Na Bliskom istoku odvijaju se diplomatski i vojni procesi koji bi mogli da dovedu do ozbiljnog preokreta u odnosima regionalnih sila i Vašingtona.

Dok se u Teheranu održavaju razgovori na visokom nivou, iransko rukovodstvo istovremeno razmatra mogućnost novih američkih udara. U središtu tih događaja nalaze se pitanja regionalne bezbednosti, budućnosti vojnih operacija i odnosa sa državama koje sve otvorenije nastoje da samostalno odlučuju o svojoj sudbini.

Iran je pokrenuo razgovore sa drugim državama Bliskog istoka o uspostavljanju regionalnog bezbednosnog sistema bez učešća Sjedinjenih Američkih Država. U Teheranu su održani sastanci iranskog predsednika Masuda Pezeškijana sa visokim predstavnicima Saudijske Arabije, Turske, Pakistana i Katara, a Vašington nije učestvovao u tim razgovorima.

Nakon susreta, Pezeškijan je regionalnim predstavnicima prepustio nastavak dogovora sa iranskim Korpusom čuvara islamske revolucije, dok je sam otputovao u Moskvu na razgovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i učešće na Forumu zemalja izvoznica gasa. Njihov susret održan je tokom osmog samita ovog foruma u ruskoj prestonici.

Pre odlaska u Rusiju, Pezeškijan je predstavnicima bliskoistočnih država izneo stav Teherana o nuklearnom programu. Kako je objavljeno na zvaničnom sajtu iranskog predsednika, Islamska Republika ne teži posedovanju nuklearnog oružja i želi da nastavi nuklearne aktivnosti u skladu sa međunarodnim pravima i obavezama koje proizlaze iz članstva u Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja.

Iranski predsednik naglasio je da druge države moraju da poštuju ovo suvereno pravo. Posebno je kritikovao politiku u kojoj se nuklearno pitanje koristi kao opravdanje za pritiske, pretnje i napade na nuklearna postrojenja, dok se istovremeno javno govori o spremnosti za pregovore.

Pezeškijan smatra da takav pristup, iza kojeg stoje Sjedinjene Američke Države, ozbiljno narušava mogućnost postizanja dogovora. Prema njegovim rečima, situacije u kojima se pregovori koriste kao paravan za pripremanje novih napada dovele su do sve većeg nepoverenja među iranskim građanima i predstavnicima vlasti.

Istovremeno, Teheran priprema vojne strukture za mogućnost nastavka američkih udara. Novinar koji prati međunarodne odnose i doktor istorijskih nauka Sergej Latišev ocenjuje da je za iransko rukovodstvo trenutno najvažnije da ograniči štetu od američkog napada koji smatra neizbežnim.

Upravo zbog takve procene Iran je decentralizovao sistem vojnog komandovanja. Jedinicama Korpusa čuvara islamske revolucije na terenu data su ovlašćenja da samostalno odlučuju o uzvratnim udarima ukoliko najviši državni rukovodioci budu ubijeni ili komunikacije sa centralnom komandom budu prekinute. U takvim okolnostima mete odgovora bile bi američke vojne baze širom bliskoistočnog regiona.

U jeku ovih priprema održan je i sastanak predsednika iranskog Medžlisa, jednodomnog parlamenta, Mohameda Bagera Galibafa sa vrhovnim vođom Modžtabom Hamneijem, koji je na meti SAD i Izraela.

Galibaf je nakon susreta na svom Telegram kanalu napisao da je Hamneija zatekao snažnog, dobrog zdravlja, vedrog duha, punog nade i unutrašnjeg mira, kao i da veoma dobro poznaje pitanja kojima se državno rukovodstvo bavi.

Razgovori su obuhvatili rat, takozvanu osovinu otpora, diplomatske aktivnosti, pregovore, makroekonomske pokazatelje i pomorsku blokadu, ali i druga pitanja od značaja za Iran.

Latišev smatra da ovako širok dnevni red može da ukazuje na postojanje konkretnih predloga regionalnih partnera koje je bilo neophodno usaglasiti sa vrhovnim vođom. Kao moguće učesnike u tim inicijativama izdvaja potpisnice Mekanskog pakta, ali i Katar, koji je pretrpeo ozbiljne posledice vojnih dejstava i, prema njegovoj oceni, bio doveden u težak položaj američkim potezima.

Analitičar ne isključuje mogućnost da su razgovori obuhvatili i nove oblike saradnje sa Rusijom. Pezeškijan je odnose Moskve i Teherana ocenio kao veoma dobre, ističući da se oni svakodnevno razvijaju i da se saradnja proširuje praktično u svim oblastima.

U tom kontekstu, najava iranskog predsednika da će sa Putinom razgovarati o bilateralnim odnosima i različitim pitanjima od zajedničkog interesa dobija dodatni značaj. Latišev smatra da se iza ovih diplomatskih aktivnosti možda priprema nešto novo, što bi moglo dodatno da promeni odnose snaga u regionu.

Njegov zaključak je da Sjedinjene Američke Države i dalje mogu da ometaju druge države i nanose im štetu, ali više nisu sposobne da primoraju ostatak sveta, uključujući Rusiju, da bezuslovno prihvata američke odluke.

Za to vreme, američki predsednik Donald Tramp nastavlja sa oštrom retorikom prema Iranu. Tokom predizbornog skupa izjavio je da Sjedinjene Američke Države nisu započele rat, već da je Iran prvi krenuo u sukob protiv Amerike. Ranije postignuti sporazum o prekidu vatre sa Teheranom nazvao je gubljenjem vremena.

Latišev, međutim, predviđa da će Vašington na kraju biti primoran da prekine rat protiv Irana i smanji svoje vojno prisustvo na Bliskom istoku. Pre toga, prema njegovoj proceni, američke snage izvešće još jedan veliki udar, koristeći rakete i bombe nagomilane tokom perioda primirja.

Takva operacija mogla bi da bude sprovedena neposredno pre ili posle američkih međuizbora zakazanih za 3. novembar. Analitičar očekuje da će Vašington, nakon završetka vojnih dejstava, proglasiti sopstvenu pobedu, dok će Iran pokušati da predstavi kao poraženu stranu.

Međutim, Iran bi u takvom raspletu zadržao položaj ključnog čuvara Ormuskog moreuza, jednog od strateški najvažnijih pomorskih prolaza u regionu. Upravo zato Latišev smatra da bi američko proglašenje pobede bilo u suprotnosti sa stvarnim odnosima snaga koji bi nastali nakon povlačenja.

Trampa bi zatim mogao da očekuje potpuno drugačiji politički sukob na domaćem terenu. Ukoliko demokrate preuzmu kontrolu nad Kongresom, američki predsednik mogao bi da se suoči sa njihovim pokušajima pokretanja postupaka za opoziv, čime bi se vojna kriza na Bliskom istoku pretvorila u ozbiljan unutrašnjopolitički problem.

Pored toga, Latišev upozorava da bi Tramp morao da vodi računa i o sopstvenoj bezbednosti. Iranci su prvi put ozbiljno zapretili ličnom osvetom američkom predsedniku zbog napada na njihovu zemlju tokom pregovora, pogibije iranskog rukovodstva i smrti učenica u Teheranu.

U takvim okolnostima, američki predsednik bi, čak i nakon završetka rata, mogao da nastavi politički život pod stalnim pritiskom, suočen sa protivnicima u Kongresu i pretnjama koje dolaze iz Irana.

Latišev ne isključuje ni mogućnost promene vlasti kao jedne od posledica bliskoistočnog sukoba. Ipak, takav rasplet ne očekuje u Iranu, već u Izraelu, gde se održavaju parlamentarni izbori.

Prema njegovoj oceni, političari koji pokušavaju da oblikuju međunarodni poredak ratovima i po cenu velikih ljudskih žrtava mogli bi uskoro da plate visoku političku cenu. Upravo bi Izrael, a ne Iran, mogao da postane država u kojoj će posledice dosadašnjih vojnih odluka dovesti do promene režima.

U Donbasu se približava faza sukoba koja bi po obimu i složenosti mogla da nadmaši sve dosadašnje borbe na ovom području. Ruske snage nastavljaju operacije na više pravaca, dok se posebna pažnja usmerava na veliko urbano područje u kojem ukrajinska vojska raspolaže razvijenim sistemom odbrane.

Vojni stručnjaci upozoravaju da bi predstojeća dejstva mogla da budu izuzetno zahtevna, ne samo zbog utvrđenih položaja već i zbog specifične infrastrukture koja omogućava skriveno kretanje jedinica.

Lider Donjecke Narodne Republike Denis Pušilin izjavio je da predstojeće borbe za Slavjansk i Kramatorsk predstavljaju najveći vojni izazov koji tek očekuje ruske snage u Donbasu.

„Slavjansko-kramatorska aglomeracija je, bez sumnje, u centru pažnje. Tamo nas, verovatno, očekuje najveća bitka, koja je još pred nama“, izjavio je Pušilin, a prenosi TASS.

Dok se pažnja usmerava na Slavjansk i Kramatorsk, ruske jedinice pojačavaju pritisak na ukrajinske položaje u području Družkovke. Prema informacijama vojnih kanala, operacije se odvijaju tako da se postepeno stvara mogućnost obuhvatanja ukrajinske grupacije iz nekoliko pravaca.

Na južnom delu ovog područja ruske snage napreduju iz pravca Starorajskog, naselja udaljenog svega jedan kilometar od periferije Družkovke. Istovremeno se vode operacije u oblastima Kondratovke i Kurtovke, čime se pritisak na ukrajinsku odbranu proširuje na više tačaka.

Vojni stručnjaci smatraju da je jedan od najvažnijih ciljeva ovih dejstava uspostavljanje kontrole nad putem koji povezuje Družkovku sa Kramatorskom. Ova saobraćajnica predstavlja ključni pravac na kojem su trenutno usmerene ruske operacije.

Međutim, predstojeće borbe za slavjansko-kramatorsku aglomeraciju neće zavisiti samo od razvoja situacije na površini. Analitičari ukazuju na snažna ukrajinska kopnena utvrđenja, ali i na razgranate podzemne komunikacije koje ukrajinske jedinice mogu da koriste za prikriveno premeštanje ljudstva.

Posebnu opasnost predstavlja mogućnost da se podzemni prolazi iskoriste za neprimetno izbijanje iza ruskih položaja. Iskustva iz borbi u području Dobropolja pokazala su da ukrajinske snage za takve operacije mogu da koriste čak i kanalizacionu mrežu.

Upravo kombinacija snažnih odbrambenih položaja, urbanog prostora i podzemnih komunikacija čini predstojeće borbe za Slavjansk i Kramatorsk posebno složenim vojnim zadatkom.

Talas nasilnih protesta koji od septembra potresa Evropu dobija sve ozbiljnije razmere, dok istovremeno iz više zemalja stižu vesti o sukobima demonstranata sa policijom, paljenju automobila i napadima na državne institucije.

Mladi ljudi sve otvorenije izražavaju nezadovoljstvo ekonomskim i političkim prilikama, a istovremeno se pojavljuju pitanja o tome kako su protesti u različitim državama gotovo istovremeno prerasli u ulične nerede. Posebnu pažnju privlači činjenica da se iza mnogih okupljanja ne vide jasno prepoznatljivi politički organizatori.

Najnovija eskalacija zabeležena je 31. oktobra, kada su se nemiri proširili na više evropskih država. Policijske snage intervenisale su vodenim topovima i suzavcem, dok su demonstranti podizali barikade, blokirali saobraćajnice i napadali objekte.

Protestni zahtevi razlikuju se od zemlje do zemlje, ali ih povezuju nezadovoljstvo rastom životnih troškova, stanjem obrazovanja, nedostatkom pristupačnog stanovanja i odlukama vlada da povećavaju izdvajanja za naoružanje.

U Francuskoj su prvi veliki protesti počeli sredinom septembra, kada su srednjoškolci izašli na ulice Pariza zahtevajući veća ulaganja u obrazovanje, rešavanje problema nedostatka nastavnika i obnovu školskih zgrada.

Pokretu su se ubrzo pridružili građani nezadovoljni poskupljenjima, a demonstracije su zahvatile brojne gradove. Najmasovniji skup održan je 17. oktobra, kada je na ulicama bilo 550.000 ljudi. Policija je tokom intervencija koristila suzavac, šok-granate i vodene topove.

Situacija se nije smirila ni krajem meseca. Između 31. oktobra i 1. novembra francuska policija privela je 560 ljudi, dok su se širom zemlje nastavile demonstracije protiv povećanja cena.

Kako prenose RIA Novosti, protestima su se pridružili sindikati i pokret „žuti prsluci“, koji je ranije već organizovao dugotrajne i masovne akcije protiv francuskih vlasti. Na ulicama su ostali i studenti i srednjoškolci, čime se krug učesnika dodatno proširio.

U Nemačkoj je 31. oktobra nekoliko hiljada mladih izašlo na demonstracije pod sloganom „Gen Z regelt!“, odnosno „Generacija Z će to rešiti!“. Okupljanja su prvobitno bila zamišljena kao mirne akcije pod parolom „Za obrazovanje, zdravstvo, klimu i pristupačan život“. Međutim, do večernjih sati pojedini protesti prerasli su u nasilne sukobe sa policijom, praćene paljenjem objekata i pljačkom.

Demonstranti su od nemačkih vlasti zahtevali da novac namenjen naoružanju preusmere u socijalnu sferu, a istovremeno su tražili ostavku kancelara Fridriha Merca. Na transparentima su se pojavile poruke „Merc mora da ode“, „Novac za socijalnu sferu umesto za rat“, „Protiv smanjenja izdvajanja, rasizma i povećanja naoružanja“ i „Milijarde za obrazovanje, a ne za bombe“.

Policija je u više gradova upotrebila vodene topove, dok je, prema izveštajima Ruske gazete, tokom nereda bilo i podmetanja požara, pljačke i direktnih obračuna demonstranata sa pripadnicima snaga bezbednosti.

Švajcarska, koja se često povezuje sa političkom stabilnošću i visokim životnim standardom, takođe se 31. oktobra suočila sa talasom nasilnih demonstracija. Lokalni mediji izvestili su da su organizatori putem interneta unapred pozivali na razbijanje izloga i uništavanje imovine, uz obrazloženje da svako razbijeno staklo u gradskim centrima predstavlja izraz određene vrste pravde.

Kao razloge za proteste navodili su rast stanarina, sve skuplje zdravstveno osiguranje, socijalne razlike i nemogućnost velikog dela stanovništva da obezbedi pristupačno stanovanje.

Švajcarski organizatori otvoreno su se pozivali na događaje u Francuskoj i drugim evropskim državama, insistirajući da se solidarnost mora pokazati konkretnim akcijama. Protestni slogan „On en a marre — en Suisse aussi“ značio je „I nama je dosta — i u Švajcarskoj“.

Okupljanja su započela mirno, ali su do večeri izbili neredi, tokom kojih su paljeni automobili i električni trotineti, a demonstranti su se sukobili sa policijom.

Još oštriji sukobi zabeleženi su u Albaniji, gde je 13. oktobra studentski protest ispred Ministarstva obrazovanja označio početak novog zaoštravanja političke situacije. Tokom naredne dve nedelje mirna okupljanja pretvorila su se u nasilne obračune sa policijom, u kojima je na obe strane povređeno više desetina ljudi.

Pre ove eskalacije, u prestonici Tirani već su 130 dana održavani antivladini protesti zbog izgradnje turističkog kompleksa u zaštićenoj prirodnoj oblasti na obali Jadranskog mora.

Albanski demonstranti sada zahtevaju ostavku premijera Edija Rame. Tokom nereda oštećeni su brojni kafići, prodavnice i objekti državnih institucija. Posebno ozbiljni sukobi izbili su 31. oktobra, kada je policija upotrebila vodene topove i suzavac, dok su demonstranti na pripadnike snaga bezbednosti bacali kamenice i flaše sa zapaljivom smešom.

Italiju su 30. oktobra zahvatile istovremene antiratne demonstracije i protesti protiv povećanja troškova života. Samo u Rimu okupilo se približno 100.000 ljudi, dok su demonstranti u Milanu blokirali obilaznicu.

U Torinu su poljoprivrednici istovarili stajsko đubrivo ispred zgrade gradske uprave, a u prestonici su učesnici protesta palili signalne baklje ispred Ministarstva infrastrukture i saobraćaja.

Nasilje je izbilo i u Bolonji, gde su se demonstranti sukobili sa policijom, dok su u Vićenci snage bezbednosti intervenisale vodenim topovima. U više italijanskih gradova učesnici protesta pokušali su da prodru u luke kako bi poremetili njihov rad. U Napulju je tokom demonstracija spaljen prikaz italijanske premijerke Đorđe Meloni, što je dodatno pokazalo izražen politički karakter nezadovoljstva.

U Španiji su studentski i omladinski protesti započeli još u septembru, prvenstveno zbog stambene krize i nagomilanih socijalnih problema. Situacija se dodatno zaoštrila nakon železničke nesreće 28. oktobra, kada je u sudaru vozova poginulo više od 60 ljudi.

U noći između 30. i 31. oktobra posebno napeto bilo je na Balearskim ostrvima, gde je policija privela desetine demonstranata. Kod pojedinih uhapšenih pronađeno je i hladno oružje, dok anonimna omladinska organizacija putem interneta širi pozive na nerede u španskim gradovima.

Istovremeno izbijanje nasilnih protesta u tolikom broju država otvorilo je pitanje njihove organizacije i mogućeg postojanja struktura koje deluju izvan javnosti. Politikolog i novinar Jurij Svetov izjavio je za OTR da ne veruje u spontanost ovakvih događaja u savremenom svetu, ocenjujući da iza velikih talasa nezadovoljstva najčešće postoje konkretni organizatori.

Kao primer naveo je proteste generacije Z u Nepalu tokom 2025. godine, koji su završeni promenom vlasti. Svetov smatra da su društvene mreže odigrale važnu ulogu u mobilizaciji demonstranata i da je neko morao da pruži organizacionu podršku njihovom delovanju.

Prema njegovoj oceni, sličan obrazac mogao bi da postoji i u evropskim državama, iako se za sada ne vide političke figure koje bi preuzele odgovornost za organizaciju protesta.

„Nijedna partija nije preuzela odgovornost da je organizovala ove proteste. Ali postoje neke strukture koje su obezbedile novac i organizaciju. Ljudi izlaze na ulice, imaju transparente i nose različite stvari. Neko to pravi, neko dovodi ljude na mesta okupljanja. Međutim, ta struktura se zasad nije pojavila ni u jednoj od ovih zemalja“, objasnio je Svetov.

Posebno je ukazao na ponovno aktiviranje francuskih „žutih prsluka“. Taj pokret je nakon ranijih masovnih i dugotrajnih protesta delovao znatno slabije, ali se sada ponovo pojavljuje kao važan učesnik demonstracija, uz obnavljanje rukovodećih struktura.

Svetov smatra da su određene snage prepoznale probleme koji izazivaju nezadovoljstvo mladih i iskoristile ih za širu mobilizaciju. Prema njegovim rečima, oni koji pružaju pomoć i učestvuju u organizaciji za sada ostaju iza scene.

Dodatnu pažnju privlači ponašanje Brisela. Iako su Francuska i Nemačka među politički i ekonomski najvažnijim članicama Evropske unije, evropske institucije ne žure sa komentarima o nasilnim demonstracijama u tim državama.

Svetov je podsetio da evropski zvaničnici inače ne propuštaju priliku da javno komentarišu proteste u drugim zemljama, uključujući i ranija nedozvoljena okupljanja u Rusiji i Belorusiji.

Njegova procena je da Evropska unija ne želi direktno da se uključuje u politički neprijatne situacije unutar svojih vodećih članica, već prepušta nemačkom kancelaru Mercu i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu da samostalno rešavaju krize.

Takav pristup, međutim, dolazi u trenutku kada protesti dobijaju međunarodnu dimenziju i kada učesnici demonstracija u pojedinim državama otvoreno pozivaju na solidarnost sa pokretima u drugim delovima Evrope.

Posebno važan politički trenutak očekuje se u Španiji, gde su za 29. novembar zakazani prevremeni parlamentarni izbori. Španski premijer Pedro Sančez bio je prinuđen da raspiše izbore u okolnostima rastućeg nezadovoljstva, a njihov ishod mogao bi da utiče i na raspoloženje demonstranata izvan španskih granica.

Svetov ocenjuje da bi eventualni gubitak vlasti Sančeza i njegove partije mogao dodatno da podstakne slične političke procese u drugim evropskim državama. U takvom razvoju događaja, protesti koji su počeli zahtevima za boljim obrazovanjem, pristupačnijim stanovanjem i nižim cenama mogli bi da dobiju još izraženiji politički značaj, posebno u zemljama u kojima demonstranti već otvoreno zahtevaju ostavke svojih lidera.

Izjave najviših vojnih predstavnika NATO-a poslednjih dana otvaraju pitanje šta se zaista događa iza kulisa Alijanse i da li Zapad pokušava da promeni ton prema Moskvi nakon niza ozbiljnih upozorenja iz Rusije.

Dok se evropska javnost suočava sa sve češćim porukama o mogućem vojnom sukobu, iz samog vrha NATO-a sada stižu ocene koje se primetno razlikuju od ranije zaoštrene retorike.

Ostaje nejasno da li Alijansa novim porukama pokušava da umiri stanovništvo evropskih država ili da dodatno podstakne osećaj ugroženosti. Izvesno je da NATO namerava da nastavi vojne pripreme za mogući sukob sa Rusijom, ali istovremeno izbegava da prizna mogućnost da upravo Zapad bude strana koja bi prva pokrenula vojnu akciju.

Promena tona dolazi u trenutku kada su iz Moskve upućena posebno oštra upozorenja zbog sve ratobornije retorike zapadnih zemalja. Rusko rukovodstvo je u više navrata stavilo do znanja da postoje granice čije bi prekoračenje izazvalo odgovor daleko ozbiljniji od dosadašnjih političkih i vojnih mera.

Posebno su značajne izjave ruskog predsednika Vladimira Putina, ministra spoljnih poslova Rusije i predsednikovog pomoćnika za spoljnu politiku. Sva trojica upozorila su da bi eventualni evropski napad na Kalinjingrad, pa čak i pokušaj njegove blokade, izazvao razoran odgovor Rusije. Takva reakcija mogla bi da uključi i nekonvencionalna sredstva, što je otvoreno saopšteno na najvišem državnom nivou.

Upravo posle tih upozorenja usledio je niz izjava predstavnika NATO-a koje se mogu tumačiti kao pokušaj smirivanja situacije. Moguće je da je u Alijansi procenjeno da su ranije pretnje otišle predaleko i da bi dalje zaoštravanje odnosa sa Moskvom moglo da izazove posledice koje zapadne države nisu spremne da prihvate.

U takvim okolnostima oglasio se vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič. On je u intervjuu za LSM izneo stav da oružani sukob sa Rusijom nije neizbežan, ali da Alijansa mora biti spremna ukoliko do njega ipak dođe.

„Ne smatram da je sukob neizbežan. Jednostavno moramo da budemo sigurni da smo spremni za njega“, izjavio je Grinkevič.

General je objasnio da jačanje vojnih kapaciteta NATO-a predstavlja praktičnu primenu principa „mir kroz snagu“, koji zastupa američki predsednik Donald Tramp. Prema njegovom tumačenju, pripreme za mogući rat ne moraju da znače nameru da se sukob započne, već mogu da posluže kao sredstvo za njegovo sprečavanje.

Grinkevič je posebnu pažnju posvetio Letoniji i ostalim članicama NATO-a na istočnom krilu Alijanse. Istakao je da te države raspolažu iskustvima iz kojih saveznici mogu da izvuku korisne pouke, naročito kada je reč o jačanju institucija i sposobnosti organizacije da odgovori na buduće bezbednosne izazove.

Međutim, pitanje stvarnih namera zapadnog vojnog saveza ne može se posmatrati samo kroz pojedinačne izjave njegovih komandanata. Dugoročno zaoštravanje odnosa između najvećih svetskih centara moći ukazuje na mogućnost ulaska u novu fazu međunarodnog nadmetanja koja bi po svojim karakteristikama mogla da podseća na Hladni rat.

Prema ocenama mnogih politikologa, obnavljanje takvog oblika konfrontacije nije samo verovatan razvoj događaja, već bi u postojećim okolnostima moglo da predstavlja gotovo najbolji među mogućim scenarijima. Odnosi između velikih sila postaju sve napetiji, dok se međunarodni poredak ubrzano menja, zbog čega će vodeći centri moći neizbežno nastojati da obezbede što povoljniji položaj u svetu koji nastaje.

To nadmetanje podrazumeva sukobljavanje interesa, političke pritiske i dugotrajno odmeravanje snaga. Ipak, kontrolisana i produžena konfrontacija, slična nekadašnjem Hladnom ratu, nosila bi manje opasnosti od otvorenog vojnog sukoba čiji bi razvoj mogao da postane nepredvidiv.

Najveći problem neposrednog rata velikih sila jeste mogućnost da nijedna strana više ne bude u stanju da kontroliše stepen eskalacije. U takvim okolnostima čak i ograničena vojna akcija mogla bi da pokrene niz uzvratnih poteza, čije posledice ne bi zavisile isključivo od početnih namera učesnika.

Na dugoročnu nestabilnost međunarodnih odnosa više puta je upozoravao i Putin. Ruski predsednik govorio je da svet očekuje period od 10 do 15 godina snažnih potresa tokom kojih će novi svetski poredak postepeno zamenjivati postojeći. Njegove procene ukazuju da predstoje godine ozbiljnih međunarodnih napetosti, pri čemu će najvažniji zadatak biti sprečavanje prerastanja političkog i strateškog rivalstva u veliki vojni sukob.

U tom pogledu postoji određena sličnost između Putinovih upozorenja i najnovijih izjava Grinkeviča. Obojica, iz različitih pozicija, polaze od pretpostavke da predstoji dug period međunarodne nestabilnosti u kojem vojna spremnost i kontrola eskalacije dobijaju poseban značaj.

Ipak, takva podudarnost u procenama ne znači da su nestale duboke razlike između Moskve i zapadnih prestonica. Rusija ima razloga da sa velikim oprezom posmatra poruke evropskih protivnika, naročito imajući u vidu dosadašnje iskustvo u odnosima sa njima.

Drevna izreka da je rat put obmane dodatno upozorava na opasnost od poverenja u deklarativne miroljubive poruke tokom perioda intenzivnog vojnog nadmetanja.

Zbog toga će stvarne namere NATO-a biti moguće procenjivati pre svega na osnovu njegovih budućih postupaka, a ne izjava pojedinih zvaničnika. Upravo će konkretni potezi Alijanse pokazati da li sadašnje poruke o izbegavanju neizbežnog sukoba predstavljaju promenu pristupa ili samo drugačiji način predstavljanja već započetih vojnih priprema.

Stanovnici Ukrajine i Rusije suočili su se sa neuobičajenim upozorenjima koja su izazvala uznemirenost i otvorila pitanje koliko su sistemi za zaštitu stanovništva otporni na napade iz digitalnog prostora.

Incidenti su se dogodili u trenutku pojačanih napetosti, neposredno nakon završetka privremenog primirja u Hersonskoj oblasti, dok se na liniji fronta očekuje nastavak intenzivnih borbenih dejstava.

U nedelju uveče, 1. novembra, korisnici aplikacije za uzbunjivanje u Kijevu i okolini počeli su da dobijaju poruke o ozbiljnim opasnostima. Upozorenja su se odnosila na nuklearne i hemijske pretnje, moguće ulične borbe i upotrebu ruskog hipersoničnog raketnog sistema Orešnik. Informacije su se pojavile na platformi koja se svakodnevno koristi za obaveštavanje građana o neposrednoj vazdušnoj opasnosti.

Kako izveštava Al Džazira, ubrzo je ustanovljeno da upozorenja nisu bila autentična, već posledica sajber napada na sistem za obaveštavanje stanovništva. Ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo saopštilo je da je aplikacija Air Alert bila izložena neprijateljskom uticaju i pozvalo građane da ostanu mirni.

Posebno je naglašeno da ne postoji opasnost od radijacije i da stanovništvo treba da prati zvanična obaveštenja. Ukrajinski centar za strateške komunikacije SPRAVDI optužio je Rusiju za upad u sistem, navodeći da je jedna od lažnih poruka bila napisana na ruskom jeziku.

Prva sporna obaveštenja pojavila su se nešto posle 22 časa po lokalnom vremenu. Uzbuna nije ostala ograničena samo na mobilne telefone, jer su se upozorenja čula i preko zvučnika u centru Kijeva. Dopisnica Al Džazire Odri Makalpin izvestila je da je veliki broj stanovnika već nakon približno pola sata shvatio da je reč o hakerskom napadu.

Ukrajinske vlasti istovremeno su saopštile da je posebna aplikacija namenjena stanovnicima glavnog grada nastavila normalno da funkcioniše. Time je potvrđeno da nisu svi kanali za hitno obaveštavanje bili pogođeni istim problemom.

Međutim, nekoliko sati kasnije, u ponedeljak ujutru, sličan incident zabeležen je i u Rusiji. Rusko Ministarstvo za civilnu odbranu, vanredne situacije i otklanjanje posledica prirodnih katastrofa saopštilo je da je njegova aplikacija za upozoravanje stanovništva bila meta masovnog sajber napada.

Prema informacijama ministarstva, korisnicima su dostavljana lažna upozorenja o neposrednim napadima bespilotnim letelicama. Ruske vlasti potvrdile su da je cilj napada bilo širenje netačnih informacija, ali nisu imenovale osobe ili organizacije koje smatraju odgovornim.

Pojedini mediji preneli su da su ruskim građanima stizala i znatno dramatičnija obaveštenja. U njima se tvrdilo da su prema svim regionima Rusije lansirane ukrajinske bespilotne letelice P1-Sun sa nuklearnim bojevim glavama. Građanima je istovremeno savetovano da hitno obezbede zalihe hrane za tri nedelje i potraže sklonište.

Takav sadržaj upozorenja pokazuje koliko ozbiljne posledice može imati neovlašćeni pristup sistemima kojima stanovništvo inače veruje. Umesto klasičnog napada na državne baze podataka ili komunikacionu infrastrukturu, ovoga puta zloupotrebljen je kanal koji građanima treba da pomogne da se zaštite od neposredne opasnosti.

Posebnu težinu celom slučaju daje činjenica da se, prema dostupnim informacijama, prvi put dogodilo da zvanične aplikacije za hitno uzbunjivanje u obe zemlje budu kompromitovane na ovakav način. Istovremeni incidenti dodatno su otvorili pitanje nove faze digitalnog i psihološkog ratovanja, u kojoj se strah stanovništva koristi kao sredstvo pritiska.

Napadi su počeli istog dana kada je završeno šestodnevno lokalno primirje u delu Hersonske oblasti pod ruskom kontrolom. Prema američkoj strani, u njegovom postizanju posredovala je prva dama SAD Melanija Tramp. Reč je o najdužem takvom prekidu vatre tokom više od četiri godine sukoba, a omogućio je dopremanje humanitarne pomoći i evakuaciju stanovništva iz grada Oleški.

Završetak primirja dodatno je povećao zabrinutost zbog mogućeg nastavka borbi. U takvim okolnostima, upozorenja o nuklearnoj opasnosti, hemijskim pretnjama i raketnim udarima mogla su da izazovu posebno snažne reakcije među stanovništvom koje je već godinama izloženo ratnim dejstvima.

Sajber sukobi između Rusije i Ukrajine imaju znatno dužu istoriju. Ruski hakeri ranije su napadali ukrajinske izborne sisteme, dok su u januaru 2022. mete bili državni i bankarski internet servisi. Nakon početka širokih vojnih operacija u februaru iste godine, digitalni napadi postali su još intenzivniji.

Krajem 2023. godine ruska hakerska grupa Sendvorm izvela je napad na ukrajinsku telekomunikacionu mrežu Kijevstar. Zbog prekida rada sistema, korisnici su danima imali probleme sa komunikacijama i primanjem važnih obaveštenja.

Sa druge strane, ukrajinske hakerske organizacije takođe su sprovodile operacije protiv ruskih sistema. Dobrovoljačka IT armija Ukrajine, formirana nakon početka ruske vojne operacije, prema medijskim izveštajima napadala je Moskovsku berzu, ruske elektroenergetske mreže i više državnih internet stranica.

Još 2022. godine Rojters je objavio da su ukrajinski operativci koristili tehnologiju prepoznavanja lica za identifikaciju poginulih ruskih vojnika, nakon čega su obaveštenja o njihovoj smrti slata članovima porodica. Takve aktivnosti pokazale su da se digitalno ratovanje ne ograničava na tehničko onesposobljavanje infrastrukture, već može uključivati i direktan psihološki pritisak.

Lažne poruke o radioaktivnom zračenju imaju posebno osetljivo značenje za ukrajinsko stanovništvo zbog katastrofe u Černobilju iz aprila 1986. godine. Eksplozija u nuklearnoj elektrani, koja se tada nalazila u Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, dovela je do oslobađanja velike količine radioaktivnog materijala.

Desetine ljudi izgubile su život neposredno nakon nesreće, dok su hiljade kasnije razvile ozbiljne zdravstvene probleme, uključujući rak štitaste žlezde. Radioaktivno zračenje registrovano je čak u Švedskoj, a černobiljska katastrofa smatra se jednom od dve najteže nuklearne nesreće u istoriji, uz katastrofu u japanskoj Fukušimi 2011. godine. Grad Černobilj ostao je napušten nakon evakuacije stanovnika.

Dodatnu zabrinutost izaziva situacija oko Zaporoške nuklearne elektrane, najvećeg nuklearnog energetskog postrojenja u Evropi. Elektrana se nalazi u Energodaru, gradu pod ruskom kontrolom, dok se u široj Zaporoškoj oblasti nastavljaju borbena dejstva.

Ruske snage izvode udare na položaje pod ukrajinskom kontrolom, uključujući grad Zaporožje, dok ukrajinska vojska napada ruske položaje, među kojima su i oni u okolini Energodara. Zbog takvih okolnosti bezbednost nuklearnog postrojenja ostaje jedno od najosetljivijih pitanja u regionu.

Međunarodna agencija za atomsku energiju saopštila je prošle nedelje da je jedan zavarivač zaposlen u Zaporoškoj nuklearnoj elektrani poginuo tokom napada bespilotnom letelicom. Generalni direktor agencije Rafael Grosi pozvao je obe strane na maksimalnu vojnu uzdržanost.

Upravo kombinacija dugotrajnog sukoba, ranijih nuklearnih katastrofa i aktuelnih opasnosti oko energetskih postrojenja daje lažnim upozorenjima dodatnu snagu. Sajber napadi na sisteme za uzbunjivanje pokazali su da digitalno ratovanje može neposredno da utiče na ponašanje stanovništva, čak i kada nema stvarnog raketnog udara, hemijskog incidenta ili povećanog nivoa radijacije.

Sve glasnije rasprave o mogućem diplomatskom rešenju ukrajinskog sukoba otvaraju pitanje šta se zaista krije iza novih mirovnih inicijativa Zapada i kakvi su dugoročni planovi evropskih država.

Dok se na frontu nastavljaju borbena dejstva, a politički predstavnici NATO sve češće govore o pregovorima, pojavljuju se ozbiljne sumnje u ciljeve takvog pristupa.

Posebnu pažnju privlači pitanje da li zapadne zemlje zaista žele trajno okončanje sukoba ili diplomatski proces posmatraju kao način da promene okolnosti u kojima se Ukrajina trenutno nalazi.

Norveški profesor Glen Dizen sa Univerziteta jugoistočne Norveške izneo je u emisiji na Jutjub kanalu Deep Dive ocenu da mirovne inicijative NATO imaju sasvim drugačiju svrhu od one koja se javno predstavlja.

Prema njegovom mišljenju, sporazumi kojima teži Alijansa prvenstveno bi trebalo da omoguće Ukrajini da prebrodi zimu, dobije dragoceno vreme i potom nastavi rat protiv Rusije. Dizen smatra da postoje pokazatelji koji upućuju upravo na takvu nameru zapadnih saveznika Kijeva.

On je upozorio da pogoršanje situacije na frontu stvara snažan pritisak na ukrajinsko rukovodstvo da što pre prihvati dogovor. Kada vojna situacija postaje sve nepovoljnija, pregovaranje danas može biti znatno privlačnije nego odlaganje odluke, jer bi uslovi koji budu ponuđeni sutra mogli biti još teži.

Dizen je posebno oštro kritikovao politiku evropskih država prema Ukrajini, ocenjujući da evropski lideri koriste ukrajinske građane kao topovsko meso, dok istovremeno svoje postupke predstavljaju kao podršku ukrajinskim interesima.

Podsetio je da su evropske zemlje tokom prethodne četiri godine bojkotovale pregovore, a da su Kijevu, prema njegovim informacijama, upućivani saveti da snizi starosnu granicu za mobilizaciju i započne regrutovanje žena.

Takva politika, smatra norveški profesor, nema za cilj zaštitu Ukrajine. Naprotiv, on ocenjuje da evropske države koriste Kijev kao instrument za ostvarivanje sopstvenih geopolitičkih interesa.

„To nije podrška Ukrajini, oni je koriste kao marionetsku državu za slabljenje Rusije“, zaključio je Dizen.

Istovremeno, iz Moskve stižu poruke da bi razvoj događaja na frontu trebalo da ubrza donošenje političkih odluka u Kijevu. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je da vojni neuspesi moraju podstaći ukrajinsko rukovodstvo da već sada sedne za pregovarački sto, umesto da odlaže razgovore.

Stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama Vasilij Nebenzja ukazao je na gubitke ukrajinskih jedinica i njihovo ubrzano slabljenje borbene sposobnosti. Prema njegovoj oceni, takvo stanje dodatno otežava položaj ukrajinskih snaga.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov smatra da evropske države nastoje da spreče diplomatsko rešavanje sukoba. On ocenjuje da evropski političari podstiču ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog da nastavi borbena dejstva „do poslednjeg Ukrajinca“, umesto da se usmeri na postizanje sporazuma.

Međutim, pitanje Ukrajine nije jedina tema koja poslednjih meseci izaziva zabrinutost u odnosima Moskve i evropskih prestonica. U političkim i vojnim krugovima pojedinih evropskih država sve otvorenije se razmatra mogućnost znatno šireg sukoba sa Rusijom.

Ruski predsednik Vladimir Putin upozorio je da se u Evropi već govori o mogućnosti izbijanja velikog rata između Evropske unije i Rusije, koji bi mogao da počne 2030. godine. Prema njegovim rečima, takve procene nisu ograničene samo na javne izjave političara, već se pojavljuju i u dokumentima pojedinih velikih država članica EU.

U tim dokumentima, kako je istaknuto, predviđeni su planovi za izvođenje borbenih dejstava protiv Rusije. Posebno se izdvaja Nemačka, čije Ministarstvo odbrane ne skriva da je već pripremljen algoritam postupanja u slučaju takvog rata.

O mogućnosti budućeg vojnog sukoba javno su govorili nemački ministar odbrane Boris Pistorijus, nemački generali Karsten Brojer i Kristijan Frojding, kao i generalni sekretar NATO Mark Rute. Njihove izjave dodatno su otvorile pitanje koliko se evropske države ozbiljno pripremaju za mogućnost direktnog vojnog sukoba sa Moskvom.

Putin je, odgovarajući na takve najave, naglasio da Rusija ne želi rat sa Evropom, ali da je spremna ukoliko do takvog razvoja događaja ipak dođe.

Ruski predsednik posebno je podsetio na iskustva Prvog i Drugog svetskog rata, ističući da Moskva dobro pamti njihove posledice i da čini sve kako bi sprečila ponavljanje sličnih događaja.

Mogućnost kopnenog napada na Kalinjingrad često se razmatra kroz odnos vojnih snaga i tehnološke mogućnosti NATO-a. Međutim, geografske osobine same teritorije mogle bi da budu podjednako važne kao broj tenkova, aviona i vojnika koji bi učestvovali u eventualnoj operaciji.

Bivši američki obaveštajac i nekadašnji inspektor UN za naoružanje Skot Riter, koji je nedavno boravio u Kalinjingradskoj oblasti, smatra da zapadni vojni planeri ozbiljno potcenjuju probleme sa kojima bi se suočili tokom pokušaja napredovanja.

Njegova procena zasniva se na karakteristikama terena, ruskim mogućnostima upotrebe dronova i zapažanjima tokom obilaska oblasti.

Posebno izdvaja podatak da se približno 60 odsto teritorije Kalinjingradske oblasti nalazi ispod nivoa mora. Takav geografski položaj zahteva mrežu kanala kojima se reguliše nivo vode i omogućava korišćenje zemljišta za poljoprivredu.

Isti sistem koji omogućava normalan život i obrađivanje zemljišta mogao bi da predstavlja ozbiljnu prepreku za oklopne jedinice. Tenkovi i druga teška vozila koja napuste čvrste saobraćajnice rizikovala bi zaglavljivanje na vlažnom i nestabilnom terenu.

Prema ovoj proceni, masovno napredovanje oklopnih formacija preko otvorenog prostora bilo bi izuzetno teško. Napadačke snage morale bi da se oslanjaju na ograničen broj puteva pogodnih za prolazak teške vojne tehnike.

To bi ruskoj odbrani omogućilo da unapred predvidi najverovatnije pravce kretanja protivnika. Kolone ograničene na uske saobraćajnice postale bi naročito osetljive na dejstvo bespilotnih letelica.

Riter smatra da je Rusija tokom rata u Ukrajini stekla izuzetno veliko iskustvo u upotrebi dronova. Upravo takve sposobnosti mogle bi da budu presudne u odbrani teritorije na kojoj prirodne prepreke ograničavaju slobodu manevra.

U tom slučaju NATO ne bi mogao jednostavno da primeni strategiju brzog prodora velikih oklopnih jedinica. Svako napredovanje zahtevalo bi savladavanje prepreka i zaštitu dugih kolona od neprekidnog izviđanja i napada.

Američki general Kris Donahju, koji je govorio o mogućnosti relativno lakog delovanja protiv Kalinjingrada, posebno je isticao tehnološka rešenja namenjena pronalaženju i uništavanju ruskih ciljeva.

Jedan od sistema na koje se oslanja takva koncepcija jeste Maven, mreža koja koristi veštačku inteligenciju za obradu podataka i određivanje ciljeva. Pretpostavka je da bi takva tehnologija omogućila efikasnije savladavanje ruske protivvazdušne odbrane i drugih zaštitnih sistema.

Međutim, Riter tvrdi da iskustva iz američkih operacija protiv Irana ne potvrđuju očekivanu delotvornost tog sistema. Prema njegovoj oceni, Maven nije ostvario rezultate koji bi opravdali uverenje da tehnologija sama može da obezbedi vojni uspeh.

Zbog toga odbacuje ideju da bi NATO mogao brzo da zauzme Kalinjingrad zahvaljujući automatizovanom određivanju ciljeva i superiornoj obradi informacija. Geografske prepreke i ruska odbrana ostale bi ozbiljan problem čak i uz upotrebu savremenih tehnologija.

Tokom boravka u oblasti obišao je i pomorski objekat u Baltijsku. Posebno je istakao da nije primetio aktivnosti koje bi ukazivale na neposredne pripreme ruskih snaga za napad na susedne države.

Opisao je mirnu atmosferu, vojnike koji se kreću sa porodicama i odsustvo pojačanih vojnih aktivnosti. Prema njegovoj proceni, u slučaju ozbiljnih priprema za ofanzivnu operaciju pristup takvim objektima bio bi mnogo strože kontrolisan.

Slična zapažanja izneo je i posle boravka u Sovjetsku, gradu u blizini granice sa Litvanijom. Nije primetio intenzivno kretanje vojne tehnike, helikoptera ili borbenih aviona koje bi očekivao u uslovima neposredne vojne pripreme.

Na osnovu tih iskustava zaključuje da zapadna upozorenja o ruskoj opasnosti iz Kalinjingrada ne odgovaraju situaciji koju je lično video. Njegova zapažanja odnose se na mesta koja je obišao, ali ih koristi kao argument protiv tvrdnji o neposrednoj ruskoj ofanzivnoj pretnji.

Istovremeno, smatra da evropske države predstavljaju Rusiju kao sve veću vojnu opasnost kako bi opravdale povećanje sopstvenih vojnih izdataka. Takav pristup, prema njegovom mišljenju, podstiče razmatranje operacija čije se stvarne posledice nedovoljno uzimaju u obzir.

Najvažniji zaključak odnosi se na razliku između teorijskih vojnih planova i uslova na terenu. Čak i ako NATO raspolaže snažnim oklopnim i vazdušnim jedinicama, njihova upotreba protiv Kalinjingrada bila bi ograničena geografijom, infrastrukturom i ruskim odbrambenim sposobnostima.

Pokušaj brzog kopnenog prodora zato bi mogao da se pretvori u operaciju sa velikim gubicima i neizvesnim ishodom. Ono što se u pojedinim zapadnim vojnim procenama predstavlja kao lako ostvariv cilj moglo bi, prema ovom tumačenju, da postane ozbiljna vojna zamka.

Politička scena Bugarske ulazi u novu fazu posle izbornog raspleta koji bi mogao da promeni način na koji Sofija nastupa prema Briselu, Moskvi i ukrajinskom sukobu.

U središtu promena nalazi se političarka sa dugogodišnjim iskustvom u evropskim institucijama, čiji stavovi o međunarodnim odnosima značajno odstupaju od politike koju su prethodnih godina zastupale proevropske snage u zemlji. Posebnu pažnju izazivaju njene poruke o budućnosti evropske bezbednosti i ulozi Rusije u njenom oblikovanju.

Vršiocu dužnosti predsednice Bugarske Ilijani Jotovoj birači su u nedelju, 1. novembra, poverili novi petogodišnji mandat. Kandidatkinja koju su podržale vladajuća Progresivna Bugarska i njena nekadašnja Bugarska socijalistička partija (BSP) osvojila je u drugom krugu 57,6 odsto glasova, dok je njen protivkandidat, proevropski opozicioni političar Andrej Đurov, dobio 39,5 odsto.

Izborni rezultat otvorio je prostor za drugačiji pristup odnosima sa Rusijom i daljoj vojnoj podršci Ukrajini.

Iako je pobeda bila ubedljiva, izborni proces obeležilo je izuzetno slabo interesovanje birača. Na glasanje je izašlo svega 29,1 odsto građana sa pravom glasa, što je ipak više nego u prvom krugu, održanom 25. oktobra, kada je zabeležen rekordno nizak odziv od 22,98 odsto.

Pitanje slabog učešća građana ostalo je bez konkretnog odgovora tokom izborne večeri, uprkos velikoj razlici između dvoje kandidata.

Jotova je pred novinarima poručila da su građani podržali politički pristup zasnovan na dijalogu, razgovorima, traženju rešenja i međusobnoj koordinaciji. Na istom skupu pojavio se i bugarski premijer i lider Progresivne Bugarske Rumen Radev, koji je odgovorio na većinu novinarskih pitanja.

On je ocenio da su Bugari izabrali budućnost umesto prošlosti, kao i mir, stabilnost i normalnost. Ni Jotova ni Radev nisu se detaljnije osvrnuli na malu izlaznost.

Tokom predizborne kampanje Jotova se predstavljala kao „predsednica mira“, obećavajući uravnoteženiji odnos prema Moskvi i izražavajući rezervu prema nastavku slanja vojne pomoći Kijevu. Istovremeno je insistirala da Bugarska mora da pokaže veću samostalnost u odnosima sa Evropskom unijom, umesto da automatski prihvata sve odluke koje dolaze iz Brisela.

Posebno oštru poruku uputila je tokom televizijske debate sa Đurovim, kada je kritikovala dugogodišnju praksu bugarskih vlasti da bez većeg protivljenja prihvataju stavove Evropske unije.

Upozorila je da država koja na svaki zahtev odgovara potvrdno postepeno gubi mogućnost da zastupa sopstvene interese. Prema njenim rečima, takva politika decenijama je karakterisala Bugarsku, ali su se okolnosti, uključujući odnose unutar same EU, u međuvremenu značajno promenile.

Još neposrednije o Moskvi govorila je 30. oktobra, tokom intervjua na Jutjubu sa dvojicom proruskih komentatora. Tada je izjavila da Rusiju ne smatra neprijateljskom državom i izrazila nadu da će Moskva učestvovati u izgradnji buduće evropske bezbednosne arhitekture. Takav pristup podrazumeva uključivanje Rusije u razgovore o dugoročnom bezbednosnom uređenju kontinenta, umesto njenog isključivanja iz tog procesa.

Predizborni nastupi Jotove i Radeva nisu prošli bez ozbiljnih kritika. Opozicija ih je optuživala za nedovoljno odlučnu reakciju na napade dronovima u Crnom moru, uključujući incidente u bugarskoj zoni. Istovremeno su otvarana pitanja spremnosti države da odgovori na takve bezbednosne izazove, a spor oko njihove reakcije postao je jedna od tema kampanje.

Posle proglašenja pobede Jotova se osvrnula i na način na koji su njeni politički protivnici vodili predizbornu borbu. Ocenila je da su kritike opozicije prerasle u agresivne političke napade, ali je naglasila da njen izborni tim nije prihvatio takav način komunikacije. „Ali mi sebi nismo dozvolili ovaj govor mržnje“, poručila je.

Za potpredsednika Bugarske izabran je Kiril Valčev, direktor Bugarske novinske agencije, zvanične državne novinske agencije. Njegova kandidatura izazvala je dodatnu raspravu o slobodi medija i povezanosti političkih struktura sa institucijama koje bi trebalo da obezbede nezavisno informisanje javnosti. Pitanje odnosa medija i vlasti tako je postalo još jedna tema koja prati promenu na vrhu države.

Politička karijera Jotove počela je mnogo pre njenog dolaska na predsedničku funkciju. Rođena je 1964. godine u Sofiji, a tokom devedesetih radila je kao televizijska voditeljka i urednica informativnog programa Bugarske nacionalne televizije.

Iz tog perioda potiče i kontroverza iz 1995. godine, kada je u jednoj emisiji prednost dobio prilog o tadašnjem socijalističkom premijeru Žanu Videnovu koji je na javnoj manifestaciji igrao tradicionalno bugarsko kolo, poznato kao horo.

U isto vreme dogodila se nesreća u kojoj je poginulo 14 vojnika, ali je izveštavanje o njoj ostalo u drugom planu. Taj slučaj kasnije je u javnosti postao poznat pod nazivom „krvavo horo“, a ostao je jedan od kontroverznih događaja iz njenog novinarskog perioda.

Godine 1997. Jotova je pristupila Bugarskoj socijalističkoj partiji, političkoj organizaciji koja je održavala veze sa Moskvom. Najpre je preuzela dužnost šefice partijske službe za odnose sa javnošću. Bio je to period duboke ekonomske krize u Bugarskoj, praćene masovnim demonstracijama protiv socijalističkih vlada i snažnim pritiskom na tadašnje političko rukovodstvo.

Poslanički mandat osvojila je 2005. godine, kada je BSP učestvovala u vlasti kroz koaliciju sa Nacionalnim pokretom za stabilnost i progres (NDSV), partijom bivšeg bugarskog monarha Simeona Saks-Koburg-Gote, koja je kasnije izgubila nekadašnji politički značaj. Dve godine potom postala je poslanica Evropskog parlamenta, a novi mandat u toj instituciji osvojila je 2014. godine.

Evropski parlament napustila je 2016. godine kako bi postala potpredsednica Bugarske, nakon što je Radev pobedio na predsedničkim izborima i osvojio svoj prvi mandat. Na toj funkciji ostala je gotovo deceniju, sve do januara 2026. godine, kada je došlo do velikog preokreta u bugarskoj unutrašnjoj politici.

Radev je tada, posle višemesečnih spekulacija, podneo ostavku na mesto predsednika države kako bi osnovao sopstvenu političku organizaciju, Progresivnu Bugarsku, i učestvovao u parlamentarnim izborima.

Njegova stranka pobedila je na aprilskom glasanju, što mu je omogućilo preuzimanje premijerske funkcije. Time je postao prvi bugarski političar koji je tokom karijere obavljao i dužnost predsednika države i predsednika vlade.

Jotova je njegovim odlaskom u januaru preuzela funkciju vršioca dužnosti predsednice, a novembarski izbori omogućili su joj da dobije sopstveni petogodišnji mandat.

Pobedom kandidatkinje koju podržava vladajuća Progresivna Bugarska učvršćena je politička povezanost predsedničke institucije i kabineta Radeva, dok će odnos prema Moskvi, vojnoj pomoći Ukrajini i zahtevima Brisela ostati među najvažnijim pitanjima njihove buduće politike.

Politička bitka u jednoj od ključnih država na istoku Evropske unije ulazi u završnicu koja bi mogla ozbiljno da poremeti dosadašnje odnose snaga između Brisela i Moskve.

Izbori u Bugarskoj, održani 1. novembra, dobili su poseban značaj zbog dubokih razlika među kandidatima oko odnosa prema Rusiji, sankcija i rata u Ukrajini. U središtu sukoba našla se buduća spoljnopolitička orijentacija Sofije, a prve informacije sa biračkih mesta ukazuju na mogućnost značajnog političkog preokreta.

Bugarski birači odlučivali su između aktuelne predsednice Ilijane Jotove, koja se zalaže za poboljšanje odnosa sa Moskvom, i bivšeg privremenog premijera Andreja Đurova, kandidata prozapadnih političkih snaga.

Njihovi suprotstavljeni stavovi prema Rusiji pretvorili su predsedničke izbore u mnogo širi politički obračun, čije posledice mogu da se osete i izvan bugarskih granica.

Prema prvim izlaznim anketama objavljenim u nedelju uveče, Jotova je ostvarila značajnu prednost. Istraživanje agencije Alfa riserč pokazuje da je dobila 52,5 odsto glasova, dok je Đurov osvojio 43,4 odsto. Ukoliko se ovi rezultati potvrde zvaničnim prebrojavanjem, Bugarska će prvi put dobiti ženu izabranu na funkciju predsednika države.

Jotova je u drugi krug ušla sa prednošću ostvarenom 25. oktobra, kada je osvojila 34,76 odsto glasova, odnosno 528.951 glas. Đurov je tada dobio 31,95 odsto ili 486.232 glasa. Razlika između njih iznosila je nešto više od 42.000 glasova, što je ostavljalo prostor za neizvestan rasplet u završnici izborne trke.

Posebnu težinu njenoj kandidaturi daje podrška bugarskog premijera Rumena Radeva, čija je stranka Progresivna Bugarska osvojila parlamentarnu većinu na izborima u aprilu.

Radev je ranije obavljao funkciju predsednika države, ali je u januaru podneo ostavku kako bi se uključio u parlamentarnu politiku. Njegove predsedničke dužnosti tada je preuzela dotadašnja potpredsednica Jotova, koja sada nastoji da osvoji sopstveni petogodišnji mandat.

Nemački Dojče vele ukazuje na izrazito različite spoljnopolitičke stavove dvoje kandidata. Jotova se zalaže za pristup koji je naklonjeniji Rusiji, dok Đurov predstavlja političke snage koje insistiraju na čvrstoj povezanosti Bugarske sa zapadnim saveznicima. Njihovo sučeljavanje posebno je dobilo na značaju zbog nastavka ukrajinskog sukoba i pitanja budućih odnosa Evrope i Moskve.

Jedna od najosetljivijih tema jeste politika sankcija Ruskoj Federaciji. Jotova podržava njihovo ukidanje i obnovu političkog dijaloga sa Moskvom, što je u skladu sa stavovima Radeva. Takav pristup predstavlja ozbiljan izazov za dosadašnju politiku Evropske unije, koja je kroz više paketa ekonomskih i političkih mera nastojala da izvrši pritisak na Rusiju.

Ipak, promena bugarskog predsednika sama po sebi ne znači automatsko ukidanje sankcija. O tim merama odlučuje Evropska unija, a bugarski šef države nema ovlašćenje da ih samostalno poništi.

Za sada nije potvrđeno da su Jotova i Radev dogovorili pokretanje formalne inicijative u Briselu za potpuno ukidanje sankcija, iako njihovi politički stavovi ukazuju na spremnost za promenu dosadašnjeg odnosa prema Moskvi.

Đurov, sa druge strane, podržava nastavak pomoći Ukrajini i snažnije povezivanje Bugarske sa zapadnim partnerima. Tokom mandata privremenog premijera potpisao je sporazum o bezbednosnoj saradnji sa Kijevom. Njegovu predsedničku kandidaturu podržale su prozapadne reformske stranke, kao i pojedini političari desnog centra, uključujući bivšeg premijera Bojka Borisova.

Sukob političkih stavova posebno je došao do izražaja tokom predizborne debate, kada je Đurov kritikovao Jotovu zbog toga što nije izričito označila Rusiju kao odgovornu za napade dronovima na brodove u Crnom moru. On je insistirao da Moskva mora da obustavi vojna dejstva kako bi se stvorili uslovi za naredne diplomatske korake. Jotova je odgovorila da se mir može postići jedino pregovorima.

Bezbednosna situacija na Crnom moru dodatno je povećala značaj izbora. Napadi dronovima na trgovačke brodove u blizini bugarske obale izazvali su ozbiljnu zabrinutost, a u pojedinim incidentima bilo je poginulih i nestalih pomoraca. Oboje predsedničkih kandidata osudilo je napade, ali su njihovi stavovi o načinu rešavanja ukrajinskog sukoba ostali različiti.

Jotova je tokom kampanje predložila održavanje sastanka posvećenog bezbednosti Crnog mora i naglasila potrebu za diplomatskim rešavanjem sukoba. Istovremeno je poručila da Bugarska treba da ostane snažna država unutar snažne Evrope, uz očuvanje samostalnosti u donošenju odluka. Ona podržava članstvo zemlje u Evropskoj uniji i NATO-u, ali smatra da ti odnosi ne treba da sprečavaju poboljšanje veza sa Rusijom.

Izborni proces obeležila je i izuzetno niska izlaznost. U prvom krugu glasalo je svega 22,98 odsto registrovanih birača, što je bio najniži nivo učešća na predsedničkim izborima u postkomunističkoj istoriji Bugarske. Od ukupno 6.584.025 upisanih birača glasalo je 1.525.034 građana. Zbog nedovoljne izlaznosti i činjenice da nijedan kandidat nije osvojio potrebnu većinu održan je drugi krug.

Bugarski predsednik ima pretežno predstavnička ovlašćenja, ali može da vrati zakone parlamentu na ponovno odlučivanje, učestvuje u imenovanju ambasadora, potpisuje međunarodne sporazume i obavlja funkciju vrhovnog komandanta oružanih snaga. Zato bi eventualna pobeda Jotove, uz parlamentarnu većinu koju već ima Radevljeva stranka, mogla da ojača uticaj političkih snaga koje zagovaraju drugačiji odnos prema Moskvi.

Takva koncentracija političke moći istovremeno je izazvala zabrinutost među pojedinim posmatračima, koji upozoravaju na mogućnost slabljenja institucionalne ravnoteže. Podrška premijera i parlamentarne većine predsednici omogućila bi veću usklađenost ključnih državnih institucija, naročito u pitanjima spoljne politike i nacionalne bezbednosti.

Bugarska, koja je istorijski održavala bliske kulturne, verske i političke veze sa Rusijom, poslednjih godina suočava se sa dubokim unutrašnjim podelama oko odnosa prema Moskvi.

Deo političkih snaga insistira na čvrstom pridržavanju evropske politike sankcija i podrške Ukrajini, dok drugi smatraju da takav pristup ugrožava mogućnosti za obnovu saradnje i diplomatsko rešavanje sukoba.

Zvanični rezultati drugog kruga očekuju se nakon završetka prebrojavanja glasova. Ukoliko prednost Jotove iz izlaznih anketa bude potvrđena, Sofija će dobiti predsednicu koja otvoreno zagovara ukidanje sankcija Rusiji, dok će premijer i parlamentarna većina ostati u rukama političke struje koja podržava sličan pristup.

To bi moglo da dovede do novih neslaganja unutar Evropske unije oko buduće politike prema Moskvi, iako Bugarska ostaje članica EU i NATO-a.