do sada nedovoljno poznat proces erozije i specifična svojstva lokalnih stena, zbog čega će hemijski sastav okolnih slojeva biti posebno analiziran.

Istraživanje se odvija na planini Šarp, približno pet kilometara visokoj planini u središtu kratera Gejl, prečnika oko 154 kilometra. Kjuriositi se njenim padinama uspinje od 2014. godine, a 26. avgusta 2026. dostigao je važnu granicu – ukupno povećanje nadmorske visine od jednog kilometra u odnosu na područje sa kojeg je započeo uspon.

Rover je početkom avgusta napravio veliki mozaik pogleda iz Vale Grande, sastavljen od 323 pojedinačne fotografije snimljene kamerom Mastcam tokom 4.972. i 4.973. marsovskog dana misije. To područje omogućava istraživačima da praktično prolaze kroz različita razdoblja geološke istorije planete, jer su stariji slojevi planine niže, a mlađi iznad njih.

Vale Grande je privukao pažnju i zbog još jednog neobičnog otkrića. Kjuriositi je tokom uspona naišao na veliko područje prekriveno poligonalnim pukotinama nalik saću, širokim približno četiri do osam centimetara. Slične strukture ranije su viđene na Marsu, ali naučnici misije nisu ranije pronašli toliko veliko područje prekriveno njima.

Panorama napravljena 19. i 20. juna 2026, tokom 4.930. i 4.931. marsovskog dana misije, pokazala je da se poligonalne strukture prostiru u svim pravcima dokle pogled rovera doseže. Upravo njihova koncentracija na jednom mestu otvorila je pitanje zašto su nastale baš u tom delu planine.

Takvi nalazi uklapaju se u širu geološku zagonetku planine Šarp. Kjuriositi trenutno prolazi kroz slojeve bogate magnezijum-sulfatima, slanim mineralima koji se često formiraju kada voda isparava. Njihovo prisustvo ukazuje na razdoblje u kojem je klima Marsa postajala suvlja, ali drugi tragovi pokazuju da voda nije jednostavno nestala u jednom dugom procesu.

U stenama ovog područja pronađene su i sitne pukotine ispunjene belim žilama kalcijum-sulfata. Takav mineralni materijal može ostati iza podzemne vode koja prolazi kroz pukotine u stenama, što pokazuje da su se procesi povezani sa vodom nastavili i tokom faza snažnog isušivanja površine.

Ranija otkrića Kjuriositija dodatno komplikuju sliku drevnog Marsa. Rover je na planini pronašao šestougaone pukotine u nekadašnjem blatu koje ukazuju na ponavljanje vlažnih i suvih perioda, verovatno tokom dugih vremenskih intervala. Naučnici su ih ocenili kao prvi opipljivi dokaz da je drevna marsovska klima prolazila kroz pravilne cikluse vlaženja i isušivanja.

Pronađene su i stene sa talasastom teksturom nastalom u sedimentu na dnu nekadašnjeg plitkog jezera. Niže na planini postoje slojevi bogati glinom, koja se formira uz znatno prisustvo vode, dok se više nalaze sulfati karakteristični za suvlije uslove.

U drugim delovima planine otkrivene su i velike mreže niskih grebena, takozvane „boxwork“ formacije. Naučnici smatraju da je podzemna voda pre više milijardi godina mogla prolaziti kroz pukotine, ostavljati minerale i učvršćivati njihove ivice, dok je kasnija erozija uklonila mekši okolni materijal.

Posebno iznenađenje predstavljalo je otkriće siderita, minerala gvožđe-karbonata, u sulfatima bogatim stenama kratera Gejl. Uzorci iz tri bušotine pokazali su njegovo prisustvo, što je otvorilo nova pitanja o količini ugljen-dioksida u drevnoj atmosferi i načinu na koji je Mars prešao iz toplijeg i vlažnijeg sveta u današnju hladnu pustinju.

Kjuriositi zato hemijski i mineraloški ispituje stene bušenjem nekoliko centimetara ispod površine, dok instrument CheMin rendgenskom difrakcijom određuje sastav dobijenog materijala. Analiza slojeva oko novih depresija mogla bi da pokaže da li su i one povezane sa vodom, mineralnim sastavom stena ili potpuno drugačijim procesom erozije.

Misija Kjuriositija traje od avgusta 2012. godine, a slojevi planine Šarp postali su svojevrsna hronologija klimatske istorije Marsa. Nova otkrića u Vale Grande sada dodaju još jedan deo toj složenoj slici – na mestu gde su pronađeni tragovi drevne vode, periodičnog isušivanja, podzemnih tokova i neobičnih geoloških struktura pojavile su se i depresije čije poreklo tek treba utvrditi.

Dvadeset pet godina posle terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, zdravstvene posledice katastrofe u Njujorku postaju sve vidljivije.

Bolesti koje se razvijaju godinama ili decenijama sada otvaraju novo poglavlje tragedije čije posledice nisu završene rušenjem kula Svetskog trgovinskog centra.

Od približno 54.000 preživelih uključenih u program World Trade Center Health Program, oko polovine danas dobija medicinsku pomoć zbog malignih bolesti. Analiza koju su objavili novinari Vašington posta Danijel Vu i Kris Haker pokazuje da je broj preživelih kojima se pruža pomoć zbog raka za samo pet godina porastao više nego trostruko.

U junu 2021. godine takvu pomoć primalo je 8.870 ljudi. Do 2026. broj je dostigao približno 27.300. Pre pet godina rak je bio registrovan kod oko 35 odsto preživelih uključenih u program, dok je sada reč o približno polovini.

Jedno od glavnih objašnjenja istraživača jeste ono što se dogodilo sa vazduhom u Donjem Menhetnu neposredno posle rušenja kula. Ogromna količina prašine, dima i građevinskog materijala sadržala je azbest i niz drugih poznatih ili potencijalnih kancerogenih materija.

Požari na prostoru Svetskog trgovinskog centra nastavili su da gore dugo posle samih napada, dok su spasioci, vatrogasci, policajci, radnici i stanovnici bili izloženi kontaminiranoj sredini.

Problem dodatno komplikuje duga latencija malignih bolesti. Pojedine vrste raka mogu se razviti tek 20, 30 ili 40 godina posle izlaganja kancerogenima, zbog čega lekari ne smatraju da je dostignut konačan broj obolelih.

Među najčešćim malignim bolestima kod preživelih nalaze se rak dojke i prostate, što odgovara i široj strukturi obolevanja američkog stanovništva. Međutim, istraživanja su otkrila i odstupanja. Rak dojke kod preživelih dijagnostikovan je u proseku oko četiri godine ranije nego u opštoj populaciji, uz veći udeo agresivnijih oblika bolesti.

Zabeležen je i rak pluća, uključujući neuobičajeno visok udeo žena koje nikada nisu pušile među obolelima obuhvaćenim jednim istraživanjem. Lekari zato upozoravaju ljude koji su 11. septembra ili kasnije bili izloženi prašini i ostacima Svetskog trgovinskog centra da razgovaraju sa lekarima o odgovarajućim pregledima.

Posebno su pogođeni pripadnici službi koje su prve stigle na mesto katastrofe. Vatrogasci, policajci, pripadnici hitnih službi, građevinski radnici i dobrovoljci tokom spasavanja i kasnijeg uklanjanja ruševina bili su izloženi velikom broju poznatih i potencijalnih kancerogena.

Dugoročna medicinska istraživanja vatrogasaca pokazala su povećanu učestalost malignih bolesti u pojedinim poređenjima, mada stručnjaci upozoravaju da na rezultate utiču način praćenja, sastav posmatranih grupa i drugi faktori.

Broj umrlih od bolesti povezanih sa posledicama 11. septembra u međuvremenu je premašio broj ljudi koji su poginuli neposredno tokom napada. Tog dana život je izgubilo 2.977 ljudi, dok podaci zdravstvenih programa i organizacija koje prate obolele pokazuju da su hiljade ljudi kasnije umrle od malignih, respiratornih i drugih bolesti povezanih sa izlaganjem posle katastrofe.

Istovremeno postoji važan paradoks. Ljudi uključeni u specijalizovane zdravstvene programe mogu imati nižu smrtnost od raka upravo zato što prolaze redovne preglede. Jedno istraživanje vatrogasne službe Njujorka i World Trade Center Health Programa pokazalo je da je smrtnost od raka među obuhvaćenim učesnicima bila 34 odsto niža nego među demografski sličnim stanovnicima Njujorka kojima je dijagnostikovan rak.

Još nekoliko godina posle rušenja kula pojavile su se i teorije koje osporavaju zvanično objašnjenje njihovog kolapsa. Njihovi zastupnici tvrde da požari nisu mogli dovoljno da oslabe čeličnu konstrukciju i da način rušenja ukazuje na unapred pripremljenu kontrolisanu eksploziju.

Pojedine verzije tih teorija išle su dalje, povezujući rušenje sa eksplozivnim ili drugim procesima koji bi mogli da ostave radioaktivne čestice, a zatim i sa kasnijim malignim bolestima vatrogasaca i drugih ljudi izloženih prašini.

Za takvu vezu sa radioaktivnim česticama, međutim, nema potvrđenih medicinskih ili forenzičkih dokaza. Američki Nacionalni institut za standarde i tehnologiju zaključio je posle višegodišnje istrage da raspoloživi dokazi ne podržavaju teoriju kontrolisanog rušenja.

Njegova analiza utvrdila je da su udari aviona oštetili noseće konstrukcije i protivpožarnu zaštitu, dok su požari dodatno oslabili konstrukciju; čelik pritom nije morao da se istopi da bi izgubio znatan deo nosivosti.

Zdravstvena istraživanja zato se usredsređuju na mnogo bolje dokumentovanu izloženost toksičnoj prašini, dimu, azbestu i drugim kancerogenim materijama. Upravo ta izloženost predstavlja osnovu višedecenijskog praćenja desetina hiljada vatrogasaca, spasilaca, radnika, stanovnika i drugih ljudi koji su se nalazili u zoni katastrofe.

Razmere tog praćenja nastavljaju da rastu. Registar zdravstvenih posledica Svetskog trgovinskog centra prati oko 71.000 ljudi, dok širi federalni zdravstveni program obuhvata više od 150.000 učesnika sa različitim zdravstvenim problemima povezanim sa 11. septembrom i kasnijim radom na mestu katastrofe.

Posebna pažnja sada se okreće mlađim ljudima. Oko 25.000 dece živelo je ili išlo u školu u blizini Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001, uključujući bebe i decu koja su tada još bila u majčinoj utrobi. Za njih je pripremljeno veliko dugoročno istraživanje koje bi trebalo da utvrdi posledice izlaganja toksičnoj prašini u najranijem životnom dobu.

Četvrt veka posle napada zbog toga još nije moguće odrediti konačne zdravstvene razmere katastrofe. Sa starenjem ljudi koji su bili izloženi prašini i dimu raste mogućnost pojave bolesti sa dugim periodom latencije, zbog čega lekari očekuju da će broj dijagnoza nastaviti da raste i tokom narednih godina.

Klimatske promene mogle bi tokom narednih decenija da izmene uslove života na velikim delovima planete, pri čemu naučnici očekuju postepeno pomeranje granica područja u kojima nedostatak vlage već predstavlja ozbiljan problem.

Broj sušnih regiona mogao bi značajno da poraste do kraja ovog veka. Istraživanje objavljeno u naučnom časopisu Environmental Research Letters pokazuje da bi do 2100. godine takva područja mogla da zauzimaju približno 40 odsto kopnene površine Zemlje.

Novi model predviđa da će se granice sušnih regiona postepeno širiti, ali je procena ipak povoljnija od ranijih proračuna. Prethodne projekcije ukazivale su da bi sušom moglo da bude zahvaćeno čak 56 odsto kopna, dok nova procena iznosi 40,28 odsto.

Jedan od razloga za tako veliku razliku nalazi se u načinu na koji je u proračun uključen uticaj ugljen-dioksida na biljke. CO2, koji predstavlja glavni pokretač klimatskih promena, istovremeno može da uspori širenje sušnih područja kroz fiziološke reakcije vegetacije.

Pri visokim koncentracijama ugljen-dioksida pore na listovima biljaka delimično se zatvaraju. Biljke na taj način zadržavaju više vlage i gube manje vode isparavanjem, što utiče na procenu budućeg stepena sušnosti. Kada je taj efekat uključen u model, projekcija se smanjuje sa ranijih 56 na 40,28 odsto kopnene površine.

Iako je nova procena znatno niža od prethodne, naučnici je i dalje smatraju alarmantnom. Među područjima koja bi prva mogla da osete najizraženije klimatske promene izdvajaju se Australija i Brazil, kao i pojedini delovi Afrike.

Ovakve projekcije dolaze u trenutku kada istraživanja beleže promene i u drugim delovima klimatskog sistema. Naučnici su ranije prvi put potvrdili da je višegodišnji permafrost počeo da se topi u arktičkim, antarktičkim i planinskim regionima.

Predviđanja o kraju sveta pojavljuju se vekovima, ali nijedno se do sada nije ostvarilo. Ipak, mogućnost katastrofe planetarnih razmera nije samo predmet proročanstava i naučne fantastike, jer istorija Zemlje pokazuje da su velike promene klime, udara iz svemira i poremećaji okeana već izazivali masovna izumiranja.

Jedan od mogućih scenarija jeste naglo opadanje nivoa okeana. Do velikog povlačenja mora moglo bi da dođe usled snažnog globalnog zahlađenja, kada bi ogromne količine vode bile vezane u ledenim pokrivačima, dok bi dugoročne tektonske promene takođe mogle da menjaju zapreminu okeanskih basena i položaj obala.

Takav proces drastično bi promenio plitka mora i priobalna staništa, posebno osetljiva zbog velike koncentracije života.

Mnogo nagliji udar mogao bi da stigne iz svemira. Pad džinovskog asteroida ili drugog velikog nebeskog tela podigao bi ogromne količine prašine i drugih čestica u atmosferu, smanjujući količinu Sunčeve svetlosti koja stiže do površine. Posledice bi zahvatile fotosintezu, temperaturu, vegetaciju i lance ishrane na kopnu i u okeanima.

Zemlja je takvu katastrofu već doživela. Udar nebeskog tela pre približno 66 miliona godina povezuje se sa masovnim izumiranjem na kraju krede, uključujući nestanak neptičjih dinosaurusa. Prašina i materijal izbačen u atmosferu mogli su da blokiraju Sunčevu svetlost i snažno poremete globalni klimatski sistem.

Drugi ekstrem predstavlja globalno zahlađenje. Ako bi dovoljno veliki deo planete tokom dužeg perioda bio prekriven snegom i ledom, dodatno odbijanje Sunčevog zračenja moglo bi da pojača hlađenje.

Geološki podaci ukazuju da je Zemlja u dalekoj prošlosti prolazila kroz periode izuzetno snažne glacijacije, poznate kao „Snežna Zemlja“, kada su ledeni pokrivači dostizali veoma niske geografske širine.

U takvim uslovima problem ne bi predstavljala samo temperatura. Pristup tečnoj vodi, proizvodnja hrane, poljoprivreda i funkcionisanje ekosistema bili bi teško pogođeni, dok bi se životni prostor ljudi pomerao prema oblastima u kojima bi klimatski uslovi još omogućavali opstanak.

Na suprotnoj strani nalazi se globalno zagrevanje. Rast temperature pokreće topljenje kopnenog leda i podizanje nivoa mora, ugrožavajući priobalne gradove i nizijske oblasti, dok istovremeno menja raspored padavina, povećava rizik od ekstremnih vrućina i utiče na dostupnost vode i hrane.

U ekstremnom scenariju veliki delovi današnjih gusto naseljenih područja mogli bi da postanu znatno teži za život, što bi podstaklo migracije prema hladnijim oblastima.

Posebnu grupu opasnosti predstavljaju promene u okeanima. Jedna od njih je okeanska anoksija, odnosno stanje u kojem velike mase morske vode ostaju bez dovoljno kiseonika.

Kako većina složenih morskih organizama zavisi od rastvorenog kiseonika, širenje anoksičnih zona moglo bi da izazove kolaps velikog broja ekosistema i poremeti lance ishrane.

Sa tim je povezan još dramatičniji scenario – veliko oslobađanje vodonik-sulfida iz okeana. U uslovima teške i dugotrajne anoksije određeni mikroorganizmi mogu da stvaraju ovaj otrovni gas. U pojedinim naučnim hipotezama razmatra se mogućnost da je intenzivno stvaranje vodonik-sulfida igralo ulogu tokom nekih masovnih izumiranja u geološkoj prošlosti.

Treća okeanska opasnost odnosi se na radikalnu promenu cirkulacije i mešanja vodenih slojeva. Duboke i površinske vode razlikuju se po temperaturi, salinitetu, koncentraciji kiseonika i hranljivih materija, pa velike promene cirkulacije mogu da preurede čitav sistem prenosa toplote i materije kroz okeane.

Posledice bi se odrazile ne samo na morski svet već i na klimu, jer okeani predstavljaju jedan od ključnih regulatora planetarne temperature.

Opasnost, međutim, ne mora da nastane na Zemlji. Gama-bljesak predstavlja jedan od najsnažnijih poznatih energetskih događaja u svemiru. Ako bi dovoljno snažan gama-bljesak nastao relativno blizu Zemlje i njegov snop bio usmeren prema planeti, posledice bi prvenstveno pogodile atmosferu.

Atmosferski modeli pokazali su koliko bi takav događaj mogao da bude ozbiljan. U jednom proučavanom scenariju desetosekundni nalet gama-zračenja mogao bi prosečno da smanji količinu ozona za oko 35 odsto, dok bi na pojedinim geografskim širinama gubitak dostizao približno 55 odsto. Značajno oštećenje ozonskog omotača moglo bi da traje više od pet godina, omogućavajući mnogo većoj količini štetnog ultraljubičastog zračenja da stigne do površine.

Takav kosmički događaj ne bi morao neposredno da „sprži“ život na Zemlji da bi proizveo katastrofalne posledice. Uništavanje dela ozonskog omotača povećalo bi izloženost organizama UV zračenju, pogodilo biljke i naročito organizme blizu površine mora, a zatim se kroz lance ishrane proširilo na čitave ekosisteme.

Postoji čak i naučna hipoteza da je gama-bljesak mogao da doprinese masovnom izumiranju krajem ordovicijuma pre oko 440 miliona godina, mada za to nema neposrednog dokaza.

Poslednji scenario razlikuje se od svih prethodnih jer za njega nije potreban asteroid, promena okeana ili eksplozija udaljene zvezde. Nuklearni rat bio bi katastrofa koju bi izazvao sam čovek, a njegove posledice ne bi bile ograničene na neposredno razaranje gradova, radijaciju i ljudske žrtve.

Veliki požari izazvani nuklearnim eksplozijama mogli bi da izbace ogromne količine čađi visoko u atmosferu, smanje Sunčevo zračenje i izazovu dugotrajno globalno zahlađenje poznato kao nuklearna zima. Modeli pokazuju da bi posledice pogodile temperature, padavine, poljoprivredu i proizvodnju hrane u morima, a poremećaji bi mogli da traju godinama.

U jednom od najtežih proučavanih scenarija, sa 150 miliona tona čađi unetih u atmosferu, globalna proizvodnja kalorija iz useva mogla bi da padne za oko 90 odsto tri do četiri godine posle nuklearnog rata. Čak i znatno manji sukob mogao bi da proizvede posledice daleko izvan država koje bi neposredno učestvovale u njemu.

Zato izraz „kraj sveta“ obuhvata veoma različite događaje. Neki pripadaju geološkim i kosmičkim procesima nad kojima čovečanstvo praktično nema kontrolu, drugi nastaju kao posledica dugoročnih promena planetarnog sistema, dok je nuklearni rat jedini među ovim scenarijima čije bi pokretanje u potpunosti zavisilo od odluka ljudi.

Neobičan prizor na noćnom nebu privukao je veliku pažnju u Izraelu, gde je duboko pomračenje Meseca bilo vidljivo i iz osvetljenih gradova.

Astronomski fenomen ubrzo je, međutim, dobio i sasvim drugačija tumačenja, povezana sa starim proročanstvima i savremenim sukobima na Bliskom istoku.

Tokom pomračenja Zemljin satelit dobio je duboku grimiznu nijansu, zbog čega je fenomen poznat kao „krvavi Mesec“. Lokalni mediji isticali su da je pojava bila toliko jasno vidljiva na izraelskom noćnom nebu da posmatračima nije bila potrebna dodatna oprema niti odlazak izvan gradskih područja, što je često neophodno za bolje posmatranje astronomskih pojava.

Dok su astronomi i ljubitelji nauke događaj posmatrali kao upečatljiv prirodni fenomen, deo izraelskih medija podsetio je na tradicionalna i religijska tumačenja crvenog Meseca kao lošeg znaka za „obećanu zemlju“. Pojavili su se i komentatori skloni mističnim objašnjenjima, koji su pozivali na duhovno pročišćenje i pokajanje.

U tim tumačenjima ponovo su pomenuta drevna proročanstva prema kojima crveni Mesec simbolizuje pad čitavih naroda. Pojedina tumačenja išla su još dalje, povezujući grimiznu boju Meseca sa predznakom Apokalipse, iako takva objašnjenja pripadaju religijskim i mističnim interpretacijama astronomskog fenomena.

Posebnu težinu tim pričama daje činjenica da se Izrael nalazi u periodu ozbiljnih bezbednosnih potresa. Zemlja je od osnivanja u središtu dugotrajnog geopolitičkog i teritorijalnog sukoba sa susedima, dok su poslednjih godina oružani sukobi dodatno intenzivirani. U takvu sliku uklapa se i nedavni izraelski napad na Iran, uz aktivnu podršku Sjedinjenih Država.

Upravo je sukob Izraela i Irana zauzimao važno mesto u ranijim predviđanjima ruskog političara Vladimira Žirinovskog. On je svojevremeno upozoravao izraelske vlasti da bi napad na Iran mogao da pokrene događaje sa dalekosežnim posledicama, tvrdeći da će Izrael na kraju prestati da postoji kao država i da bi direktan obračun sa Teheranom taj proces ubrzao.

Žirinovski je u više arhivskih nastupa govorio da će Izrael pokušati silom da spreči Iran da dođe do nuklearnog oružja i da bi takav potez mogao da preraste u veliki rat. Njegovo predviđanje sadržalo je i znatno dramatičniji scenario: tvrdio je da će Izrael u jednom trenutku upotrebiti nuklearnu bombu protiv Irana.

Prema tom scenariju, posle izraelskog nuklearnog udara Iran bi napao američke baze na Bliskom istoku i zatvorio Ormuski moreuz. Deo događaja koje je povezivao sa širim sukobom već se dogodio u drugačijim okolnostima, uključujući iranske napade na američke baze, ali do nuklearnog incidenta nije došlo.

Ruski političar razmatrao je i potpuno drugačiji put koji bi, po njegovom mišljenju, mogao da dovede do nestanka Izraela. Smatrao je da bi sukob sa arapskim svetom mogao da dostigne razmere zbog kojih bi Jevreji bili primorani da napuste Bliski istok.

U njegovoj projekciji, veliki deo tih izbeglica ne bi otišao u Sjedinjene Države, već u Rusiju. Smatrao je da oni Ameriku ne bi izabrali jer je, kako je govorio, privlačnija kao slika predstavljena svetu nego kao stvarno udobno mesto za život.

Žirinovski je išao još dalje i tvrdio da bi Jevreji u Rusiji mogli da stvore svojevrsnu državu unutar države. Po njegovoj zamisli, njihov dolazak bio bi praćen velikim prilivom kapitala, što bi značajno doprinelo ekonomskom bogaćenju Rusije.

Takva predviđanja ostala su deo karakterističnog političkog repertoara po kojem je Žirinovski bio poznat. Iako su pojedine njegove prognoze kasnije povezivane sa događajima koji su zaista usledili, scenario nestanka Izraela i masovnog preseljenja njegovog stanovništva u Rusiju za sada ostaje samo njegova politička prognoza.