Susret američkih vojnih pilota sa neidentifikovanim letećim objektima otvorio je pitanja na koja vojni stručnjaci i obaveštajne službe godinama nisu uspevali da pronađu odgovore.

Posebnu pažnju izazvale su sposobnosti neobičnih letelica koje su se pojavljivale u blizini američkih ratnih brodova, a čije kretanje nije odgovaralo poznatim karakteristikama savremene vazduhoplovne tehnologije.

Jedan od najpoznatijih slučajeva dogodio se 2004. godine, kada su radarski sistemi američkog ratnog broda USS Princeton registrovali neobične objekte koji su kasnije postali poznati pod nazivom „Tik Tak“, zbog karakterističnog izduženog oblika.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Među pripadnicima posade nalazio se Šon Kejhil, bivši viši podoficir američke ratne mornarice zadužen za bezbednost, koji je kasnije javno govorio o ovom događaju.

Kejhil je tokom gostovanja na televiziji CNN izjavio da američke oružane snage u vreme susreta nisu raspolagale sredstvima kojima bi mogle efikasno da se suprotstave tehnologiji koju su tada primetile. Njegova procena bila je još dramatičnija kada je uporedio sposobnosti neidentifikovanog objekta sa američkim vojnim arsenalom.

Prema Kejhilovim rečima, karakteristike letelice ukazivale su na tehnološku prednost koja bi mogla da iznosi između 100 i 1.000 godina u odnosu na postojeće mogućnosti američke vojske. Ovu ocenu izneo je nastupajući zajedno sa Kristoferom Melonom, bivšim zamenikom pomoćnika američkog ministra odbrane za obaveštajne poslove.

Posebno neobična bila je činjenica da objekat nije imao vidljive aerodinamičke upravljačke površine niti prepoznatljiv sistem pogona. Uprkos tome, mogao je da se kreće hipersoničnim brzinama i izvodi manevre koji nisu odgovarali sposobnostima poznatih vojnih aviona.

Kejhil je opisao još jedan detalj koji je privukao pažnju istraživača. Neidentifikovana letelica stizala je do unapred određenih tačaka borbene vazdušne patrole pre američkih pilota, ostavljajući utisak da je na neki način znala kuda su oni krenuli. Prema njegovom objašnjenju, američka vojska nije posedovala tehnologiju koja bi omogućila takvo ponašanje.

Da bi se razumelo zbog čega su ovakvi događaji izazvali toliku zabrinutost, potrebno je razmotriti rad Luisa Elizonda, bivšeg američkog obaveštajnog zvaničnika koji je 2008. godine uključen u tajni program istraživanja neidentifikovanih vazdušnih pojava.

Program je pokrenut uz podršku tadašnjeg američkog senatora Harija Rida i prvobitno se zvao Program za primenu naprednih vazduhoplovnih oružanih sistema. Kasnije je postao poznat kao AATIP, odnosno Program za identifikaciju naprednih vazduhoplovnih pretnji.

Tokom rada u programu Elizondo je izdvojio pet karakteristika koje su se ponavljale u izveštajima o neidentifikovanim pojavama. Prva je sposobnost lebdenja i uzdizanja bez poznatog sistema pogona, što je opisano kao antigravitaciono podizanje. Druga je trenutno i izuzetno naglo ubrzavanje, dok se treća odnosila na hipersonične brzine bez uobičajenih tragova, poput kondenzacionih linija ili zvučnog udara.

Preostale dve karakteristike bile su izuzetno mala uočljivost, uključujući mogućnost prikrivanja, i sposobnost prelaska između različitih sredina, naročito vazduha i vode. Takvo kretanje podrazumevalo bi tehnologiju koja može da funkcioniše u uslovima koji zahtevaju potpuno različita tehnička rešenja.

Kejhil je tvrdio da je objekat „Tik Tak“ pokazivao svih pet navedenih sposobnosti, ali i dodatne karakteristike koje nisu bile obuhvaćene Elizondovom klasifikacijom.

Za Melona, međutim, pitanje porekla ovih objekata nije bilo jedini razlog za zabrinutost. Tokom razgovora sa voditeljem CNN-a Krisom Kuomom upozorio je da učestala pojava neidentifikovanih letelica otkriva ozbiljnu ranjivost američkog odbrambenog sistema.

Melon je naglasio da se ovakvi događaji odvijaju već dugo i da je američki Kongres tek počeo da shvata njihove razmere. Prema njegovoj oceni, nadležnim institucijama predstoji veliki posao kako bi nadoknadile godine tokom kojih problem nije dobijao odgovarajuću pažnju.

Istovremeno je ukazao na promenu ponašanja neidentifikovanih objekata. Iako nisu pokazivali neprijateljske namere niti je zabeleženo otvoreno neprijateljstvo, njihovo prisustvo postajalo je sve smelije.

U pojedinim slučajevima, grupe neidentifikovanih objekata pojavljivale su se oko američkih ratnih brodova kod obale Kalifornije. Slične aktivnosti primećivane su i u blizini strateških položaja protivraketne odbrane na Guamu, teritoriji od velikog značaja za američko vojno prisustvo u Pacifiku.

Melon nije smatrao da postoji neposredna kriza ili direktna pretnja napadom. Ipak, upozorio je da sve učestalije aktivnosti zahtevaju ozbiljan pristup, posebno u međunarodnim okolnostima u kojima napadi bespilotnim letelicama i rastuće vojne napetosti predstavljaju značajan bezbednosni izazov.

Zašto je američka vlada tek posle toliko godina počela otvorenije da razmatra ovaj problem, bilo je jedno od pitanja koje je Kuomo postavio tokom razgovora.

Odgovor je povezan sa teškoćama sa kojima se Elizondo suočavao u Pentagonu. Dok su američki vojni piloti na istočnoj obali sve češće prijavljivali susrete sa neidentifikovanim objektima, njegov istraživački program nije imao dovoljno sredstava niti odgovarajuću podršku obaveštajne zajednice.

Nezadovoljan takvim odnosom institucija, Elizondo je 2017. godine napustio državnu službu i pridružio se organizaciji „To the Stars Academy“, koju je osnovao američki muzičar i istraživač neidentifikovanih pojava Tom Delong.

Iste godine Njujork tajms objavio je istraživanje koje je otkrilo postojanje Pentagonovog programa za proučavanje neidentifikovanih vazdušnih pretnji. Američka javnost tada je saznala da je za te aktivnosti bilo izdvojeno 22 miliona dolara.

Objavljivanje ovih informacija privuklo je pažnju Kongresa i političkog rukovodstva. Melon je ocenio da su tek tada najviši predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti postali svesni obima aktivnosti koje su se godinama odvijale daleko od očiju javnosti.

U vreme njegovog razgovora sa CNN-om očekivalo se da američka izvršna vlast narednog meseca objavi javni izveštaj o neidentifikovanim vazdušnim pojavama, što bi predstavljalo prvi takav korak posle približno pola veka. U središtu pažnje bio je najavljeni junski izveštaj, čiji sadržaj u tom trenutku nije bio poznat.

Istovremeno, novinari Politika i Njujorkera opisivali su kako su Elizondo, istraživački novinar Džordž Nep, Delong, Melon i drugi učesnici ove inicijative doprineli tome da pitanje neidentifikovanih letećih objekata postane predmet ozbiljne javne i političke rasprave.

Delong je u razgovoru sa novinarom Politika Brajanom Benderom ocenio da je došlo do značajnog pomaka u odnosu društva prema ovom fenomenu. Podsetio je da su tokom prethodnih 70 godina rasprave o neidentifikovanim pojavama često bile praćene podsmehom i odbacivanjem.

Prema njegovim rečima, takav odnos postepeno se menjao, a javnost je postajala spremnija da prihvati potrebu za ozbiljnim istraživanjem. Delong je izrazio optimizam da bi upravo ta promena mogla da otvori prostor za stvarni naučni rad na razumevanju fenomena.

Kejhil je, međutim, upozorio da bi poznati slučaj „Tik Tak“ mogao predstavljati samo mali deo znatno šire pojave. Smatrao je da će buduća istraživanja verovatno otkriti čitav spektar različitih tehnologija i objekata, koji ne moraju imati isto poreklo.

Na jednom kraju tog spektra, prema njegovom objašnjenju, mogle bi se nalaziti napredne vojne tehnologije američkih protivnika na Zemlji, uključujući države čije su tehnološke mogućnosti približne američkim. Na drugom kraju moglo bi biti nešto što nauka još nije uspela da razume niti identifikuje.

Iako je odbijao da nagađa o poreklu objekata, Kejhil je ostao pri oceni da sposobnosti koje su američki mornari i piloti primetili nisu odgovarale nijednoj poznatoj ljudskoj tehnologiji dostupnoj u tom trenutku. Ipak, naglasio je da takav zaključak ne znači automatski da objekti potiču iz svemira.

Njegov stav bio je da je postojanje neobjašnjene pojave činjenica sa kojom se istraživači moraju suočiti, ali da njeno poreklo još nije poznato. Za razjašnjavanje takvih događaja, smatrao je, neophodna je saradnja stručnjaka iz različitih oblasti.

Melon je zauzeo nešto drugačiji pristup pitanju mogućeg vanzemaljskog porekla. Prema njegovoj oceni, ne postoji naučni razlog da se takva mogućnost unapred odbaci, pošto bi hipoteza o inteligenciji izvan Zemlje mogla da objasni deo zabeleženih pojava.

Ukazao je na činjenicu da čovečanstvo ulaže milijarde dolara u potragu za vanzemaljskim civilizacijama i da su ljudske svemirske letelice već napustile Sunčev sistem. Zbog toga je smatrao mogućim i obrnuti scenario, odnosno da je neka druga civilizacija pronašla Zemlju pre nego što su ljudi uspeli da otkriju nju.

Takva pretpostavka otvara i pitanje zbog čega, ukoliko napredne vanzemaljske civilizacije zaista postoje i posećuju Zemlju, do sada nije uspostavljen otvoren kontakt sa čovečanstvom.

Jedno od ponuđenih objašnjenja jeste da bi tehnološki znatno naprednija inteligencija mogla da posmatra ljude slično kao što ljudi posmatraju manje razvijene životinje u zoološkom vrtu, bez potrebe da sa njima uspostavlja neposrednu komunikaciju.

Kejhil je smatrao da bi pokušaji da se unapred odrede motivi takve civilizacije bili pogrešni. Ukoliko je reč o inteligenciji koja je zaista toliko naprednija od ljudske, ljudi možda nemaju ni sposobnost da razumeju njene ciljeve i način razmišljanja.

U raspravi o mogućem kontaktu posebno mesto zauzela je i izjava Haima Ešeda, bivšeg šefa izraelskog programa svemirske bezbednosti, koji je izneo drugačije objašnjenje odsustva otvorene komunikacije.

Ešed je tvrdio da vanzemaljske civilizacije čekaju da čovečanstvo dostigne odgovarajući stepen razvoja i razumevanja svemira i svemirskih brodova. Prema njegovoj teoriji, tek kada ljudi budu dovoljno napredovali da shvate prirodu takvih tehnologija, mogli bi da budu spremni za uspostavljanje kontakta.

Time se pitanje neidentifikovanih letećih objekata proširuje daleko izvan oblasti vojne bezbednosti. Dok američki stručnjaci pokušavaju da objasne manevre, brzine i tehničke sposobnosti neobičnih letelica, ostaje otvoreno i mnogo složenije pitanje: da li se čovečanstvo suočava sa nepoznatom zemaljskom tehnologijom ili sa fenomenom čije poreklo prevazilazi dosadašnja naučna saznanja.

Naučnici su pronašli tragove velikog klimatskog procesa koji je hiljadama godina menjao Zemlju, ali je tokom prošlog veka došlo do neočekivanog preokreta.

Novi podaci prikupljeni na kanadskom Arktiku otvaraju pitanje koliko je prirodni klimatski ciklus zaista predvidljiv i da li su promene koje danas posmatramo mnogo dublje nego što se ranije pretpostavljalo.

Istraživanje objavljeno 22. oktobra 2026. godine u naučnom časopisu Science zasnovano je na analizi drevnog leda, stena i ostataka vegetacije koji su hiljadama godina bili zarobljeni ispod ledenog pokrivača.

Najvažnije vesti ne moraju da vam promaknu! Pratite naš Telegram kanal i budite u toku sa događajima koji menjaju svet.

Naučnici su rekonstruisali događaje koji su se odigravali tokom poslednjih nekoliko milenijuma i pronašli dokaze o promenama koje ranije nije bilo moguće neposredno pratiti.

U središtu istraživanja nalazi se ledeni pokrivač Barns, smešten na Bafinovom ostrvu u kanadskoj teritoriji Nunavut. Reč je o poslednjem sačuvanom ostatku ogromnog Laurentidskog ledenog pokrivača, koji je tokom pleistocena prekrivao veliki deo Severne Amerike. Iako je danas znatno manji od nekadašnje ledene mase, Barns predstavlja izuzetno vredan prirodni arhiv klimatskih promena.

Prema podacima američke svemirske agencije NASA, Barns danas zauzima približno 5.700 kvadratnih kilometara, a debljina leda na pojedinim mestima dostiže oko 730 metara. Njegova površina približno odgovara veličini američke savezne države Delaver. Međutim, pre nekoliko desetina hiljada godina ledena masa kojoj je pripadao imala je razmere koje je danas teško zamisliti.

Laurentidski ledeni pokrivač prostirao se preko velikog dela današnje Kanade i severnih oblasti Sjedinjenih Američkih Država, naročito tokom razdoblja od približno 95.000 do 20.000 godina pre sadašnjosti.

Na vrhuncu razvoja dosezao je od područja iznad Arktičkog kruga do današnjeg Ilinoisa, dok je debljina leda na pojedinim mestima prelazila tri kilometra. Količina vode zarobljena u toj ogromnoj ledenoj masi odgovarala je približno 80 metara globalnog nivoa mora.

Zemlja je tokom svoje geološke istorije prošla kroz najmanje pet velikih ledenih doba. U pojedinim dalekim razdobljima ledeni pokrivač mogao je obuhvatati gotovo čitavu planetu, što je osnova hipoteza poznatih kao „Snežna Zemlja“ i „Blatnjava Zemlja“, odnosno stanja sa gotovo potpunim ili delimičnim zaleđivanjem okeana. Vulkanske erupcije i napredovanje glečera istovremeno su oblikovali reljef planete, ostavljajući tragove koji su vidljivi i danas.

Zanimljivo je da Zemlja, u strogom geološkom smislu, još živi u ledenom dobu koje je počelo pre približno 34 miliona godina. Unutar tog dugotrajnog razdoblja smenjuju se hladne glacijalne i toplije međuglacijalne faze. Današnja toplija faza, poznata kao holocen, počela je pre oko 11.700 godina, u vreme kada su nestajale brojne vrste velikih životinja, uključujući deo megafaune karakteristične za prethodni hladni period.

Upravo tu dolazi do najvažnijeg otkrića. Američki geohemičar sa Univerziteta Kolumbija Nikolas Jang i njegove kolege ustanovili su da je pre približno 2.000 godina preostali deo Laurentidskog ledenog pokrivača ponovo počeo da raste. Prema njihovom tumačenju, taj proces predstavljao je početak naredne glacijacije, odnosno novog hladnog perioda koji bi tokom hiljada godina mogao da dovede do ponovnog širenja kontinentalnog leda.

„Sve je tek počinjalo, sve se odvijalo normalno, sledeća glacijacija trebalo je da nastupi, a ipak se zaustavila“, objasnio je Jang povodom objavljivanja istraživanja.

Do ovog zaključka naučnici nisu došli samo na osnovu klimatskih modela. Koristili su dve metode određivanja starosti geoloških i bioloških ostataka, što im je omogućilo da rekonstruišu promene granice ledenog pokrivača kroz veoma dugo razdoblje.

Prva metoda zasniva se na merenju koncentracije berilijuma-10, radioaktivnog izotopa koji nastaje kada kosmičko zračenje deluje na materijale u Zemljinoj atmosferi i na površini. Kada led prekrije stene, njihova izloženost kosmičkom zračenju naglo se smanjuje. Posle povlačenja glečera stene ponovo postaju izložene, a koncentracija ovog izotopa omogućava naučnicima da procene koliko dugo su bile otkrivene.

Drugi postupak podrazumevao je analizu ugljenika-14 u ostacima drevne vegetacije. Biljke tokom života razmenjuju ugljenik sa okolinom, ali posle njihovog odumiranja količina radioaktivnog ugljenika počinje da opada poznatom brzinom. Određivanjem njegove preostale koncentracije moguće je ustanoviti kada su biljke prestale da žive, što u ovom slučaju pomaže da se odredi vreme kada ih je napredujući led prekrio.

Barns je za takvo istraživanje posebno pogodan zato što je njegov donji deo zaleđen neposredno uz stensku podlogu. Za razliku od mnogih glečera koji klize preko tla i usitnjavaju materijal ispod sebe, ovaj ledeni pokrivač može da sačuva ostatke vegetacije na mestu gde su prvobitno rasli. Njegovo današnje povlačenje otkriva biljni materijal koji je ostao zaštićen hiljadama godina.

Rekonstrukcija je pokazala da su najviše temperature sadašnjeg međuglacijalnog perioda, barem u severnim geografskim širinama, verovatno zabeležene pre približno 11.000 do 10.000 godina. Jedan od ključnih uzroka bila je povećana količina Sunčeve energije koja je leti stizala na severnu hemisferu usled promena Zemljine orbite i položaja ose rotacije.

Ove periodične astronomske promene poznate su kao Milankovićevi ciklusi. One utiču na raspodelu Sunčeve energije tokom godišnjih doba i predstavljaju jedan od osnovnih prirodnih mehanizama koji doprinose smenjivanju glacijalnih i međuglacijalnih perioda.

Iako je posle najtoplijeg dela holocena usledilo postepeno zahlađenje, Laurentidski ledeni pokrivač nastavio je da se smanjuje. Razlog je bio povezan sa njegovom visinom: površina preostalog leda spustila se toliko da uslovi nisu omogućavali ponovno nagomilavanje velike količine snega i leda. Tako je ledeni pokrivač izvesno vreme nastavio da se povlači uprkos dugoročnom trendu hlađenja.

Prema novim rezultatima, Barns je nakon približno 3.600 godina pre sadašnjosti dostigao dimenzije manje od današnjih. U tom veoma ograničenom stanju ostao je sve do razdoblja pre oko 2.000 godina, kada je ponovo počelo njegovo širenje.

Naučnici smatraju da je upravo taj trenutak presudan za razumevanje nastanka ledenih doba. Umesto da se početak nove glacijacije određuje tek kada ogromni ledeni pokrivači prekriju kontinente, oni predlažu da se kao početak računa prvi dokumentovani ponovni rast preostale ledene mase. Takvo tumačenje razlikuje se od ranijih modela koji su sugerisali da naredna glacijacija neće početi još hiljadama, možda i desetinama hiljada godina.

Prema proceni istraživača, za stvaranje kontinentalnog ledenog pokrivača veličine nekadašnjeg Laurentida bilo bi potrebno približno 30.000 godina. Prve faze tog procesa bile bi toliko spore da ljudi tokom nekoliko generacija gotovo ne bi primetili promenu, čak i kada bi dugoročno zahlađenje već bilo u toku.

Dodatno objašnjenje pruža istorija takozvanog Malog ledenog doba, hladnijeg klimatskog razdoblja koje je pogodilo naročito severnoatlantski region. Njegova posebno hladna faza trajala je približno od 1780. do 1880. godine. Međutim, još oko 1750. počelo je razdoblje industrijalizacije i sve intenzivnijeg povećavanja koncentracije gasova sa efektom staklene bašte, što je kasnije promenilo odnos prirodnih i ljudskih uticaja na klimu.

Ledeni pokrivač Barns nastavio je da raste sve do približno 1960. godine, kada je dostigao najveće razmere u svojoj novijoj istoriji. Posle toga nastupio je preokret. Letnje temperature porasle su dovoljno da topljenje tokom toplih meseci nadmaši količinu leda koja se obnavljala zimi.

Prema istraživanju, povećanje letnjih temperatura gotovo u potpunosti objašnjava gubitak leda koji je usledio. Naučnici taj proces povezuju sa zagrevanjem izazvanim ljudskim aktivnostima, koje je prekinulo prirodno napredovanje ledenog pokrivača uprkos nastavku dugoročnog smanjivanja letnjeg Sunčevog zračenja na visokim severnim geografskim širinama.

Dodatni podaci NASA pokazuju koliko se situacija ubrzala. Između 2000. i 2020. godine Barns se u proseku stanjivao za približno jedan metar godišnje. Tokom poslednje četiri decenije njegova granica povlačila se prosečnom brzinom od oko četiri metra godišnje, mada su pojedini delovi pokazivali znatno brže promene.

Na centralnom južnom delu ledenog pokrivača zabeleženo je ukupno povlačenje veće od 400 metara, što odgovara prosečnoj brzini od približno deset metara godišnje. Satelitski snimci otkrivaju široke pojaseve nedavno oslobođenog kamenitog zemljišta na mestima koja su ranije bila prekrivena ledom.

Tokom leta 2026. godine zabeležena je još jedna neuobičajena pojava. Snežni pokrivač na Barnsu počeo je da nestaje veoma rano, a do sredine jula njegova površina bila je praktično bez sezonskog snega. Američki glaciolog Mori Pelto, koji prati promene pomoću satelitskih snimaka Landsat i terenskih posmatranja, ocenio je da led nikada ranije tokom njegovog praćenja nije ostao bez snežnog pokrivača tako rano.

Nestanak snega dodatno ubrzava topljenje zato što tamnija površina otvorenog leda apsorbuje više Sunčeve energije nego svetla snežna površina. Tokom leta razvijaju se i kanali kojima otopljena voda otiče sa glečera, a njihovim širenjem i povezivanjem odvodnjavanje postaje sve efikasnije. Slični procesi pogađaju i druge ledene pokrivače kanadskog Arktika i severnoatlantskog područja.

Istraživači podsećaju da su pojedini klimatolozi tokom sedamdesetih godina prošlog veka upozoravali na mogućnost približavanja novog ledenog doba. Takve procene tada su izazivale velike rasprave, između ostalog zbog nedostatka neposrednih geoloških dokaza. Jang smatra da nova rekonstrukcija pokazuje da je proces koji su neki naučnici očekivali zaista bio započeo, ali da tada nisu postojale metode kojima bi se njegovi prvi koraci dovoljno pouzdano prepoznali.

Geohemičar Univerziteta Kolumbija Jerg Šefer, jedan od učesnika istraživanja, istakao je da je upravo mogućnost neposrednog praćenja početnog širenja ledenog pokrivača najveća vrednost novih nalaza. Ranije rekonstrukcije omogućavale su razumevanje njegovog rasta i nestajanja tokom hiljada godina, dok su sada prvi koraci ponovnog zaleđivanja prepoznati u tragovima sačuvanim na samom terenu.

Budućnost preostalog leda ipak izgleda sasvim drugačije od njegove prošlosti. Klimatski modeli pokazuju da bi Barns, ukoliko se sadašnji uslovi zagrevanja nastave, mogao potpuno da nestane tokom narednih nekoliko vekova. Time bi nestao poslednji sačuvani deo ledenog sistema koji je nekada prekrivao ogroman prostor Severne Amerike.

Ranija istraživanja dinamike Barnsa, objavljena 2016. godine, već su pokazala da njegova stabilnost zavisi ne samo od temperature već i od unutrašnjih osobina ledenog pokrivača. Kombinovanjem istorijskih posmatranja, satelitskih merenja i modela masenog bilansa naučnici su proučavali njegovu osetljivost na različite klimatske uslove.

Nestanak Barnsa mogao bi da ima posledice i za buduće prirodne glacijacije. Laurentidski ledeni pokrivač ranije je služio kao početno jezgro oko kojeg se, tokom zahladnjenja, postepeno nagomilavao novi led. Njegova velika masa održavala je lokalne uslove pogodne za dalje zaleđivanje, stvarajući povratne klimatske mehanizme koji su omogućavali širenje ledene površine.

Ukoliko poslednji ostatak tog sistema potpuno iščezne, eventualno buduće ponovno zaleđivanje Severne Amerike moglo bi da počne bez ranije postojeće ledene osnove. Naučnici za sada ne mogu da odrede kada bi takav proces mogao ponovo da nastupi u atmosferi sa povećanom koncentracijom gasova sa efektom staklene bašte.

Dodatnu dimenziju istraživanjima prošlosti Laurentidskog pokrivača pružila je studija objavljena u martu 2026. godine u časopisu Scientific Reports. Ona je pokazala da je tokom završnog povlačenja ogromnih ledenih masa iz oblasti Hadsonovog zaliva u severni Atlantik dospela velika količina slatke vode, što je izazvalo snažan poremećaj okeanskih uslova. Taj događaj povezuje se sa izrazitim zahlađenjem pre približno 8.200 godina i pokazuje koliko su promene kontinentalnog leda mogle da utiču na širi klimatski sistem.

Istraživanje koje predvodi Jang zato otvara i pitanje dugoročne promene prirodnog ritma Zemlje. Prema zaključku njegovog tima, ljudski izazvano zagrevanje nije samo ubrzalo topljenje drevnog leda već je zaustavilo proces koji je mogao predstavljati početak sledećeg glacijalnog perioda.

„Ono što je bilo izuzetno prirodna i predvidljiva pojava sada je nestalo“, zaključio je Jang, upozoravajući da bi sa potpunim topljenjem Barnsa mogao zauvek da iščezne i poslednji fizički ostatak Laurentidskog ledenog pokrivača.

Jedno od najmoćnijih carstava starog sveta nestalo je sa istorijske pozornice posle više vekova dominacije, a naučnici su otkrili tragove katastrofe koja je možda odlučila njegovu sudbinu mnogo pre poslednjih neprijateljskih napada.

Asirsko carstvo bilo je jedna od najvećih vojnih, političkih i ekonomskih sila antičkog sveta. Njegova istorija obuhvata približno 1.400 godina, tokom kojih je iz relativno male države u severnoj Mesopotamiji izraslo u ogromnu imperiju.

Na vrhuncu moći Asirci su kontrolisali teritorije koje danas pripadaju Iraku, Siriji, Turskoj, Iranu, Egiptu i drugim delovima Bliskog istoka. Njihove armije važile su za gotovo nepobedive, a organizacija državne uprave, graditeljstvo i umetnost dostigli su izuzetno visok nivo razvoja.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Asirija se smatra jednim od prvih velikih teritorijalnih carstava sa razvijenom centralizovanom administracijom. Njeni vladari stvorili su profesionalnu vojsku koja je koristila gvozdeno oružje, konjicu, ratne kočije i složene opsadne mašine.

Takva vojna nadmoć omogućavala je brzo osvajanje novih teritorija, dok su razvijena poljoprivreda i trgovina obezbeđivale sredstva potrebna za održavanje ogromnog državnog aparata.

Posebno razdoblje predstavljalo je Novoasirsko carstvo, koje je postojalo od 911. do 609. godine pre nove ere, nakon staroasirskog i srednjoasirskog perioda. U tom vremenu Asirija je postala dominantna sila Bliskog istoka. Gradovi su se razvijali, stanovništvo je raslo, a poljoprivredna proizvodnja omogućavala je snabdevanje velikih urbanih centara i vojske raspoređene na udaljenim granicama.

Ipak, početkom sedmog veka pre nove ere pojavili su se problemi koji su postepeno podrivali temelje ove moćne države. Istoričari su dugo smatrali da su unutrašnji sukobi, borbe za presto, prevelika teritorijalna ekspanzija i vojni porazi bili glavni razlozi njenog nestanka.

Međutim, istraživanje objavljeno 13. novembra 2019. godine u naučnom časopisu Science Advances otkrilo je dodatni faktor koji je mogao imati presudnu ulogu u slabljenju Asirije.

Naučnici su ustanovili da se Asirsko carstvo tokom svog najvećeg uspona oslanjalo na izuzetno povoljne klimatske uslove, ali da je zatim područje severne Mesopotamije pogodila dugotrajna katastrofalna suša. Sušni period, koji je trajao približno 60 godina, teško je pogodio poljoprivrednu proizvodnju i doprineo ekonomskim i političkim problemima koji su prethodili konačnom raspadu države.

Istraživanje je predvodio profesor Kalifornijskog državnog univerziteta Ašiš Sinha, koji je sa međunarodnim timom naučnika analizirao klimatske promene na teritoriji današnjeg severnog Iraka. Njihovi nalazi pokazali su da je uspon Asirije bio povezan sa približno dva veka izuzetno vlažne klime, tokom kojih su padavine stvarale povoljne uslove za uzgoj žitarica i povećanje proizvodnje hrane.

Posebno vlažan period zabeležen je između približno 850. i 740. godine pre nove ere. Prema rezultatima istraživanja, količina padavina tokom hladnijeg dela godine bila je između 15 i 30 odsto veća nego u periodu od 1980. do 2007. godine.

To je bilo jedno od najvlažnijih razdoblja u regionu tokom poslednjih 4.000 godina. Obilne kiše omogućavale su stvaranje velikih poljoprivrednih viškova, koji su podržavali rast gradova, povećanje stanovništva i neprekidne vojne pohode.

Ova zavisnost od prirodnih uslova predstavljala je istovremeno najveću prednost i jednu od najozbiljnijih slabosti Asirskog carstva. Za razliku od Vavilonaca, koji su razvili sisteme navodnjavanja koristeći vodu velikih reka, Asirci su u severnim oblastima u znatnoj meri zavisili od sezonskih kiša. Kada su padavine počele da izostaju, njihova poljoprivreda našla se u mnogo težem položaju od proizvodnje hrane u područjima sa razvijenim kanalima za navodnjavanje.

Da bi utvrdili šta se dogodilo, istraživači su analizirali dva stalagmita iz pećine Kuna Ba, nedaleko od iračkog grada Sulejmanije. Stalagmiti nastaju sporim taloženjem minerala iz vode koja kaplje sa pećinskih tavanica. Tokom hiljada godina u njihovim slojevima ostaju sačuvani hemijski tragovi pomoću kojih naučnici mogu rekonstruisati promene u količini padavina i vlažnosti zemljišta.

Naučnik Univerziteta Kolorado u Boulderu Adam Šnajder, jedan od autora istraživanja, objasnio je da su analizirani odnosi stabilnih izotopa kiseonika i ugljenika u različitim slojevima pećinskih formacija.

Takva metoda omogućava preciznije utvrđivanje klimatskih promena nego što je ranije bilo moguće na osnovu dostupnih podataka iz tog regiona. Pošto jedan od stalagmita sadrži zapis koji se proteže sve do 2007. godine, rezultati su mogli biti upoređeni sa savremenim meteorološkim merenjima.

Na taj način dobijena je klimatska istorija regiona koja obuhvata približno četiri milenijuma. Naučnici su mogli da uporede razdoblja obilnih padavina sa fazama teritorijalnog širenja Asirije, ali i početak dugotrajnih suša sa periodom njenog naglog političkog i ekonomskog slabljenja.

Rezultati su pokazali da je tokom sedmog veka pre nove ere nastupilo veliko pogoršanje klimatskih uslova. Višedecenijska suša smanjila je količinu vode dostupne poljoprivredi, što je verovatno izazvalo pad prinosa žitarica. Za državu koja je morala da prehranjuje veliki broj stanovnika, održava vojsku i snabdeva udaljene provincije, takav poremećaj predstavljao je ozbiljan udar na celokupan ekonomski sistem.

Nedostatak hrane mogao je da izazove rast cena, osiromašenje stanovništva, povećanje nezadovoljstva i migracije iz najugroženijih područja. Istovremeno, smanjivanje poljoprivrednih viškova ograničavalo je sposobnost države da finansira vojne operacije i održava kontrolu nad osvojenim teritorijama. Klimatska katastrofa tako je mogla da pojača već postojeće političke sukobe i stvori okolnosti koje su neprijateljima Asirije olakšale napade.

Sinha je ukazao da su ranija objašnjenja propasti carstva uglavnom bila usredsređena na političku nestabilnost i ratove, dok je uticaj klimatskih promena ostajao u drugom planu zbog nedostatka preciznih podataka o drevnim vremenskim uslovima. Analiza pećinskih naslaga omogućila je da se taj nedostatak prevaziđe i da se ekološki uslovi uključe u objašnjenje jednog od najvećih političkih preokreta antičkog sveta.

Istorijski događaji koji su usledili pokazuju koliko je brzo nekadašnja supersila izgubila svoju moć. Posle smrti kralja Asurbanipala, oko 631. godine pre nove ere, carstvo je zahvatila borba za vlast. Građanski sukobi i pobune dodatno su oslabili centralnu upravu, dok su pojedine provincije počele da se oslobađaju asirske kontrole.

Posebno opasan protivnik pojavljuje se u Vaviloniji, gde je Nabopolasar 626. godine pre nove ere preuzeo vlast i započeo stvaranje nezavisne države. Vavilonci su zatim sklopili savez sa Međanima, čija se država nalazila na području današnjeg Irana. U završnim sukobima protiv Asirije učestvovale su i druge regionalne snage, među kojima se pominju Skiti i Kimerijci.

Presudni vojni udar usledio je 612. godine pre nove ere, kada su udružene vavilonske i međanske snage napale Ninivu, tadašnju prestonicu Asirskog carstva. Posle približno tri meseca opsade grad je osvojen i razoren. Asirski kralj Sin-šar-iškun izgubio je život tokom tih događaja, dok su ostaci vojske pokušali da nastave otpor iz drugih gradova.

Niniva je u vreme najvećeg uspona carstva bila jedan od najvećih i najrazvijenijih gradova sveta. Kralj Senahirim pretvorio ju je u monumentalnu prestonicu, sa ogromnim palatama, gradskim bedemima, kanalima i sistemima za dovod vode. Njeni ostaci danas se nalaze na području iračkog Mosula. Grad je bio poznat i po biblioteci kralja Asurbanipala, u kojoj su čuvane hiljade glinenih pločica ispisanih klinastim pismom.

Arheološka otkrića pokazala su da Niniva posle razaranja više nikada nije povratila nekadašnji položaj imperijalne prestonice, iako je život na tom području nastavljen i u kasnijim istorijskim razdobljima. Nekadašnji centar ogromne države izgubio je politički i ekonomski značaj koji je imao tokom asirske dominacije.

Poslednji asirski vladar Ašur-ubalit II pokušao je da obnovi otpor iz Harana, grada u severnoj Mesopotamiji. Međutim, vavilonske i međanske snage zauzele su Haran 610. godine pre nove ere. Asirci su uz pomoć Egipta pokušali da povrate grad 609. godine, ali nisu uspeli. Taj neuspeh obično se uzima kao završetak političke istorije Novoasirskog carstva. Preostale asirske i egipatske snage pretrpele su zatim veliki poraz kod Karkemiša 605. godine pre nove ere.

Profesor arheologije sa Univerziteta Jejl Harvi Vajs smatra da klimatski podaci pružaju važno objašnjenje za iznenađujuću brzinu asirskog sloma. On je dugotrajnu sušu opisao kao katastrofu ogromnih razmera, naglašavajući da su promene životne sredine pogodile samu osnovu državne ekonomije.

Vajs je posebno ukazao na razliku između severne Mesopotamije, gde je poljoprivreda zavisila od padavina, i južne Mesopotamije, gde je navodnjavanje imalo mnogo veću ulogu. Upravo ta razlika može pomoći da se objasni kako su Vavilonci uspeli da savladaju vojno moćnu Asiriju. Dok je sever trpeo posledice dugotrajnog nedostatka kiše, južne oblasti imale su drugačije mogućnosti za održavanje proizvodnje hrane.

Prema njegovom tumačenju, drevna društva suočavala su se sa klimatskim promenama takvih razmera da prilagođavanje postojećim uslovima više nije bilo dovoljno. Kada se prirodni uslovi menjaju brže nego što privredni i politički sistemi mogu da odgovore, čak i izuzetno organizovane države mogu izgubiti stabilnost.

Istraživanje je pokazalo i da je prelazak iz vlažnog u sušno razdoblje u severnoj Mesopotamiji bio deo širih klimatskih promena koje su zahvatile istočni Mediteran i Bliski istok. Slični pokazatelji pronađeni su u pećinskim, jezerskim i morskim sedimentima na drugim lokacijama. To ukazuje da Asirija nije bila suočena samo sa lokalnim poremećajem padavina, već sa promenama koje su zahvatile znatno veće geografsko područje.

Posebnu pažnju privuklo je poređenje drevne asirske suše sa savremenim klimatskim uslovima. Naučnici su utvrdili da je intenzitet tadašnjeg nedostatka padavina bio uporediv sa sušnim razdobljem zabeleženim posle 1980. godine. Razlika je u tome što su drevni nepovoljni uslovi trajali više decenija, stvarajući dugotrajan pritisak na proizvodnju hrane i privredu.

Autori istraživanja upozorili su da bi savremene višegodišnje suše, ukoliko bi se nastavile tokom čitavog jednog veka, mogle predstavljati neke od najtežih sušnih epizoda na Bliskom istoku u poslednjih 4.000 godina. Takvi događaji imaju posledice koje prevazilaze poljoprivredu, jer dugotrajni nedostatak vode može izazvati ekonomske krize, društvene nemire i preseljavanje stanovništva.

Drevna Asirija zato predstavlja primer kako se različiti uzroci mogu međusobno pojačavati. Klimatske promene nisu delovale odvojeno od političkih sukoba, već su stvarale dodatni pritisak na državu koja je već bila izložena unutrašnjim borbama i spoljnim napadima. Gubitak poljoprivredne proizvodnje mogao je da ograniči mogućnosti vojne odbrane upravo u trenutku kada su protivnici carstva počeli da udružuju snage.

Naučnici razmatraju i pitanje da li je Asirija mogla da izbegne takvu sudbinu razvijanjem snažnijeg sistema navodnjavanja. Asirski vladari već su posedovali značajna hidrotehnička znanja, o čemu svedoče kanali i akvadukti izgrađeni za snabdevanje gradova vodom. Međutim, proširenje takvih sistema na ogromna poljoprivredna područja zahtevalo bi dodatne resurse i dugoročno planiranje. Vladari pritom nisu mogli unapred da znaju da će nepovoljni klimatski uslovi potrajati približno šest decenija.

Pouke ovog istraživanja odnose se i na savremene velike sile, uključujući Sjedinjene Američke Države. Suše, veliki šumski požari i problemi sa dostupnošću vode već predstavljaju ozbiljne izazove u pojedinim američkim regionima. Dugotrajno pogoršavanje takvih uslova moglo bi da izazove ekonomske i društvene posledice, posebno ukoliko se istovremeno pojave druge unutrašnje krize.

Postoji, međutim, važna razlika između drevnih Asiraca i savremenih društava. Današnja civilizacija raspolaže naučnim znanjem, tehnologijom i mogućnostima upravljanja vodnim resursima koje u antičkom svetu nisu postojale. Osim prirodnih klimatskih ciklusa, današnje globalno zagrevanje povezano je i sa ljudskim aktivnostima, što državama daje mogućnost da utiču na njegove buduće razmere i da preduzimaju mere za smanjivanje posledica.

Činjenica da je Asirsko carstvo raspolagalo ogromnom vojnom silom, razvijenom administracijom i znatnim bogatstvom, a ipak nije uspelo da opstane, pokazuje koliko ekonomska snaga jedne države može zavisiti od stabilnosti prirodnih uslova. Njen slom dogodio se u trenutku kada su se višedecenijski ekološki problemi spojili sa političkom nestabilnošću i napadima neprijateljskih država.

Iako je Asirsko carstvo nestalo kao politička sila pre više od 2.600 godina, asirski narod nije iščezao. Njegovi potomci i danas žive u delovima Iraka, Sirije, Turske, Irana i u velikim zajednicama širom sveta. Sačuvali su elemente svog kulturnog nasleđa, verske tradicije i različite oblike savremenog aramejskog jezika, čime se istorija jednog od najstarijih naroda Bliskog istoka nastavila dugo nakon nestanka njegove nekadašnje imperije.

Nova tehnologija za povezivanje ljudskog mozga sa računarima mogla bi da otvori mogućnosti koje su donedavno pripadale naučnoj fantastici.

Američki milijarder Ilon Mask predstavio je najnovija dostignuća svoje kompanije Neuralink, najavljujući uređaje koji bi mogli značajno da promene život ljudi sa teškim zdravstvenim problemima.

Posebnu pažnju izazvala je njegova poruka o tehnologiji koja je već dostigla važnu fazu razvoja, ali čija primena još zavisi od odluka američkih nadležnih institucija.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Mask je na društvenoj mreži Iks saopštio da je kompanija Neuralink razvila novi uređaj pod nazivom Blindsight, namenjen osobama koje su potpuno izgubile vid, uključujući i one koje nikada nisu imale sposobnost da vide svet oko sebe.

Prema njegovim rečima, uređaj je sa tehničkog stanovišta već spreman za upotrebu. Međutim, pre nego što bude mogao da se primenjuje, kompanija mora da dobije odgovarajuća odobrenja američkih regulatornih organa.

„Kao što samo ime govori, omogućiće da vide čak i oni koji su potpuno slepi ili nikada nisu videli. Sa tehničke strane uređaj je spreman. Ostalo je samo da dobijemo odobrenje regulatornih organa“, poručio je Mask.

Ovakva najava predstavlja posebno značajan korak u razvoju tehnologije koja omogućava neposrednu komunikaciju između ljudskog mozga i elektronskih sistema. Blindsight je zamišljen kao rešenje koje bi mogućnost vida pružilo i ljudima kojima ona ranije nije bila dostupna, što je jedan od najambicioznijih ciljeva kompanije Neuralink.

U komentarima ispod Maskove objave otvoreno je i pitanje primene ovih tehnologija kod drugih neuroloških oboljenja. Otac devojčice koja boluje od epilepsije upitao je milijardera da li bi proizvodi kompanije Neuralink mogli da pomognu njegovoj ćerki.

Mask je odgovorio da već predstavljeni uređaji kompanije mogu da se koriste za rešavanje problema povezanih sa pojedinim oblicima epilepsije, iako je priznao da su postojeća tehnološka rešenja još relativno gruba. Time je ukazao na mogućnost njihove primene i izvan oblasti za koju je prvobitno razvijen novi sistem za vraćanje vida.

Pored Blinds ighta, Mask je podsetio i na raniji proizvod kompanije, moždani implant Telepathy, predstavljen 2024. godine. Njegova osnovna namena jeste omogućavanje komunikacije sa računarima ili drugim ljudima velikom brzinom, korišćenjem isključivo misaonih aktivnosti.

Ova tehnologija zasniva se na ideji da čovek može da upravlja digitalnim sistemima bez tradicionalnih uređaja za unos podataka, kao što su tastatura i miš. Mask očekuje da će se njene mogućnosti znatno proširiti tokom narednih nekoliko godina.

Prema njegovoj proceni, brzina prenosa podataka iz mozga preko uređaja Telepathy mogla bi za nekoliko godina značajno da premaši brzinu kojom ljudi danas govore ili kucaju tekst. Takav razvoj omogućio bi mnogo bržu razmenu informacija između ljudskog mozga i računarskih sistema.

Mask je izneo i dugoročnu prognozu o širenju moždanih implantata. On smatra da bi u narednih deset godina milioni ljudi mogli da koriste uređaje kompanije Neuralink.

Za ostvarenje tih planova presudan će biti dalji tehnološki razvoj, ali i dobijanje regulatornih dozvola, koje su trenutno glavna preostala prepreka za primenu uređaja Blindsight.

Američke vojne i obaveštajne strukture decenijama raspolažu informacijama o neobičnim objektima čije mogućnosti prevazilaze poznate tehnologije, a jedan penzionisani admiral sada je izneo tvrdnje koje otvaraju ozbiljna pitanja o tome šta se zapravo krije od javnosti.

Penzionisani kontraadmiral američke Ratne mornarice Tim Galodet izjavio je da vlasti Sjedinjenih Američkih Država već 80 godina prikrivaju informacije o neidentifikovanim letećim objektima, koji bi mogli da se nalaze i u dubinama svetskih okeana.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Galodet, koji je ranije obavljao dužnost vršioca dužnosti direktora američke Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA), o tome je govorio u podkastu „Hang Out with Sean Hannity“, a njegove izjave preneo je Foks njuz.

Prema njegovim rečima, okeani predstavljaju jedno od najmanje istraženih područja na Zemlji, što otvara mogućnost da se u njihovim dubinama nalaze objekti i tehnologije o kojima javnost gotovo ništa ne zna. Oko 73 odsto morskog dna još nije kartografisano, dok su istraživači uspeli da prouče samo mali deo ukupne zapremine okeana.

Posebnu pažnju izazvale su njegove tvrdnje da Pentagon poseduje najmanje dva video-snimka na kojima su zabeleženi objekti sa neobičnim sposobnostima kretanja.

Na jednom snimku, kako tvrdi Galodet, vidi se objekat koji ulazi u vodu bez stvaranja prskanja, iako bi se pri takvom kretanju očekivala jasno vidljiva reakcija vodene površine.

Drugi snimak prikazuje objekat koji se velikom brzinom kreće ispod vode, zatim se nakratko zaustavlja, da bi potom naglo krenuo prema površini. Takvo ponašanje, prema njegovom objašnjenju, ukazuje na mogućnosti koje se ne mogu lako objasniti poznatim načinima kretanja podvodnih objekata.

Bivši američki admiral tvrdi i da se ovi objekti kreću potpuno bešumno, kao i da mogu da probiju zvučni zid bez stvaranja karakterističnog udarnog talasa.

„Postoji nešto što su oni uspeli da konstruišu, a mi nemamo predstavu kako to da ponovimo“, izjavio je Galodet, ukazujući na tehnološke mogućnosti koje, prema njegovom mišljenju, ostaju izvan dometa poznatih američkih rešenja.

Međutim, njegove tvrdnje ne odnose se samo na neobične objekte i njihove sposobnosti. Galodet smatra da je prikrivanje informacija o NLO-ima započelo mnogo ranije i da je povezano sa događajima iz 1952. godine, kada je iznad Vašingtona primećena serija neobjašnjivih pojava.

Prema njegovom objašnjenju, nakon tih događaja Centralna obaveštajna agencija (CIA) formirala je posebnu komisiju za proučavanje fenomena. On tvrdi da je komisija priznala postojanje takvih pojava, ali da ih nije ocenila kao vojnu pretnju Sjedinjenim Američkim Državama.

Uprkos tome, američke vlasti su, prema Galodetovim tvrdnjama, kasnije odlučile da informacije o neidentifikovanim objektima stave pod oznaku tajnosti.

Razlog za takvu odluku, kako navodi, nije bio isključivo povezan sa prirodom samih objekata, već i sa tadašnjim odnosima između Vašingtona i Moskve.

Američko rukovodstvo strahovalo je da bi Sovjetski Savez mogao da iskoristi informacije o NLO-ima za širenje straha među stanovništvom SAD. Zbog toga je, prema njegovim rečima, organizovana kampanja dezinformisanja čiji je cilj bio da se spreči sovjetsko korišćenje ovog fenomena u propagandne svrhe.

Važnu ulogu u sprovođenju takve kampanje imala je Uprava za specijalne istrage američkog Ratnog vazduhoplovstva, tvrdi penzionisani kontraadmiral.

Njegova izjava dolazi u vreme kada pažnju javnosti privlače i novi detalji iz deklasifikovanih dokumenata Pentagona koji se odnose na ranije prijavljene susrete sa neidentifikovanim objektima.

U jednoj od novih grupa dokumenata pronađeno je svedočenje Voltera Hauta, bivšeg oficira američke vojne baze Rozvel, o pretpostavljenom svemirskom brodu i telima vanzemaljaca.

To svedočenje ponovo je otvorilo pitanja o događajima povezanim sa bazom Rozvel, dok Galodetove izjave usmeravaju pažnju na mogućnost da se najvažniji tragovi neidentifikovanih objekata ne nalaze samo na nebu, već i u ogromnim, još nedovoljno istraženim dubinama svetskih okeana.

Misteriozna pojava u jednom kineskom stambenom kompleksu izazvala je ozbiljnu zabrinutost među stanovnicima, a stručnjaci još nisu uspeli da objasne šta stoji iza neobičnih događaja koji se ponavljaju u velikom broju stanova.

U kineskom gradu Guangdžou, u stambenom kompleksu Tajms Imprešn, stanovnici su se suočili sa fenomenom koji na prvi pogled deluje gotovo neverovatno.

Prozorska stakla počela su iznenada da pucaju, bez vidljivog spoljašnjeg uzroka, udarca ili bilo kakvog kontakta sa predmetima koji bi mogli da izazovu takva oštećenja. Pojedini vlasnici stanova prijavili su da im se staklo raspalo više puta, a slični slučajevi zabeleženi su na različitim spratovima i u različitim zgradama.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Prema informacijama koje su preneli kineski mediji, među kojima je i The Paper, skoro 300 domaćinstava prijavilo je ovu neobičnu pojavu. Kod nekih stanovnika popucala su čak tri ili četiri stakla, dok su na pojedinim zgradama ostali prozori sa velikim pukotinama.

Posebno zabrinjava činjenica da se problem ne pojavljuje samo u jednom delu kompleksa, već zahvata veliki broj stambenih jedinica.

Zvanični podaci lokalne uprave za stambenu izgradnju pokazuju da kompleks ima 2.790 stanova čiji su vlasnici preuzeli ključeve, dok je u zgradama ugrađeno približno 87.000 staklenih površina.

U službenoj evidenciji registrovana su 204 slučaja pucanja stakla, dok su stanovnici sopstvenim prikupljanjem podataka došli do broja od skoro 300 pogođenih domaćinstava.

Još neobičnije je to što oštećenja nisu ravnomerno raspoređena. U pojedinim zgradama prijavljeno je više desetina slučajeva, dok su u drugim delovima kompleksa problemi znatno ređi. U zgradama od osme do osamnaeste, koje pripadaju jednoj fazi izgradnje, prijavljeno je posebno mnogo oštećenja. U nekima je više od 40 domaćinstava imalo probleme sa staklima.

Upravo takva raspodela otvara jedno od najvažnijih pitanja. Zašto stakla pucaju u tolikom broju stanova istog kompleksa, dok drugi prozori, izloženi naizgled sličnim uslovima, ostaju potpuno neoštećeni?

Stanovnici sumnjaju da je uzrok povezan sa kvalitetom građevinskog materijala ili greškama prilikom ugradnje. Međutim, lokalna uprava za stambenu izgradnju saopštila je da su dokumenti o kvalitetu ugrađenog stakla uredni i da su zgrade prošle propisane postupke prijema i kontrole.

Uprkos tome, uzrok velikog broja neobičnih oštećenja još nije utvrđen.

Jedno od mogućih objašnjenja nalazi se u samoj strukturi kaljenog stakla. Stručnjaci za građevinske materijale ukazuju da takvo staklo, pod određenim okolnostima, može da se raspadne bez vidljivog spoljašnjeg uticaja. Razlog su unutrašnja naprezanja koja nastaju tokom proizvodnje, a koja mogu dovesti do iznenadnog lomljenja.

Prema podacima iz staklarske industrije, uobičajena učestalost spontanog pucanja kaljenog stakla ne prelazi 0,3 odsto. U kineskom kompleksu zvanično su evidentirana 204 oštećenja među približno 87.000 ugrađenih staklenih površina, što predstavlja oko 0,23 odsto. Međutim, taj podatak ne objašnjava zbog čega se oštećenja posebno često pojavljuju u određenim zgradama.

Postoji i manje poznat fenomen povezan sa mikroskopskim primesama nikl-sulfida. Ove čestice mogu ostati zarobljene unutar staklene mase i postepeno menjati svoju kristalnu strukturu. Pri tome dolazi do neznatnog povećanja njihove zapremine, što ponekad može biti dovoljno da se staklo, koje je već pod velikim unutrašnjim naprezanjem, iznenada raspadne.

Ovakav mehanizam poznat je proizvođačima građevinskog stakla i opisan u stručnoj tehničkoj literaturi. Ipak, u slučaju Guangdžoua nije utvrđeno da li oštećene površine sadrže takve mikroskopske primese.

Druga mogućnost odnosi se na temperaturne razlike. U velikim stambenim zgradama spoljašnja strana prozora može biti izložena jakom sunčevom zračenju, dok se unutrašnja površina hladi klima-uređajima. Takva razlika stvara naprezanja, posebno ukoliko su ivice stakla prethodno oštećene ili je ugradnja obavljena nepravilno.

Ali ovde se pojavljuje dodatno pitanje. Ako su temperaturne razlike uobičajena pojava u Guangdžouu, zbog čega su pojedine zgrade pogođene znatno više od drugih?

Jedna od zanimljivijih mogućnosti povezana je sa mehaničkim silama koje ljudi ne mogu neposredno da primete. Građevinske konstrukcije nikada nisu potpuno nepomične. One reaguju na promene temperature, opterećenja, vetar, pomeranja temelja i veoma slabe vibracije koje se prenose kroz zemljište.

Da li bi neprimetno podrhtavanje tla moglo da izazove dodatno naprezanje prozorskih stakala?

U građevinskoj praksi poznato je da čak i mala pomeranja konstrukcije mogu preneti opterećenje na prozorske okvire. Ako staklo nema dovoljno prostora za širenje ili pomeranje, pritisak na njegove ivice može dostići kritičnu vrednost. U takvim okolnostima pucanje se može dogoditi bez bilo kakvog vidljivog udarca.

Mogućnost slabih podrhtavanja tla zato predstavlja jednu od hipoteza koju bi trebalo ispitati. Međutim, nema dostupnih seizmoloških podataka koji bi povezali konkretan potres sa oštećenjima u ovom kompleksu. Ostaje nepoznato da li su na prozore delovale neke druge vrste vibracija, uključujući one koje potiču od same građevinske konstrukcije ili aktivnosti u okolini.

Još jedno moguće objašnjenje nalazi se u atmosferi.

Promene atmosferskog pritiska, snažni udari vetra i razlike između unutrašnjeg i spoljašnjeg pritiska mogu stvoriti dodatna opterećenja na staklenim površinama. Kod velikih prozora te sile mogu biti značajne, naročito ako materijal već ima unutrašnja oštećenja ili ako su okviri nepravilno postavljeni.

U određenim vremenskim uslovima više takvih uticaja može delovati istovremeno. Staklo tada trpi kombinaciju temperaturnog širenja, pritiska vetra i mehaničkih naprezanja, dok posmatrač ne vidi nijedan očigledan razlog za njegovo pucanje.

Ipak, nema objavljenih meteoroloških nalaza koji bi pokazali da se oštećenja u Guangdžouu mogu povezati sa neuobičajenim atmosferskim pritiskom ili drugim izuzetnim vremenskim pojavama.

Postoji i mogućnost da se objašnjenje ne nalazi ni u zemljištu ni u atmosferi, već u zajedničkom poreklu samih stakala. Ukoliko su velike količine materijala proizvedene u istoj fabrici, istim tehnološkim postupkom ili iz iste proizvodne serije, eventualni nedostatak mogao bi da bude prisutan u velikom broju prozora.

Takav problem ne mora biti vidljiv prilikom ugradnje ili standardne kontrole kvaliteta. Određena unutrašnja oštećenja postaju kritična tek kada se spoji više nepovoljnih okolnosti, poput temperaturnog opterećenja, pritiska na ivice i mikroskopskih promena u materijalu.

Slična mogućnost postoji i kod nepravilne montaže. Ako su prozorski okviri postavljeni previše čvrsto, bez odgovarajućih razmaka koji omogućavaju prirodno širenje i pomeranje materijala, čak i mala deformacija konstrukcije može preneti značajnu silu na staklo.

Posebno je zanimljivo što stanovnici nisu dobili potpunu dokumentaciju o svim ugrađenim staklima. Investitor je dostavio deo izveštaja o ispitivanju, uključujući dokumentaciju za zgrade od prve do sedme, dok traženi podaci za pojedine druge zgrade nisu bili u celosti dostupni.

Zbog toga nije moguće pouzdano utvrditi da li su sva oštećena stakla imala iste proizvodne karakteristike ili potiču iz zajedničke serije materijala.

U međuvremenu, misterija je dobila i pravnu dimenziju. Uprava kompleksa saopštila je da je dvogodišnji garantni rok za stambene jedinice istekao, zbog čega investitor više ne želi da snosi troškove zamene oštećenih prozora.

Prema zvaničnoj evidenciji, 94 stakla zamenjena su bez naplate, dok su još dva slučaja bila u postupku popravke. Za dodatnih 108 oštećenja odgovornost nije automatski prihvaćena. Stanovnici su sopstvenim sredstvima platili zamenu 95 stakala, dok je 13 ostalo nepopravljeno.

Kinesko zakonodavstvo, međutim, predviđa da istek garancije ne oslobađa građevinsku kompaniju odgovornosti ako se dokaže da postoje ozbiljni nedostaci koji ugrožavaju živote ljudi ili njihovu imovinu. Zbog toga bi utvrđivanje uzroka moglo imati značajne pravne i finansijske posledice.

Lokalne vlasti naložile su upravi stambenog kompleksa da pregleda opasna mesta, postavi zaštitne ograde i upozorenja i organizuje razgovore o mogućim načinima popravke. Nadležne građevinske službe takođe su zadužene da se dodatno pozabave uzrocima neobičnih oštećenja.

Za stanovnike je posebno zabrinjavajuća mogućnost da stakleni fragmenti padaju sa velike visine. Takvi komadi mogu teško povrediti prolaznike, dok prozor koji iznenada puca predstavlja neposrednu opasnost za osobe u stanu. Pojedini roditelji zbog toga strahuju za bezbednost svoje dece.

Ipak, čak i kada se razmotre poznata fizička i građevinska objašnjenja, nekoliko važnih pitanja ostaje otvoreno.

Da li su svi slučajevi posledica istog skrivenog nedostatka? Da li su određene zgrade izložene drugačijim mehaničkim silama? Može li kombinacija mikroskopskih oštećenja, promena pritiska i neprimetnih pomeranja konstrukcije izazvati pucanje koje spolja deluje potpuno spontano?

Za sada nije utvrđena zajednička karakteristika koja bi pouzdano povezala sva prijavljena oštećenja. Nije razjašnjeno ni zbog čega se problem u pojedinim zgradama pojavljuje znatno češće nego u drugim delovima istog kompleksa.

Posebnu pažnju zaslužuje mogućnost da na prozore deluje više različitih sila koje pojedinačno nisu dovoljno snažne da izazovu lomljenje, ali u određenoj kombinaciji mogu dovesti do iznenadnog raspadanja materijala. Takav mehanizam mogao bi objasniti zbog čega stakla ostaju neoštećena u jednom stanu, dok u susednom iznenada pucaju.

Međutim, bez detaljne analize oštećenih stakala, njihove hemijske strukture, načina ugradnje i opterećenja kojima su izložena, takva objašnjenja ostaju samo mogućnosti.

Upravo zato slučaj iz Guangdžoua privlači pažnju. Reč je o savremenom stambenom kompleksu, izgrađenom uz propisanu tehničku dokumentaciju, u kojem veliki broj stanovnika prijavljuje istu neobičnu pojavu, dok stručnjaci još nemaju konačan odgovor.

Možda se objašnjenje krije u nevidljivim promenama unutar samog stakla. Možda su u pitanju sile koje se prenose kroz konstrukciju, a koje stanovnici ne mogu da osete. Nije isključeno ni da je više poznatih fizičkih procesa stvorilo okolnosti koje niko nije očekivao.

Dok se ne sprovedu ispitivanja koja će pouzdano povezati uzrok sa konkretnim oštećenjima, slučaj skoro 300 domaćinstava u Guangdžouu ostaje nerazjašnjen. Ono što stanovnici mogu neposredno da vide jesu popucali prozori, dok mehanizam koji izaziva njihovo iznenadno raspadanje i dalje ostaje skriven.

Velika piramida u Gizi već hiljadama godina izaziva pitanja na koja arheolozi, inženjeri i istraživači još pokušavaju da pronađu odgovore, a pojedine njene karakteristike podstiču teorije koje daleko prevazilaze uobičajena objašnjenja o drevnom Egiptu.

Istorija starog Egipta privlači milione ljudi širom sveta. Zemlja faraona, sa svojim monumentalnim građevinama i vezama sa drevnim božanstvima, ostala je simbol civilizacije čija dostignuća i danas izazivaju divljenje.

Posebno mesto zauzimaju piramide, koje su od davnina povezivane sa bogovima i vremenima kada su, prema drevnim verovanjima, božanska bića hodala među ljudima.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Velika piramida u Gizi smatra se jednim od najizuzetnijih graditeljskih poduhvata u ljudskoj istoriji. Preciznost njene izgradnje i složenost pojedinih konstrukcionih rešenja toliko su impresivne da bi njihovo ponavljanje predstavljalo ozbiljan izazov čak i za savremene inženjere i arhitekte.

Prema preovlađujućem arheološkom tumačenju, egipatske piramide građene su kao grobnice, odnosno mesta večnog počinka faraona. Njihova izgradnja obično se smešta u period između približno 2589. i 2504. godine pre nove ere. Međutim, pojedini istraživači smatraju da su građevine na visoravni Giza znatno starije i da njihova prvobitna namena nije bila sahranjivanje vladara.

Ovakva razmišljanja zasnivaju se na uverenju da je staroegipatska civilizacija posedovala mnogo naprednija znanja nego što joj se danas pripisuju. Njeni graditelji nisu raspolagali električnim alatima, savremenim transportnim sistemima niti tehnikama za obradu kamena kakve postoje danas.

Prema uobičajenom shvatanju njihovih tehnoloških mogućnosti, nisu koristili ni točak za transport građevinskog materijala, a ipak su podigli građevinu izuzetne geometrijske preciznosti.

Upravo zbog toga otvara se pitanje zašto bi drevni Egipćani ulagali toliko truda u podizanje gotovo savršene piramide ukoliko je njena jedina svrha bila da posluži kao grobnica.

Zagovornici drugačijeg objašnjenja posebno ističu odsustvo hijeroglifskih natpisa u njenim unutrašnjim prostorijama, kao i činjenicu da u Velikoj piramidi nije pronađena mumija faraona. Za njih je to jedan od glavnih razloga za preispitivanje njene namene.

Jednu od neobičnijih teorija zastupa američki autor i istraživač alternativnih teorija Dejvid Vilkok, koji smatra da bi funkcija piramida mogla biti povezana sa gravitacijom i prikupljanjem energije.

Prema njegovom objašnjenju, gravitacija predstavlja svojevrsnu reku energije koja teče prema Zemlji, dok bi građevina levkastog oblika mogla da usmerava tu energiju, izazivajući njeno kruženje i stvaranje vrtložnog toka. Iz takvog tumačenja proizlazi pretpostavka da je Velika piramida možda predstavljala ogromnu energetsku mašinu, izgrađenu pomoću tehnologije koja je kasnije izgubljena.

Razmere same građevine dodatno podstiču raspravu. Procenjuje se da je za njenu izgradnju upotrebljeno približno 2.300.000 kamenih blokova, pojedinačne težine od dve do 30 tona, dok pojedini blokovi premašuju čak 50 tona.

Način njihovog transporta i postavljanja ostaje predmet istraživanja, a među objašnjenjima se nalazi i tehnika kvašenja peska vodom radi lakšeg prevlačenja teških tereta.

Spoljašnja obloga Velike piramide, prema iznetim procenama, sastojala se od približno 144.000 kamenih blokova. Navodi se da su njihove površine bile izuzetno precizno uglačane i ravne, sa odstupanjem od svega jedne stotinke inča, odnosno približno 0,254 milimetra.

Debljina pojedinih elemenata iznosila je oko 100 inča, odnosno 2,54 metra, dok je njihova težina dostizala približno 15 tona. Takvi podaci koriste se kao argument da su drevni graditelji posedovali izuzetna znanja iz matematike, fizike, geometrije i geologije.

Posebno je zanimljiva geometrija Velike piramide. Središnji delovi njene četiri strane blago su uvučeni, zbog čega građevina zapravo ima osam površina umesto četiri potpuno ravne strane. Ova karakteristika teško se uočava sa zemlje, ali pod određenim svetlosnim uslovima postaje vidljiva iz vazduha. Najizraženija je tokom izlaska i zalaska sunca u vreme prolećne i jesenje ravnodnevice, kada senke otkrivaju njenu neobičnu strukturu.

Još jedna konstrukciona osobenost povezana je sa temeljima. U pojedinim opisima navodi se da su ugaoni temeljni elementi oblikovani po principu kuglastog zgloba i ležišta, čime je omogućeno prilagođavanje toplotnom širenju materijala i pomeranjima izazvanim zemljotresima. Takvo rešenje navodi se kao dodatni pokazatelj razvijenog graditeljskog znanja drevnih Egipćana.

Ni položaj piramide nije manje zanimljiv. Prema određenim merenjima, ona je gotovo savršeno orijentisana prema geografskom severu, sa odstupanjem od svega tri šezdesetine stepena, odnosno 0,05 stepeni.

Pošto se položaj geografskog Severnog pola vremenom menja, izneta je i pretpostavka da je u određenom istorijskom trenutku njeno poravnanje moglo biti potpuno precizno.

Pojedini istraživači idu još dalje, tvrdeći da se Velika piramida nalazi u svojevrsnom geografskom središtu kopnene mase Zemlje. Prema tom tumačenju, paralela koja prolazi kroz najveću količinu kopna i meridijan koji preseca najveću kopnenu površinu ukrštaju se na dve tačke na planeti. Jedna se nalazi u okeanu, dok se druga, prema toj teoriji, poklapa sa položajem Velike piramide.

Zagovornici teorije o izuzetnom matematičkom znanju graditelja ukazuju i na numeričke odnose koje dovode u vezu sa dimenzijama piramide. Jedan primer odnosi se na granitni kovčeg u njenoj unutrašnjosti.

Tvrdi se da dvostruki obim njegove osnove, izražen u piramidalnim inčima i pomnožen sa 10 na osmi stepen, daje približnu vrednost srednjeg poluprečnika Sunca. U tom proračunu koristi se vrednost od 270,45378502 piramidalna inča, a rezultat se povezuje sa približno 427.316 milja.

Slična numerička veza predstavlja se i kada je reč o masi planete. Masa Velike piramide procenjuje se na približno 5.955.000 tona, a njenim množenjem sa 10 na osmi stepen dobija se broj koji se u ovoj teoriji dovodi u vezu sa masom Zemlje. Dodatno se tvrdi da zakrivljenost površina piramide odgovara poluprečniku naše planete.

Takva tumačenja polaze od pretpostavke da su graditelji poznavali matematičke i fizičke zakonitosti čije bi precizno određivanje danas zahtevalo složene proračune. Posebno se naglašava da su njihova dostignuća ostvarena bez lasera, računara, električnih alata i naprednih sredstava za transport velikih kamenih blokova.

Iz svega toga proističe pitanje koje zastupnici alternativnih teorija smatraju ključnim: Da li je Velika piramida zaista podignuta isključivo kao grobnica ili je imala sasvim drugačiju funkciju koju savremena nauka još nije prepoznala?

Među mogućnostima koje oni razmatraju nalazi se pretpostavka da je građevina služila kao ogromno postrojenje za prikupljanje i korišćenje energije, kao jedna velika energetska mašina.

Pojedini autori odlaze i korak dalje, postavljajući pitanje da li su drevni graditelji znanja potrebna za njenu izgradnju mogli dobiti iz nekog božanskog izvora, kako sugerišu stara predanja o bogovima koji su nekada boravili među ljudima.

Upravo tu počinje možda najveća misterija Velike piramide u Gizi. Kako je moguće da je pre više od 4.500 godina podignuta građevina takvih razmera i preciznosti, uz sredstva koja se pripisuju tadašnjim graditeljima?

Težina kamenih blokova, savršena orijentacija prema stranama sveta i složeni matematički odnosi otvaraju pitanje da li je istorija njenog nastanka zaista potpuna. Što se dublje ulazi u tajne piramide, sve je teže zanemariti mogućnost da su u njenoj izgradnji učestvovali nosioci znanja o kojima danas gotovo ništa ne znamo.

Jedna od najintrigantnijih pretpostavki vodi prema postojanju nepoznate, tehnološki razvijene civilizacije koja je mogla prethoditi starom Egiptu. Možda su njeni pripadnici raspolagali metodama gradnje i poznavanjem prirodnih sila koje su kasnije izgubljene.

Želite da saznate najvažnije vesti čim ih objavimo? Pratite nas na Telegramu i nijedna nova objava vam neće promaći

U tom slučaju, drevni Egipćani mogli su naslediti građevinu, njene ostatke ili znanja potrebna za njeno dovršavanje. Takva mogućnost potpuno bi promenila dosadašnje predstave o razvoju ljudske civilizacije i otvorila pitanje koliko je važnih poglavlja istorije zauvek nestalo.

Posebnu dimenziju ovoj misteriji daju drevna egipatska predanja o bogovima koji su boravili na Zemlji, prenosili znanja ljudima i upravljali silama prirode. U alternativnim tumačenjima tih predanja pojavljuje se mogućnost da su iza priča o božanskim bićima stajali predstavnici nepoznate civilizacije.

Ako su takva bića zaista učestvovala u nastanku monumentalnih građevina, onda se postavlja još neobičnije pitanje: da li je Velika piramida izgrađena za potrebe koje su bile poznate samo njima? Upravo na tom mestu teorija o ogromnoj energetskoj mašini dobija sasvim drugačije značenje.

Prema takvoj zamisli, piramida nije morala biti samo spomenik, hram ili grobnica, već deo mnogo složenijeg sistema za prikupljanje, usmeravanje ili korišćenje energije. Njena geometrija, unutrašnje komore i položaj na Zemlji mogli su imati funkciju koju današnji čovek još ne razume.

Ostaje i mogućnost da su znanja o radu takvog sistema nestala zajedno sa njegovim tvorcima, ostavljajući budućim generacijama monumentalnu kamenu konstrukciju čija je prava svrha zaboravljena.

Ali ko su mogli biti ti graditelji? Pripadnici neke davno iščezle zemaljske civilizacije, narod koji je napustio područje Egipta i odneo svoja znanja na drugo mesto ili posetioci iz kosmosa, čije je prisustvo kasnije sačuvano u pričama o bogovima?

Nijedna od tih mogućnosti nije utvrđena, ali svaka otvara novo pitanje o poreklu i nameni Velike piramide. Možda najveća tajna Gize zato nije samo način na koji je piramida podignuta, već razlog zbog kojeg je uopšte stvorena. Ako je zaista bila ogromna energetska mašina, kome je njena energija bila potrebna, šta je pokretala i zašto je prestala da radi?

Eksperiment koji je počeo kao pokušaj poboljšanja ljudskog pamćenja pretvorio se u jedno od najneobičnijih istraživanja svesti u 20. veku, a njegov razvoj otvorio je pitanja kojima su se kasnije bavile i američke obaveštajne strukture.

Američki radio-producent i biznismen Robert Alan Monro nije bio čovek koji se profesionalno bavio okultizmom, misticizmom ili religijskim učenjima. Njegova karijera bila je vezana za radio-industriju, tehnološke inovacije i razvoj novih metoda učenja. Međutim, događaji koje je počeo da doživljava 1958. godine potpuno su promenili pravac njegovog života.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Monro je rođen 30. oktobra 1915. godine u Vobašu, u američkoj saveznoj državi Indijani, a odrastao je u Leksingtonu u Kentakiju. Otac mu je bio univerzitetski profesor i preduzetnik u turizmu, dok je majka bila lekarka.

Kasnije je isticao da je roditeljima posebno zahvalan što mu nisu nametali stroga verska uverenja, smatrajući da bi takva ograničenja mogla da utiču na njegovu spremnost da istražuje nepoznate pojave.

Diplomirao je 1937. godine na Državnom univerzitetu Ohaja, a zatim počeo da radi kao scenarista, reditelj i producent radijskih programa. Tokom četrdesetih i pedesetih godina postao je značajna ličnost američke radio-industrije.

Producirao je popularne emisije „Take a Number“ i „Name That Tune“, posedovao nekoliko radio-stanica i među prvima u svojoj profesiji koristio magnetnu traku. Kasnije je postao potpredsednik za radio-program u kompaniji Mutual Broadcasting System.

Njegova kompanija RAM Enterprises počela je 1956. godine da istražuje mogućnosti proširenja poslovanja. Jedan od pravaca bio je razvoj metoda učenja tokom spavanja, poznatog kao hipnopedija. Monro je organizovao posebno istraživačko odeljenje, čiji je zadatak bio da ispita može li ljudski mozak da usvaja i zadržava informacije dok osoba spava.

Eksperimenti su podrazumevali slušanje audio-snimaka u uslovima minimalne spoljašnje buke. Cilj je bio praktičan: poboljšati pamćenje bez povećanja vremena potrebnog za učenje. Međutim, tokom jednog eksperimenta u proleće 1958. godine Monro je doživeo neobičnu fizičku reakciju koju nije umeo da objasni.

Osetio je snažan grč u predelu solarnog pleksusa koji je, prema njegovom opisu, trajao deset i po sati. Približno tri nedelje kasnije, nakon kratkog sna, imao je osećaj kao da ga je pogodio nevidljivi snop tople svetlosti. Istovremeno je doživeo paralizu i snažne vibracije koje su zahvatile čitavo telo.

Tek posle nekoliko sekundi uspeo je da povrati kontrolu nad pokretima. Tokom narednih šest nedelja slična stanja ponovila su se još devet puta. Uplašen da je ozbiljno bolestan, potražio je pomoć lekara, ali pregledi nisu pokazali medicinska odstupanja koja bi objasnila ono što je osećao.

Umesto da nastavi da se odupire tim epizodama, odlučio je da ih pažljivo posmatra i istražuje.

Presudan događaj, kako je kasnije ispričao, dogodio se u septembru 1958. godine. Dok je ležao u krevetu, razmišljao je o tome kako bi sledećeg dana bilo lepo leteti jedrilicom. Iznenada je osetio pritisak na ramenu i pružio ruku, očekujući da će dodirnuti nešto pored sebe.

Prsti su mu, prema njegovom svedočenju, naišli na glatku površinu zida. Kada je otvorio oči, učinilo mu se da lebdi neposredno ispod plafona spavaće sobe. Pogledavši nadole, video je sopstveno telo koje leži u krevetu pored supruge.

Prva pomisao bila mu je da umire. Ipak, uspeo je da se, kako je opisivao, vrati u fizičko telo. U intervjuu iz 1987. godine potvrdio je da se događaj odigrao u septembru 1958, označivši ga kao početak svojih istraživanja fenomena koji će kasnije postati poznat širom sveta.

Monro nije bio prvi čovek koji je opisao osećaj odvajanja svesti od tela. Slični doživljaji pojavljivali su se u različitim religijskim i mističnim tradicijama, ali je upravo on popularizovao izraz „vantelesno iskustvo“, na engleskom „out-of-body experience“.

U razgovoru za kanadski CBC Radio objasnio je da su on i saradnici namerno izbegavali izraz „astralna projekcija“. Smatrali su da takva terminologija previše podseća na okultizam i srednjovekovna mistična učenja, što bi moglo da odvrati ozbiljne istraživače. Neutralniji izraz trebalo je da omogući proučavanje neobičnih stanja svesti bez unapred nametnutih religijskih objašnjenja.

Želite da saznate najvažnije vesti čim ih objavimo? Pratite nas na Telegramu i nijedna nova objava vam neće promaći

Istraživački rad postepeno je prerastao okvire njegovog prvobitnog poslovanja. Monro je 1962. godine preselio kompaniju u Virdžiniju, gde je nastavila rad pod nazivom Monroe Industries. Godine 1971. osnovao je istraživački centar u Faberu, koji je u različitim fazama razvoja nosio nazive Mentronics i Monroe Institute of Applied Sciences, odnosno Institut primenjenih nauka Monro.

Danas je poznat kao Institut Monro. Osnovan je kao istraživačka i obrazovna organizacija posvećena proučavanju ljudske svesti, a ne kao verska zajednica. Njegov osnivač odbacivao je predstavu o sebi kao duhovnom učitelju.

U izjavi koju je kasnije preneo Richmond Times-Dispatch rekao je da veoma malo ceni naziv „guru“, jer ga povezuje sa turbanima i mističnim ritualima. Naglašavao je da upravo pokušava da ukloni mistifikaciju iz oblasti kojom se bavi.

Najznačajniji tehnološki rezultat njegovog rada bila je metoda koja je dobila naziv Hemi-Sync, skraćeno od „hemispheric synchronization“, odnosno sinhronizacija moždanih hemisfera. Zasnivala se na emitovanju dva zvučna signala neznatno različitih frekvencija, pri čemu se jedan sluša levim, a drugi desnim uhom.

Kada mozak obrađuje takve signale, može se javiti percepcija dodatnog ritma čija frekvencija odgovara razlici između dva tona. Ta pojava poznata je kao binauralni ritam. Monro je smatrao da se njenom primenom mogu podsticati određena stanja svesti i usklađivanje električne aktivnosti leve i desne moždane hemisfere.

U maju 1975. godine dobio je prvi od ukupno tri američka patenta povezana sa svojom metodom. Hemi-Sync je postao osnova programa koje je razvijao Institut Monro, uključujući njegov najpoznatiji kurs „Gateway Experience“.

Dodatna istraživanja istorije instituta pokazuju da je prvi program Gateway, namenjen sistematskom istraživanju svesti, održan 1977. godine uz učešće 40 polaznika. Time je Monro prešao sa individualnih eksperimenata na organizovanu obuku ljudi koji su želeli da iskustva slična njegovim postignu korišćenjem posebno pripremljenih audio-snimaka.

U narednim godinama razvijen je sistem poznat kao „Focus Levels“, odnosno nivoi fokusa. To nije bila fizička merna skala, već Monrova subjektivna klasifikacija različitih stanja svesti koja je opisivao na osnovu svojih iskustava.

Focus 10 označavao je stanje u kojem je um budan, dok telo spava. Focus 12 odnosio se na proširenu svesnost, Focus 15 na doživljaj postojanja izvan vremena, a Focus 21 na istraživanje onoga što je Monro smatrao drugim nivoima stvarnosti. Focus 27 opisivao je kao područje „Okupljanja“, koje je kasnije detaljnije predstavio u svojim knjigama.

Polaznici programa Gateway prolazili su kroz ove nivoe postepeno, korišćenjem audio-snimaka i višednevnih programa neposredne obuke. Sistem je tokom osamdesetih godina dodatno uređen, a Institut je razvijao metode praćenja fizioloških reakcija učesnika.

Upravo u tom periodu istraživanja koja su počela kao privatni pokušaj razumevanja neobičnih subjektivnih iskustava dobila su sasvim drugačiji značaj.

Američke vojne i obaveštajne službe tokom sedamdesetih godina bile su zabrinute zbog informacija da Sovjetski Savez ulaže sredstva u istraživanja paranormalnih sposobnosti i mogućnosti njihovog korišćenja za prikupljanje obaveštajnih podataka.

Pentagon i Centralna obaveštajna agencija, CIA, zbog toga su proučavali metode koje bi potencijalno omogućile dobijanje informacija bez uobičajenih sredstava nadzora i izviđanja. Posebnu pažnju privlačilo je takozvano daljinsko opažanje, odnosno pokušaj opisivanja udaljenih osoba, objekata ili lokacija bez neposrednog fizičkog pristupa.

Interesovanje za Monrov rad bilo je deo širih američkih istraživanja u ovoj oblasti. Deklasifikovani dokument iz januara 1984. godine pokazuje da su kontakti između Instituta Monro i Obaveštajno-bezbednosne komande američke vojske, poznate kao USAINSCOM, počeli još 1978. godine.

Monro je od 1980. godine imao bezbednosnu dozvolu Ministarstva odbrane za pristup poverljivim informacijama nivoa SECRET. Njegova tehnologija kasnije je uključena u programe povezane sa vojnim projektom CENTER LANE, jednim od programa iz šire istorije američkih istraživanja daljinskog opažanja, koja su postala poznata pod nazivom Stargate.

Jedan od najznačajnijih dokumenata nastao je 9. juna 1983. godine. Potpukovnik američke vojske Vejn M. Makdonel sastavio je opsežan izveštaj pod nazivom „Analysis and Assessment of the Gateway Process“, odnosno „Analiza i procena procesa Gateway“.

Dokument, koji se u arhivskoj građi pojavljuje na 29 stranica, odobren je za objavljivanje 10. septembra 2003. godine. Makdonel je analizirao mogućnost korišćenja Monrove metode za istraživanje granica ljudske svesti i potencijalno prevazilaženje uobičajenih predstava o prostoru i vremenu.

Njegova analiza uključivala je razmatranja o rezonanci, vibracijama tela, holografskim modelima stvarnosti i promenjenim stanjima svesti. Neke od tih ideja pokušao je da poveže sa fizičkim teorijama, ali dokument nije predstavljao eksperimentalni dokaz da čovek zaista može da napusti telo.

Makdonel je smatrao da određeni aspekti programa imaju dovoljno teorijske uverljivosti da zaslužuju dalje proučavanje, posebno sa stanovišta eventualne obaveštajne primene.

Još značajniji podaci nalaze se u dokumentaciji od 19. jula 1983. godine, koja pokazuje da saradnja nije bila ograničena na teorijske procene.

U njoj se navodi da je prva faza napredne obuke osoblja programa CENTER LANE počela u martu 1982. godine, korišćenjem audio-serije „Discovery“, razvijene u Institutu Monro. Druga faza započela je u julu iste godine, kada su vojni polaznici upućivani na program Gateway u samom institutu, zajedno sa civilnim učesnicima.

Cilj obuke bio je unapređenje koncentracije, sposobnosti mentalnog usmeravanja na zadate ciljeve i preciznosti njihovog opisivanja tokom obaveštajnih zadataka.

U julu 1983. godine predloženo je da Monro bude angažovan kao konsultant za individualnu obuku pripadnika programa CENTER LANE. Predviđeno je deset nedelja specijalizovanog rada, uključujući korišćenje opreme za biološki monitoring, tehnike praćenja reakcija tokom Hemi-Sync procesa i izradu posebnih audio-kaseta prilagođenih potrebama vojne obaveštajne službe.

Naknadno dostupni vojni zapisi otkrivaju još jednu važnu činjenicu: ugovor sa Monroom potpisan je 19. jula 1983. godine. Tokom avgusta jedan od operativaca pohađao je program Gateway, a krajem oktobra i početkom novembra započeta je individualna obuka kod Monroa.

Američka vojska je 10. novembra 1983. odobrila i korišćenje programa RAPT Instituta Monro kao sredstva za procenu i pripremu kandidata za obaveštajni rad. Time je njegova ustanova dobila konkretnu ulogu u procesu obuke, a ne samo status organizacije čije se metode proučavaju.

Finansijski dokumenti iz tog perioda pokazuju da su za naprednu obuku tokom fiskalne 1983. godine bila predviđena sredstva od 25.000 dolara, dok se u dokumentaciji za 1984. pominje 118.000 dolara tajnih sredstava namenjenih širem programu obuke. Ti iznosi nisu predstavljali ulaganje u vlasništvo nad Monrovom kompanijom, već finansiranje aktivnosti u okviru vojnih istraživanja.

Zato je pogrešno govoriti da je CIA kupila ili preuzela Monrov institut. Američke institucije koristile su njegove metode, plaćale određene obuke i angažovale stručnjake za projekte u kojima su pokušavale da pronađu nove načine prikupljanja obaveštajnih informacija.

Obim interesovanja američkog državnog aparata potvrđuje i podatak da je 31. marta 1983. tadašnji potpredsednik Sjedinjenih Država Džordž Buš Stariji dobio tridesetominutni brifing o aktivnostima povezanim sa programom CENTER LANE. Među predstavljenim primerima bili su projekti koji su se odnosili na sovjetsku podmornicu klase Tajfun, tenk i agenta KGB-a.

Ova informacija ne znači da je Buš lično podržavao Monrove teorije, ali pokazuje koliko su visoko u američkoj državnoj strukturi stizali izveštaji o istraživanjima neobičnih metoda obaveštajnog rada.

Monro je svoja iskustva predstavio i u tri knjige koje su postale osnova njegovog javnog uticaja. Prva, „Journeys Out of the Body“, odnosno „Putovanja izvan tela“, objavljena je 1971. godine i opisivala je početna iskustva odvajanja svesti od fizičkog tela.

Druga knjiga, „Far Journeys“ ili „Daleka putovanja“, pojavila se 1985. godine i proširila njegova razmišljanja o nefizičkim nivoima stvarnosti. Treća, „Ultimate Journey“, odnosno „Konačno putovanje“, objavljena je 1994. godine i bavila se pitanjima smisla života, ljudskog postojanja i onoga što bi, prema njegovim pretpostavkama, moglo postojati izvan fizičkog sveta.

Za razliku od mnogih autora koji su slične doživljaje predstavljali kao konačne istine, Monro uglavnom nije tvrdio da njegova predstava stvarnosti mora biti jedino moguće objašnjenje. Pokušavao je da sistematizuje ono što je lično doživljavao i pronađe jezik kojim bi takva iskustva mogla da budu opisana.

Ipak, američki obaveštajni eksperimenti nisu doneli rezultate kojima su se njihovi inicijatori nadali.

Godine 1995. Američki institut za istraživanja sproveo je opsežnu procenu programa daljinskog opažanja. Izveštaj je ukazao na ozbiljne probleme u praktičnoj primeni: informacije su često bile neodređene, međusobno nedosledne, netačne u pojedinostima i podložne subjektivnom tumačenju.

Istraživači su zaključili da tokom analiziranih operacija nisu dobijeni dovoljno pouzdani i konkretni podaci na osnovu kojih bi obaveštajne službe mogle da donose operativne odluke. Program Stargate zbog toga nije nastavljen.

U okviru naučne procene postojala su i različita mišljenja o značenju određenih statističkih rezultata laboratorijskih eksperimenata. Međutim, čak ni nalazi koji su sugerisali odstupanja od slučajnosti nisu bili dovoljni da se potvrdi postojanje paranormalnih sposobnosti niti njihova korisnost za obaveštajni rad.

Ovu razliku važno je razumeti: postojanje tajnih vojnih dokumenata o Monrovim metodama dokazuje da su američke institucije takva istraživanja zaista sprovodile, ali ne dokazuje da su njegova tumačenja vantelesnih iskustava bila tačna.

Robert Monro umro je 17. marta 1995. godine, u 79. godini, od komplikacija izazvanih upalom pluća. Njegova smrt nije označila kraj rada instituta. Rukovođenje je kasnije preuzela njegova ćerka Lori, a zatim istraživač Frederik Holms „Skip“ Etvoter, koji je i sam bio povezan sa američkim istraživanjima daljinskog opažanja.

Institut Monro nastavio je da organizuje obrazovne programe, višednevne seminare i obuku putem interneta. Hemi-Sync ostao je registrovani zaštitni znak, a program Gateway i danas postoji kao komercijalni kurs. Prema javno dostupnoj ponudi instituta, višednevni program Gateway Voyage, koji obuhvata pet dana i šest noćenja, nudi se po ceni od 2.695 dolara.

Ponovno interesovanje za Monrove metode naročito je poraslo nakon što su deklasifikovani američki dokumenti počeli intenzivno da se šire internetom. Za mnoge je saznanje da su vojska i obaveštajne službe proučavale takve tehnike predstavljalo iznenađenje, posebno zbog činjenice da su programi uključivali stvarne ugovore, obuku zaposlenih i posebna budžetska sredstva.

Međutim, naučna istraživanja samih binauralnih ritmova nisu dala jednako ubedljive rezultate.

Sistematski pregled objavljen 2023. godine obuhvatio je 14 naučnih studija o uticaju binauralnih zvukova na električnu aktivnost mozga. Pet istraživanja pronašlo je rezultate u skladu sa pretpostavkom o usklađivanju moždanih talasa, osam je dalo suprotne nalaze, dok je jedno pokazalo mešovite rezultate.

Autori su zaključili da naučni dokazi još nisu dovoljno dosledni da bi se pouzdano potvrdilo da binauralni ritmovi proizvode očekivanu sinhronizaciju moždane aktivnosti. Razlike u metodologiji dodatno otežavaju poređenje rezultata.

Čak i kada bi se dokazalo da određeni zvučni signali mogu da utiču na koncentraciju, opuštanje ili doživljaj svesti, to samo po sebi ne bi dokazivalo mogućnost fizičkog odvajanja svesti od tela. Za takvu tvrdnju bili bi potrebni kontrolisani eksperimenti koji isključuju alternativna objašnjenja.

Pristalice Monrovog rada ukazuju na subjektivna iskustva hiljada ljudi koji tvrde da su doživeli stanja slična njegovim. Skeptici odgovaraju da snažan osećaj stvarnosti tokom neobičnog iskustva nije isto što i nezavisna potvrda da se opisani događaj zaista odigrao izvan tela.

Monrovo nasleđe zato ima dve različite dimenzije. Jedna je tehnološka i organizaciona: razvoj audio-metoda, istraživačkog centra i programa koji opstaju decenijama nakon njegove smrti. Druga se odnosi na njegovo osnovno pitanje, mogućnost da ljudska svest postoji ili deluje nezavisno od fizičkog tela, za koje nauka nije pronašla pouzdan dokaz.

Njegov najtrajniji doprinos možda nije bio u tome što je ponudio odgovor na to pitanje, već što je iskustva koja su ranije uglavnom pripadala religijskim i mističnim tradicijama pokušao da uvede u oblast sistematskog istraživanja. Ono što je počelo u jednoj spavaćoj sobi 1958. godine završilo je u patentnim registrima, istraživačkim laboratorijama, vojnim ugovorima i dokumentima američkih obaveštajnih službi.

Granica između živog ljudskog mozga i veštačke mašine upravo je postala mnogo tanja, a rezultati jednog američkog istraživanja pokazuju koliko daleko nauka može da ode u povezivanju biologije i robotike.

Američki naučnici razvili su humanoidnog robota čijim pokretima delimično upravljaju žive ljudske moždane ćelije uzgojene u laboratoriji. Sistem nazvan Brainobot predstavlja jednu od najneobičnijih primena biološkog računarstva, jer ljudski neuroni u njemu ne služe samo za proučavanje moždane aktivnosti, već aktivno učestvuju u donošenju odluka koje se pretvaraju u fizičke pokrete robota.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Istraživanje je objavljeno 15. septembra 2026. godine na naučnoj platformi bioRxiv, pod naslovom „Brain organoid computing for robotic decision-making“. Među autorima su Hongvej Cai, Čunhui Tijan, Jang Jang i Feng Guo, zajedno sa većom grupom stručnjaka koji su razvili sistem sposoban da poveže živo neuronsko tkivo sa elektronskim komponentama humanoidnog robota.

Posebnu pažnju izaziva činjenica da su istraživanje finansijski podržali američki Nacionalni instituti za zdravlje (NIH) i Nacionalna naučna fondacija (NSF). Reč je o državnim institucijama koje finansiraju naučna istraživanja, uključujući razvoj novih biomedicinskih i tehnoloških sistema.

U središtu eksperimenta nalaze se takozvani moždani organoidi, minijaturne trodimenzionalne strukture ljudskog moždanog tkiva koje naučnici uzgajaju u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Za razliku od običnih elektronskih procesora, ove strukture sadrže žive neurone sposobne da stvaraju električne impulse, međusobno komuniciraju i menjaju svoje aktivnosti kao odgovor na informacije koje dobijaju iz okruženja.

Istraživači su koristili ljudske embrionalne matične ćelije, uključujući poznatu ćelijsku liniju H9, iz kojih su razvijeni moždani organoidi. Tokom približno tri meseca laboratorijskog razvoja formirale su se složene neuronske mreže, sa zrelim neuronima i pratećim ćelijama, uključujući astrocite koji imaju važnu ulogu u funkcionisanju nervnog tkiva.

Nakon toga, naučnici su ove žive strukture povezali sa sistemom mikroelektroda koje omogućavaju dvosmernu razmenu električnih signala. Time je stvorena veza između biološkog tkiva i elektronskog upravljačkog sistema, zahvaljujući kojoj neuronska aktivnost može da utiče na ponašanje robota u stvarnom prostoru.

Najzanimljiviji deo eksperimenta odnosi se na način na koji Brainobot dobija informacije o okolini. Robot poseduje kameru i senzore koji registruju predmete, položaj ciljeva i udaljenost od prepreka, a prikupljeni podaci obrađuju se i pretvaraju u električne signale namenjene živom moždanom tkivu.

Ti signali se preko mikroelektroda dovode do organoida, gde izazivaju odgovore neuronskih mreža. Električna aktivnost neurona zatim se registruje i dekodira, a dobijeni rezultat pretvara u komande koje upravljaju odgovarajućim pokretima robota.

Na taj način formiran je zatvoreni sistem u kojem se informacije neprestano kreću između fizičkog sveta, neuronskog tkiva i robotskih mehanizama. Robot registruje promenu u okruženju, moždane ćelije učestvuju u obradi informacija, a elektronski kontroleri izvršavaju odgovarajuće pokrete.

Naučnici su ovaj princip isprobali na komercijalno dostupnoj humanoidnoj robotskoj platformi ROBOTIS Premium. Robot je opremljen kamerom, senzorom udaljenosti, servo-motorima i elektronskim upravljačkim sistemom, dok je biološki procesor imao zadatak da učestvuje u donošenju odluka na višem nivou.

Jedan od prvih eksperimenata podrazumevao je prepoznavanje i hvatanje predmeta. Istraživači su pred robota postavljali kocke sa slovima „I“ i „U“, a zadatak je bio da na osnovu vizuelnih informacija odluči kojom rukom treba da uhvati odgovarajući predmet.

Kada bi prepoznao kocku sa slovom „I“, robot je trebalo da upotrebi levu ruku, dok je za kocku sa slovom „U“ bila predviđena desna ruka. Ukoliko pred njim nije bilo odgovarajućeg predmeta, sistem je trebalo da izabere mirovanje.

Ono što ovaj eksperiment čini posebno značajnim jeste činjenica da je biološki procesor učestvovao u razlikovanju ulaznih informacija i izboru odgovarajuće komande. Različiti električni obrasci izazivali su različite odgovore neuronskih mreža, što je omogućavalo povezivanje aktivnosti živih ćelija sa konkretnim pokretima robotskih ruku.

Sledeći eksperiment bio je još složeniji, jer je zahtevao kretanje robota kroz prostor i neprekidno prilagođavanje položaju cilja. Naučnici su pred humanoidnog robota postavili zadatak da prati lasersku svetlost i kreće se prema njenoj lokaciji.

Robot je pomoću kamere registrovao položaj svetlosne tačke, a odgovarajući podaci prosleđivani su biološkom procesoru. Aktivnost ljudskih neurona zatim je korišćena za izbor komandi poput skretanja ulevo, skretanja udesno ili kretanja napred.

Odluke su se donosile u intervalima od pet sekundi, sve dok robot ne bi stigao do označenog cilja. Na taj način naučnici su pokazali da živo neuronsko tkivo može učestvovati u nizu međusobno povezanih odluka, umesto da izvršava samo jednu unapred određenu radnju.

Međutim, najvažniji rezultati pojavili su se tokom ponovljenih eksperimenata, kada su istraživači počeli da mere kako se sposobnosti sistema menjaju kroz iskustvo.

U jednoj seriji zadataka praćenja laserske svetlosti, uspešnost Brainobota povećana je sa 72 na 92 odsto. Kada je sistem prešao na hvatanje predmeta, tačnost je privremeno opala na 86 odsto, ali se tokom narednih pokušaja ponovo povećala na 92 odsto.

Druga eksperimentalna serija pokazala je još izraženije poboljšanje. Tokom pet uzastopnih zadataka hvatanja predmeta, tačnost je porasla sa početnih 72 na čak 94 odsto, što ukazuje na sposobnost sistema da poboljšava rezultate tokom ponavljanja zadataka.

Kada je nakon toga promenjena vrsta zadatka i robot ponovo usmeren na praćenje laserske svetlosti, uspešnost je iznosila 90 odsto. Ovaj rezultat je posebno zainteresovao istraživače, jer pokazuje mogućnost prilagođavanja biološkog procesora različitim vrstama zadataka.

Istovremeno su registrovane promene u funkcionalnoj povezanosti neuronskih mreža. Drugim rečima, dok je robot prolazio kroz ponovljene eksperimente, menjali su se i obrasci aktivnosti živog moždanog tkiva koje je učestvovalo u upravljanju njegovim pokretima.

Ova pojava povezana je sa neuronskom plastičnošću, jednom od osnovnih osobina bioloških nervnih sistema. Neuronske mreže mogu menjati način međusobne komunikacije u zavisnosti od stimulacije i prethodnog iskustva, što predstavlja važan mehanizam u procesima učenja.

Da bi utvrdili koliko su živi neuroni zaista značajni za rad robota, naučnici su sproveli dodatne eksperimente u kojima su hemijskim supstancama uticali na njihovu aktivnost.

Jedna od korišćenih supstanci bio je tetrodotoksin, poznat po sposobnosti da blokira električne impulse u nervnim ćelijama. Kada je aktivnost neurona bila potisnuta, sposobnost biološkog procesora da uspešno izvršava zadatke značajno je oslabila.

U drugoj seriji eksperimenata upotrebljena je supstanca K252a, kojom je ograničavana sinaptička plastičnost. Za razliku od sistema koji je tokom treninga dostizao tačnost od 94 odsto, sistem sa potisnutom plastičnošću zadržao se na približno 62 do 64 odsto uspešnosti.

Ovi rezultati predstavljaju jedan od najvažnijih dokaza da moždani organoidi nisu bili samo biološki dodatak elektronskom uređaju. Njihova aktivnost imala je merljiv uticaj na donošenje odluka, prilagođavanje i konačne rezultate robota.

Istraživači su zatim ispitali može li Brainobot da izvrši zadatak koji zahteva više različitih pokreta povezanih u jednu celinu. Robot je dobio zadatak da prenese kocku sa slovom „I“, pronađe kocku sa slovom „U“ i postavi prvu na drugu kako bi formirao oznaku „IU“.

Za izvršavanje takvog zadatka potrebno je povezati nekoliko uzastopnih odluka, uključujući prepoznavanje predmeta, izbor pokreta, kretanje prema cilju i završno postavljanje objekta. Brainobot je uspešno obavio ovu složenu sekvencu, demonstrirajući sposobnost sistema da biološku obradu informacija poveže sa koordinisanim fizičkim radnjama.

Pored prilagodljivosti, istraživači su istakli i mogućnost visoke energetske efikasnosti ovakvog pristupa. Biološke neuronske mreže funkcionišu na principima koji se značajno razlikuju od rada konvencionalnih elektronskih procesora, a živo nervno tkivo sposobno je da obrađuje složene obrasce informacija uz relativno malu potrošnju energije.

Upravo zbog toga naučnici sve više pažnje posvećuju biološkom računarstvu, oblasti u kojoj se žive ćelije koriste kao aktivni elementi sistema za obradu podataka. Umesto da se kompletna obrada zasniva isključivo na silicijumskim čipovima, deo računarskih funkcija može da obavlja biološko tkivo.

Brainobot nije prvi eksperiment koji koristi moždane organoide za računarske zadatke. Ranija istraživanja, uključujući projekat Brainoware, pokazala su da neuronske mreže uzgojene u laboratoriji mogu biti korišćene za prepoznavanje govornih obrazaca i određene vrste matematičkih predviđanja.

Međutim, povezivanje takvog tkiva sa humanoidnim robotom predstavlja značajan sledeći korak. Umesto da biološki procesor samo obrađuje podatke na računaru, njegove odluke sada utiču na pokrete fizičke mašine koja komunicira sa stvarnim okruženjem.

Razlika je ogromna sa tehnološkog stanovišta. U klasičnom računarskom eksperimentu greška u obradi informacija najčešće proizvodi pogrešan digitalni rezultat, dok u robotskom sistemu odluka neposredno utiče na kretanje, hvatanje predmeta i druge fizičke radnje.

U ovom slučaju upravljanje nije bilo prepušteno isključivo živom moždanom tkivu. Elektronski uređaji obrađivali su informacije iz senzora, prevodili neuronsku aktivnost u komande i kontrolisali motore, dok je organoid predstavljao biološki deo sistema zadužen za obradu i izbor određenih radnji.

Ipak, činjenica da su ljudske moždane ćelije postale funkcionalan deo upravljačkog sistema humanoidnog robota otvara čitav niz novih mogućnosti, ali i pitanja koja prevazilaze samu robotiku.

Jedno od njih odnosi se na buduće mogućnosti razvoja mnogo složenijih moždanih organoida. Današnje laboratorijske strukture predstavljaju ograničene modele nervnog tkiva, ali napredak u njihovom uzgajanju, održavanju i povezivanju sa elektronskim sistemima omogućava istraživačima da postepeno povećavaju složenost ovakvih eksperimenata.

Drugo pitanje tiče se granice između biološke i veštačke inteligencije. Tradicionalni roboti koriste softverske algoritme i elektronske procesore, dok sistemi poput Brainobota uvode žive neuronske mreže koje mogu menjati svoje obrasce aktivnosti tokom rada.

Takav pristup otvara mogućnost razvoja mašina koje koriste pojedine osobine biološkog učenja i prilagođavanja, umesto da se oslanjaju samo na unapred programirane postupke. Posebno je značajno što su istraživači demonstrirali promene performansi nakon prelaska sa jednog zadatka na drugi.

Razvoj ove tehnologije istovremeno otvara ozbiljna etička pitanja. Ukoliko se moždani organoidi budu razvijali u sve složenije strukture, naučna zajednica moraće da razmatra i granice njihove upotrebe, uslove održavanja živog nervnog tkiva i način procenjivanja njegovih bioloških svojstava.

Pitanje svesti posebno je osetljivo, jer postojanje aktivnih neurona i sposobnost obrade informacija ne znače automatski postojanje svesnog iskustva. Međutim, mogućnost povezivanja rastućih bioloških neuronskih mreža sa fizičkim mašinama čini ova pitanja sve važnijim za buduća istraživanja.

Još jedna značajna okolnost jeste mogućnost da se slični sistemi koriste i izvan humanoidne robotike. Isti princip povezivanja živih neurona sa elektronskim uređajima mogao bi imati primenu u razvoju novih bioloških procesora, adaptivnih upravljačkih sistema i tehnologija za proučavanje načina na koji nervne mreže donose odluke.

Za istraživače koji rade na biološkom računarstvu, Brainobot predstavlja važan pokazatelj da laboratorijski uzgojeno nervno tkivo može postati aktivna komponenta tehnološkog sistema. Njegova uloga više nije ograničena na pasivno posmatranje i beleženje električne aktivnosti, već uključuje obradu informacija koje imaju neposredne posledice u fizičkom svetu.

Iako su eksperimenti izvedeni u kontrolisanim uslovima i sa jasno definisanim zadacima, njihov značaj proizlazi iz činjenice da su povezali tri do sada uglavnom odvojene oblasti: uzgajanje ljudskog moždanog tkiva, biološko računarstvo i humanoidnu robotiku.

Naučnici su pokazali da informacije iz spoljašnjeg sveta mogu biti pretvorene u električnu stimulaciju živih ljudskih neurona, da aktivnost tih neurona može biti iskorišćena za donošenje odluka i da se dobijene odluke mogu pretvoriti u stvarne pokrete robotskog tela.

Rezultati objavljeni u septembru 2026. pokazuju da takav sistem može da hvata predmete, prati svetlosne ciljeve, izvršava višefazne zadatke i poboljšava rezultate tokom treninga. Posebno je značajno što su eksperimenti sa hemijskim inhibiranjem neuronske aktivnosti potvrdili funkcionalnu ulogu živog tkiva u radu robota.

Sve ovo ukazuje na početak tehnološkog pravca u kojem će se granica između živih ćelija i veštačkih mašina sve više pomerati. Umesto robota kojima upravljaju samo elektronski procesori, istraživači sada razvijaju sisteme u kojima biološke neuronske mreže postaju sastavni deo mehanizma za donošenje odluka.

Najveća posledica eksperimenta Brainobot možda se zato ne nalazi u samom robotu, već u mogućnosti koju je otvorio. Američki naučnici su pokazali da živo ljudsko moždano tkivo, razvijeno u laboratoriji i povezano sa elektronikom, može učestvovati u upravljanju fizičkom mašinom.

Time je napravljen korak prema svetu u kojem se računari, roboti i žive ljudske ćelije više ne razvijaju samo kao odvojeni sistemi, već kao delovi jedne tehnološke celine. Pitanje koje se sada postavlja nije samo koliko će takve mašine postati sposobne, već i koliko će daleko nauka otići u korišćenju živog ljudskog nervnog tkiva za njihovo funkcionisanje.

U pozadini sve oštrijeg nadmetanja najvećih svetskih sila otvara se pitanje koje bi moglo da dobije potpuno novu dimenziju u međunarodnim odnosima. Upozorenja američkih političara, bivših obaveštajaca i vojnih veterana ukazuju na mogućnost da se iza strogo poverljivih programa krije oblast istraživanja o kojoj javnost zna veoma malo.

Sjedinjene Američke Države, Kina i Rusija možda već učestvuju u tajnoj trci za proučavanje neidentifikovanih letećih objekata i ovladavanje tehnologijama koje bi, mogle da promene savremeno ratovanje. Posebnu zabrinutost izaziva mogućnost da američki geopolitički protivnici napreduju brže od Vašingtona u razumevanju misterioznih vazdušnih pojava.

Ovu temu dodatno je otvorio američki novinar Tajler Darden, ukazujući na informacije koje je objavio Njujork post. U središtu rasprave nalazi se pitanje da li velike sile raspolažu tehnologijom nepoznatog porekla i pokušavaju da otkriju principe njenog funkcionisanja kako bi stekle vojnu prednost.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Američki kongresmen iz Misurija Erik Berlison upozorio je da bi neispunjavanje obećanja o objavljivanju podataka o neidentifikovanim letećim objektima moglo ozbiljno da ugrozi međunarodni položaj Sjedinjenih Država. Prema njegovoj oceni, Kina i Rusija mogle bi da iskoriste američku zatvorenost i predstave se kao države koje su spremnije da javnosti otkriju informacije o ovom pitanju.

Berlison smatra da bi takav razvoj događaja predstavljao propagandnu pobedu američkih suparnika, ali i ozbiljan udarac ugledu Vašingtona među sopstvenim građanima.

„Mislim da bi to definitivno bio pogrešan korak zbog onoga što bismo time pokazali našem narodu“, izjavio je kongresmen za Njujork post.

On je naglasio da Sjedinjene Države sebe predstavljaju kao zemlju koja svojim građanima obezbeđuje najviši stepen transparentnosti. Ukoliko bi neka druga država pokazala veću otvorenost o neidentifikovanim letećim objektima, to bi, prema njegovim rečima, ostavilo mrlju na američkom nasleđu transparentnosti koje on smatra gotovo besprekornim.

Još ozbiljnije tvrdnje izneo je bivši američki obaveštajni zvaničnik Dejvid Graš, koji je izjavio da Kina i Rusija poseduju srušene neidentifikovane leteće objekte. On smatra da bi obe zemlje mogle da pokušavaju da rekonstruišu tehnologiju nepoznatog porekla i otkriju način na koji ona funkcioniše.

Za ove tvrdnje, međutim, nisu predstavljeni javno dostupni dokazi koji bi potvrdili da Moskva ili Peking zaista poseduju takve letelice. Zbog toga ostaje otvoreno pitanje da li je reč o stvarnim tajnim programima za proučavanje nepoznate tehnologije ili o informacijama čija verodostojnost još nije utvrđena.

Graš je privukao veliku pažnju javnosti 2023. godine, kada je svedočio pred američkim Kongresom o navodnom postojanju tajnih vladinih programa za pronalaženje, preuzimanje i proučavanje misterioznih letelica. Njegovo svedočenje pokrenulo je pitanja o tome šta američke državne institucije znaju o neidentifikovanim objektima i koliko su tih saznanja spremne da podele sa javnošću.

Dok se u Sjedinjenim Državama raspravlja o mogućim skrivenim programima, Kina je još 2021. godine javno priznala da istražuje neobjašnjene pojave u vazdušnom prostoru. Kineske institucije koriste i veštačku inteligenciju kako bi analizirale izveštaje o misterioznim objektima, što pokazuje da se ovom pitanju pristupa i kroz savremene tehnologije za obradu velikih količina podataka.

Razlog za takav pristup jeste sve veći broj prijava koje stižu iz vojnih i civilnih izvora širom zemlje. Tradicionalne metode obrade informacija postale su nedovoljne za efikasno praćenje i proučavanje svih prijavljenih slučajeva.

Kineski istraživač Čen Li sa Akademije za rano upozoravanje Ratnog vazduhoplovstva u Vuhanu objasnio je da su analitičari poslednjih godina suočeni sa naglim porastom broja izveštaja o neidentifikovanim vazdušnim pojavama. Njegove ocene preneo je Saut Čajna morning post, pozivajući se na izveštaj koji je 2019. godine predstavljen na konferenciji vodećih stručnjaka za informacione tehnologije u Pekingu.

„Česta pojava neidentifikovanih situacija u vazdušnom prostoru poslednjih godina predstavlja ozbiljan izazov za bezbednost protivvazdušne odbrane naše zemlje“, upozorio je Čen.

Ova izjava ukazuje da kineske vojne institucije misteriozne vazdušne pojave ne posmatraju isključivo kao naučnu nepoznanicu, već i kao moguće pitanje nacionalne bezbednosti. Činjenica da se u analizi koriste sistemi veštačke inteligencije dodatno pokazuje značaj koji Peking pridaje prikupljanju i razvrstavanju takvih informacija.

Interesovanje Rusije za neidentifikovane leteće objekte, s druge strane, ima znatno dužu istoriju i seže do vremena Sovjetskog Saveza. Dokumenti koji su decenijama bili nedostupni javnosti ukazuju na to da su sovjetske institucije proučavale veliki broj prijava, iako su zvanično negirale postojanje takvih objekata.

Američki istraživački novinar Džordž Nap objavio je u februaru obimnu zbirku dokumenata o ruskim i sovjetskim istraživanjima. Reč je o materijalu koji je 1991. godine tajno izneo iz Sovjetskog Saveza, čime je sačuvao dokumentaciju o aktivnostima koje nisu bile javno priznate.

Prema tim dokumentima, sovjetske institucije istraživale su hiljade prijava o neidentifikovanim letećim objektima. Istovremeno su pred javnošću zvanično odbacivale njihovo postojanje, što otvara pitanje razlike između javnih saopštenja i stvarnih aktivnosti tadašnjih državnih struktura.

Sovjetski primer pokazuje da interesovanje vojnih i obaveštajnih institucija za neobjašnjene vazdušne pojave nije novost nastala poslednjih godina. Istraživanja su postojala mnogo pre savremenih američkih rasprava o poverljivim programima, dok današnja upotreba veštačke inteligencije u Kini pokazuje kako su se metode proučavanja promenile.

Ipak, između dokumentovanog istraživanja neidentifikovanih pojava i tvrdnji o posedovanju letelica nepoznatog porekla postoji važna razlika. Dosadašnje javno dostupne informacije potvrđuju da su pojedine države proučavale misteriozne pojave, ali ne dokazuju da su uspele da dođu do tehnologije koja bi mogla da izmeni odnos vojnih snaga u svetu.

Upravo zato pitanja koja su pokrenuli američki kongresmeni i bivši obaveštajni zvaničnici imaju i političku i vojnu dimenziju. Ukoliko bi neka od velikih sila zaista uspela da razume i reprodukuje tehnologiju sa sposobnostima koje prevazilaze postojeća tehnička rešenja, mogla bi da stekne prednost nad svojim protivnicima.

Za sada, međutim, nema javno potvrđenih dokaza da takva trka u razvoju tehnologije nepoznatog porekla zaista postoji. Ostaju dokumentovana interesovanja država, svedočenja o navodnim tajnim programima i upozorenja da bi zatvorenost američkih institucija mogla da koristi Kini i Rusiji u njihovom geopolitičkom nadmetanju sa Vašingtonom.