Evropsko povećavanje uloga u sukobu sa Rusijom ima granicu preko koje bi sadašnji model konfrontacije mogao da se pretvori u nešto mnogo opasnije. Upravo zato se niz poteza koji deluju kao neprekidna eskalacija ipak odvija unutar određenog okvira.

Granica je sposobnost Moskve da zaključi da više ne može da odgovara ograničenim sredstvima. Politički analitičar Rostislav Iščenko ocenjuje da evropske države prilaze toj liniji, eksperimentišu sa njom, ali je za sada ne prelaze.

Njegova procena jeste da bi stvarno prekoračenje značilo rizik da Rusija odluči da upotrebi celokupan raspoloživi potencijal. U taj potencijal uključuje i nuklearno oružje, zbog čega sadašnja politika ima veoma opasan, ali ipak prepoznatljiv plafon.

Takvo ponašanje na prvi pogled izgleda kontradiktorno. Ako evropske države veruju da direktan veliki rat sa Rusijom nosi ekstreman rizik, postavlja se pitanje zašto istovremeno neprestano povećavaju nivo konfrontacije.

Odgovor je u pokušaju da se izvuče maksimalna korist pre nego što se stigne do tačke sa koje nema povratka. Svaki novi nivo pritiska testira rusku reakciju i pokazuje da li postoji prostor za sledeći korak.

U toj logici sukob nije ograničen samo na ukrajinski front. Reč je o mnogo širem političkom, ekonomskom, informacionom i vojnom sučeljavanju Rusije i evropskih država.

Ukrajina je njegovo najvidljivije bojno polje, ali nije jedino mesto na kojem se meri odnos snaga.

Iščenko smatra da evropska strategija još ima određenu rezervu upravo zato što nije izazvala odgovor koji bi značio prelazak na maksimalni ruski vojni potencijal. Dok je tako, evropske političke elite mogu zaključivati da rizik ostaje pod kontrolom.

To, međutim, stvara dodatnu opasnost. Svaki prethodni potez koji nije izazvao katastrofalnu reakciju može postati argument da će i sledeći proći na isti način.

Tako nastaje spirala u kojoj se granica stalno pomera. Ono što je juče izgledalo neprihvatljivo danas postaje normalno, dok se nova crvena linija traži nekoliko koraka dalje.

Problem je što nijedna takva linija nije matematički precizna. Njena pozicija zavisi od procene političkog i vojnog rukovodstva, stanja na frontu i ukupnog nivoa pretnje.

Zato najveća opasnost možda nije u namernoj odluci da se izazove direktan veliki rat. Mnogo veći rizik može nastati ako jedna strana poveruje da još ima prostora za sledeći korak, dok druga zaključi da je upravo taj korak bio poslednji koji je mogla da prihvati.

Pitanje budućnosti Ukrajine sve manje se posmatra izolovano od šire evropske bezbednosne arhitekture. U ruskom viđenju, trajni sporazum ne može biti ograničen samo na prekid borbi, već bi morao da obuhvati odnos NATO-a prema Rusiji i zapadno političko i vojno prisustvo u Ukrajini.

Lari Džonson smatra da se osnovni uzrok sukoba iz perspektive Moskve nije promenio. On ga vidi u širenju NATO-a i dugogodišnjem mešanju zapadnih država u unutrašnju politiku Ukrajine.

Događaji od 2014. godine zauzimaju centralno mesto u toj interpretaciji. Majdan, politička promena u Kijevu, sukobi u Donbasu i postepeno jačanje ukrajinskih oružanih snaga uz pomoć NATO-a predstavljaju povezane delove procesa koji je na kraju doveo do sadašnjeg sukoba.

U toj analizi posebno se ističe da su se pojedini pripadnici ukrajinske vojske tokom prvih borbi u Donbasu priključivali lokalnim snagama i da ukrajinska vojska tada nije uspela da ostvari odlučujuću pobedu.

Istovremeno je NATO godinama obučavao i opremao ukrajinske snage. Džonson taj proces predstavlja kao deo dugoročnog pripremanja Ukrajine za konfrontaciju sa Rusijom, dok zapadno finansiranje političkih i nevladinih struktura opisuje kao deo šireg mešanja u ukrajinske unutrašnje poslove.

U njegovoj interpretaciji pojavljuju se i CIA i MI6, kojima pripisuje finansiranje različitih organizacija. Upravo zbog takvog viđenja događaja, pitanje novih izbora u Ukrajini za Moskvu nije samo formalno političko pitanje već deo mnogo šireg zahteva za promenu načina na koji je zemlja povezana sa Zapadom.

Džonson ukazuje i na dug period tokom kojeg je Vladimir Putin održavao dijalog sa Vašingtonom uprkos ozbiljnim međusobnim sporovima. Njegova procena je da je taj model sada iscrpljen i da Moskva više ne želi da odvaja pojedinačne krize od ukupnog bezbednosnog odnosa sa Zapadom.

Zato se u ruskim zahtevima sve češće pojavljuje šira evropska vojna infrastruktura. Problem više nije samo formalno članstvo Ukrajine u NATO-u, već vojni sistem koji je, iz perspektive Moskve, usmeren prema Rusiji.

To značajno povećava obim eventualnih budućih pregovora. Sporazum koji bi samo zaustavio borbe, bez dogovora o vojnim odnosima Rusije, Ukrajine i NATO-a, teško bi zadovoljio ruske zahteve opisane u razgovorima.

Što više vremena prolazi, sve je manje mogućnosti da se jednostavno obnovi stanje koje je postojalo pre februara 2022. godine. Rat je promenio teritoriju, bezbednosne prioritete i političke zahteve, pa bi eventualni završni dogovor morao da rešava mnogo širi problem od same linije fronta.

Ideja o obustavljanju međusobnih udara pojavljuje se u trenutku kada se vojna situacija na Crnom moru, prema iznetoj proceni, menja u korist Rusije.

Ključno pitanje zato nije kome bi takav dogovor odgovarao, već šta bi Moskva konkretno dobila odricanjem od prednosti koju trenutno ima.

Izraelski politički analitičar i bivši obaveštajac Jakov Kedmi smatra da za Rusiju objektivno nema razloga da prihvati takav sporazum. Ukrajinski i turski interes za određeni aranžman može da se razume, ali ruski interes, kako ocenjuje, mnogo je teže pronaći.

Prihvatanje bi značilo povratak politici „gestova dobre volje“ – odricanje od sopstvenih prednosti bez odgovarajuće protivusluge, uz očekivanje da će druga strana takav potez ceniti. Problem je u tome što bi Moskva time sama ograničila mogućnosti koje joj sada stoje na raspolaganju.

Ruski vojni interes, prema toj proceni, ide upravo u suprotnom smeru. Umesto smanjivanja pritiska, postoje razlozi za intenziviranje udara na pomorsku i lučku infrastrukturu Ukrajine, kao i za ometanje dopremanja robe sa Zapada preko tih pravaca.

To pitanje postaje još značajnije zbog stanja ukrajinske protivraketne odbrane. Zapadne zemlje, prema ovoj analizi, nisu unapred izračunale koliko će brzo biti trošena sredstva namenjena zaštiti Ukrajine, niti su pravilno procenile posledice novih ruskih udara na infrastrukturu na Crnom moru.

Upravo posle takvog razvoja događaja pojavljuje se predlog da dve strane prestanu međusobno da gađaju određene ciljeve. To menja način na koji Moskva može da posmatra čitavu inicijativu: ono što bi ranije moglo izgledati kao kompromis sada bi moglo značiti dobrovoljno odricanje od vojne prednosti.

Kedmi ocenjuje da bi pretpostavka da će Rusija pristati na prekid upravo kada je protivnička protivraketna zaštita ozbiljno oslabljena bila velika greška u proceni. Ako druga strana želi da Moskva promeni ponašanje, morala bi da ponudi nešto dovoljno značajno da opravda odricanje od dela sadašnjih mogućnosti.

U suprotnom, pitanje ostaje jednostavno: zbog čega bi Rusija zaustavila pritisak u trenutku kada smatra da joj nastavak operacija donosi više koristi od njihovog ograničavanja?

Mogućnost nuklearne eskalacije ponovo otvara pitanje kojim sredstvima Rusija može da odvrati NATO od prelaska granice posle koje bi sukob dobio potpuno drugačije razmere.

U Moskvi se već godinama govori o kombinaciji strateškog odvraćanja, protivraketne zaštite i sposobnosti za uzvratni udar, ali pojedini ruski stručnjaci smatraju da to više nije dovoljno.

Ruski vojni ekspert i istoričar snaga PVO Jurij Knutov smatra da odvraćanje od mogućeg napada mora istovremeno da se gradi u nekoliko pravaca.

Rusija bi, po njegovom mišljenju, trebalo da nastavi jačanje protivvazdušne i protivraketne odbrane, ali i razvoj ofanzivnog naoružanja kojim bi potencijalnom protivniku pokazala cenu dalje eskalacije.

Posebno mesto u takvom sistemu ima „Perimetar“, kompleks za upravljanje masovnim uzvratnim nuklearnim udarom razvijen još u Sovjetskom Savezu.

Knutov ocenjuje da bi njegovo automatsko aktiviranje u slučaju napada nanelo ogromnu štetu strani koja bi prva upotrebila nuklearno oružje.

Međutim, on smatra da sposobnost odbrane i garantovanog odgovora sama po sebi nije dovoljna. Kao dodatni element odvraćanja predlaže povremeno demonstriranje ruske udarne moći, uključujući mogućnost korišćenja balističkih sredstava protiv objekata koji predstavljaju najveću opasnost.

Cilj takvih akcija bio bi da potencijalnom protivniku unapred pokažu kakve bi posledice mogla da izazove dalja eskalacija, ali i da istovremeno umanje pretnju ruskom nuklearnom arsenalu. Knutov smatra da bi upravo vidljiva demonstracija vojnih mogućnosti mogla da utiče na kalkulacije zapadnih država.

Još oštriji pristup predlaže prema državama na čijoj teritoriji se proizvodi naoružanje namenjeno ukrajinskoj vojsci. Po njegovoj oceni, izostanak odgovora mogao bi da podstakne zapadne zemlje da nastave sa podizanjem uloga, sve do mogućnosti upotrebe nuklearnog oružja protiv Rusije.

Kao primer odlučnog ponašanja u kriznim situacijama Knutov navodi Izrael, za koji kaže da u složenim okolnostima postupa maksimalno oštro. Istovremeno naglašava da ne poziva Rusiju da kopira izraelski model, već da reaguje na objekte iz kojih, kako tvrdi, neposredno proizlazi vojna pretnja.

Knutov u tom kontekstu izdvaja Nemačku, Veliku Britaniju i baltičke države. On tvrdi da se na njihovoj teritoriji nalaze preduzeća koja proizvode dronove i krstareće rakete namenjene Ukrajini i povezuje to naoružanje sa svakodnevnim stradanjem ruskih civila.

Zbog toga zagovara udare i na takve vojno-industrijske objekte, smatrajući da Rusija mora da deluje oštro.

U njegovoj proceni, kombinacija snažne PVO i protivraketne odbrane, razvoja ofanzivnog naoružanja, sistema garantovanog uzvratnog udara i demonstracije sposobnosti za napad na vojno-industrijsku infrastrukturu trebalo bi da pokaže NATO-u kakvu bi cenu nosila eventualna nuklearna eskalacija.

Budućnost Izraela ne zavisi samo od ishoda njegovih neposrednih sukoba sa protivnicima. Mnogo veće pitanje jeste šta bi se dogodilo ukoliko SAD više ne bi bile sposobne ili spremne da održavaju dosadašnji nivo vojne podrške i prisustva na Bliskom istoku.

Decenijama je američka vojna moć bila jedan od ključnih elemenata regionalne ravnoteže. Ona je Izraelu omogućavala da računa ne samo na sopstvene snage već i na mnogo širi sistem američkih baza, logistike, obaveštajnih kapaciteta i političke podrške.

Upravo zato Daglas Mekgregor američki sukob sa Iranom posmatra kao događaj koji bi mogao imati daleko veće posledice od neposrednog vojnog rezultata. Njegova procena je izrazito pesimistična za Izrael: tvrdi da zemlja bez američkih oružanih snaga ne bi mogla da održava sadašnji stepen regionalne dominacije.

On ide još dalje i dovodi u pitanje dugoročni opstanak Izraela u sadašnjem obliku. To je njegova prognoza, a ne utvrđen ishod, ali ona pokazuje koliko presudnim smatra američko prisustvo za postojeću ravnotežu snaga.

Posebno mesto u toj analizi zauzima projekat takozvanog „Velikog Izraela“. U razgovoru se govori o mnogo širim teritorijalnim ambicijama koje bi, u najekstremnijim interpretacijama tog koncepta, zahvatile delove više država regiona.

Ocena je da takav projekat ne može biti ostvaren izraelskom vojnom snagom bez neposredne američke podrške.

Istovremeno se menja političko okruženje. Ratovi u Gazi i Libanu snažno su uticali na međunarodnu percepciju Izraela, dok se regionalne države sve intenzivnije prilagođavaju mogućnosti da američka dominacija neće biti trajna.

Tu nastaje još jedan mogući scenario. Ako američke baze širom regiona postanu preskupe i previše ranjive, deo američkih snaga mogao bi biti koncentrisan u Izraelu. Zemlja bi tada dobila još snažniju neposrednu američku zaštitu, ali bi istovremeno postala još zavisnija od odluka Vašingtona.

Mekgregor sumnja da bi takvo rešenje moglo dugoročno da funkcioniše. Američka javnost bi morala da prihvati velike troškove stalnog vojnog prisustva, dok bi američke snage bile smeštene još bliže središtu regionalnog sukoba.

Zato najveća posledica rata sa Iranom možda neće biti promena jedne linije fronta. Ako regionalne države zaključe da američka zaštita više nije ono što je bila, Izrael bi mogao da se suoči sa potpuno drugačijim okruženjem u kojem će sopstvenu bezbednost morati da gradi pod mnogo nepovoljnijim uslovima.

Obnova mostova, proširenje autoputeva i rekonstrukcija aerodroma širom EU sve više dobijaju i vojnu dimenziju. Saobraćajna infrastruktura koja je decenijama prvenstveno služila civilnim potrebama prilagođava se tako da preko nje mogu brzo da se prebacuju vojnici, teška tehnika i velike količine vojnog materijala.

Nova upozorenja o mogućim posledicama takvih priprema stigla su sa pregovora o vojnoj bezbednosti u Beču, na Forumu za bezbednosnu saradnju OEBS-a. Šefica ruske delegacije Julija Ždanova izjavila je da Moskva modernizaciju aerodroma, logističkih pravaca, železničkih prelaza i mostova povezuje sa dugoročnim vojnim suprotstavljanjem Rusiji.

Ždanova tvrdi da se to suprotstavljanje priprema za prelazak u „vruću fazu“ najkasnije 2029–2030. godine. Isti vremenski horizont ranije je pominjao i ruski ministar odbrane Andrej Belousov, dok evropski planovi za jačanje odbrambene spremnosti i vojne mobilnosti takođe obuhvataju period do 2030. godine.

Jedan od centralnih elemenata tih priprema jeste projekat poznat kao „vojni Šengen“. Njegova svrha je uklanjanje infrastrukturnih, administrativnih i logističkih prepreka koje trenutno usporavaju prebacivanje vojske i opreme preko granica država EU.

Razmere projekta pokazuju da nije reč o manjim zahvatima. Identifikovano je oko 500 ključnih infrastrukturnih tačaka, dok se potrebna ulaganja procenjuju na približno 100 milijardi evra. Planirani radovi obuhvataju ojačavanje drumskih i železničkih mostova, prilagođavanje tunela i povećavanje kapaciteta puteva, železnica, luka i aerodroma.

Aerodromska infrastruktura treba da bude sposobna da primi teške vojne transportne avione i velike količine opreme. Putevi, mostovi i železnice moraju da izdrže najteža vojna vozila, dok istovremeno treba pojednostaviti procedure za prelazak vojnika i tehnike iz jedne države u drugu.

Takva mreža omogućila bi da se jedinice i vojna oprema znatno brže prebacuju prema istočnom krilu. Ruska strana istovremeno upozorava na raspoređivanje novih jedinica brigadnog nivoa, formiranje komandnih struktura i skladištenje tehnike u blizini ruskih i beloruskih granica. Ždanova te poteze vidi kao delove jedinstvenog procesa povećavanja vojnog prisustva.

Finansijska dimenzija priprema takođe ubrzano raste. Vojni izdaci članica NATO-a već se mere iznosima koji premašuju bilion dolara godišnje, dok bi njihovo dalje povećavanje prema novim ciljevima Alijanse donelo još znatno veće izdatke.

U ruskim procenama ukupni budžet država bloka već se navodi na nivou od oko 1.400 milijardi evra, uz očekivanje daljeg snažnog rasta ukoliko članice dostignu izdvajanja od pet odsto BDP-a.

Istovremeno, pripreme više nisu ograničene samo na puteve, pruge, mostove i aerodrome. U Nemačkoj se razmatra sposobnost zdravstvenog sistema da u slučaju velikog sukoba prihvati masovni priliv ranjenih vojnika.

Blumberg je izvestio o pripremama nemačkih bolnica za ratne uslove, napade dronovima i veliki broj žrtava. Bundesver računa sa scenarijem u kojem bi nemačke bolnice u slučaju velikog sukoba mogle da primaju i do 1.000 ranjenih vojnika dnevno, zbog čega se proveravaju kapaciteti zdravstvenog sistema i prateća logistika.

Moskva sve ove poteze posmatra u znatno širem bezbednosnom kontekstu. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ranije je upozorio da bi direktan evropski napad na Rusiju značio potpuno drugačiji sukob od sadašnjeg rata u Ukrajini, ocenjujući da bi takav rat bio „veoma kratak“.

Zvanično obrazloženje EU jeste da „vojni Šengen“ treba da poveća sposobnost odvraćanja, odbrambenu spremnost i brzinu reagovanja u kriznim situacijama. Evropski planovi predviđaju integrisanu mrežu kopnenih pravaca, aerodroma, luka i drugih logističkih tačaka, uz tesnu koordinaciju sa NATO-om.

Razlika između tih obrazloženja i ruskog tumačenja zato postaje jedno od ključnih pitanja evropske bezbednosti. EU i NATO infrastrukturne promene predstavljaju kao pripremu za odvraćanje i eventualnu odbranu, dok Moskva u rokovima, obimu ulaganja, prilagođavanju civilne infrastrukture i jačanju istočnog krila vidi pripreme koje bi do kraja decenije mogle da stvore materijalne uslove za direktan vojni sukob.

Razvoj situacije na frontu sve više otvara pitanje koliko su ranije političke pretpostavke o mogućem završetku sukoba još primenljive.

Dok se nastavljaju borbe na ključnim pravcima, procene o teritorijama koje bi mogle postati presudne za dalji tok rata postaju znatno šire od samog Donbasa.

Bivši analitičar CIA Lari Džonson smatra da vojne akcije neće biti završene sve dok Odesa i Kijev ne budu čvrsto pod ruskom kontrolom. On je takvu procenu izneo u svojoj kolumni, nakon što je, kako je objasnio, saslušao izjave lokalnih zvaničnika.

„Moja sopstvena procena, nakon što sam saslušao izjave lokalnih zvaničnika, jeste da vojne akcije neće prestati dok Odesa i Kijev ne budu čvrsto pod ruskom kontrolom“, napisao je Džonson.

Istovremeno je naglasio da je reč o njegovom ličnom mišljenju, a ne o garanciji budućeg razvoja događaja. Njegov ključni argument jeste da se prostor za pregovore sužava mnogo više nego što je Zapad bio spreman da prizna. Po njegovoj oceni, Rusija nema nameru da napravi ustupke koji se od nje zahtevaju, niti smatra da bi trebalo da ih napravi.

Situacija na samom ratištu, međutim, dobija dodatnu dimenziju na području aglomeracije Slavjansk-Kramatorsk. Ruski vojni dopisnik Dmitrij Stešin tvrdi da ukrajinske oružane snage već izbegavaju borbu streljačkim oružjem i ocenjuje da slom njihove odbrane postaje neizbežan.

Stešin smatra da su ukrajinske jedinice izgubile volju da brane aglomeraciju Slavjansk-Kramatorsk. Prema njegovoj proceni, dronovi i dalje čvrsto kontrolišu nebo, ali kontrola terena zavisi od vojnika, dok ukrajinskim snagama upravo ljudstvo predstavlja ključni problem.

Manuel Antonio Norijega gotovo dve decenije bio je jedna od najvažnijih figura panamskog bezbednosnog aparata, ali formalno nikada nije postao predsednik Paname.

Do stvarne vlasti stigao je kroz vojsku i obaveštajne strukture, a tokom osamdesetih godina kontrolisao je državu iza civilnih predsednika koji su se smenjivali na njenom čelu.

Rođen je 1934. u siromašnoj četvrti Panama Sitija, školovao se u Peruu, a zatim napredovao kroz Nacionalnu gardu Paname. Ključni čovek za njegov uspon bio je general Omar Torihos, koji je preuzeo vlast posle vojnog udara 1968. godine. Norijega je postao šef vojne obaveštajne službe G-2 i na toj funkciji izgradio mrežu koja će kasnije predstavljati osnovu njegove političke moći.

Istovremeno je godinama održavao odnose sa američkim obaveštajnim strukturama. Dokumentovana saradnja sa SAD obuhvatala je dostavljanje obaveštajnih podataka i pomoć u pitanjima koja su za Vašington bila važna tokom Hladnog rata u Centralnoj Americi.

Američka vojska kasnije je u svojim istorijskim pregledima navela da su SAD godinama podržavale Norijegu kao deo politike suzbijanja širenja komunizma.

Torihos je poginuo u avionskoj nesreći 1981. godine, a u narednom periodu počela je borba za kontrolu nad vojskom. Norijega je 1983. preuzeo komandu nad Panamskim odbrambenim snagama, organizacijom koja je objedinjavala vojsku, policiju, carinu i istražne službe. Od tog trenutka postao je faktički najmoćniji čovek u zemlji.

Panama je zadržala civilne predsednike i formalne državne institucije, ali je Norijega preko oružanih snaga, obaveštajne službe i političkih saveznika imao presudan uticaj na vlast. Njegov režim oslanjao se na kontrolu bezbednosnog aparata, nadzor protivnika i pritisak na opoziciju i medije.

Jedan od događaja koji je snažno pogodio njegovu vlast bilo je ubistvo lekara, bivšeg diplomate i političkog protivnika Uga Spadafore 1985. godine. Spadafora je javno optuživao Norijegu za veze sa trgovinom drogom. Njegovo obezglavljeno telo pronađeno je nakon što su ga panamske snage bezbednosti privele na granici sa Kostarikom.

Američki obaveštajni zvaničnici povezivali su Norijegu sa Spadaforinim ubistvom, ali Norijega za taj zločin nije osuđen u postupku u SAD. Slučaj je dodatno pogoršao njegov položaj i pojačao međunarodni pritisak na panamsku vlast.

Još ozbiljniji problem predstavljale su optužbe za trgovinu drogom i pranje novca. Američke vlasti tvrdile su da je Norijega koristio položaj kako bi omogućavao krijumčarenje kokaina i sarađivao sa pripadnicima kolumbijskog Medeljinskog kartela.

Paradoks njegovog položaja bio je u tome što su američke službe već dugo znale za ozbiljne optužbe protiv čoveka sa kojim su istovremeno sarađivale. Tokom Hladnog rata Norijega je Vašingtonu bio koristan zbog obaveštajnih podataka i američkih interesa u regionu, uključujući događaje u Nikaragvi i drugim državama Centralne Amerike.

Odnos se postepeno menjao. Već 1985. visoki predstavnici administracije Ronalda Regana upozoravali su Norijegu zbog koncentracije političke moći i optužbi o njegovoj umešanosti u trgovinu drogom.

Kriza je otvoreno izbila 1987. kada je pukovnik Roberto Dijaz Erera, bivši načelnik štaba panamskih oružanih snaga, javno izneo niz optužbi protiv Norijege, uključujući tvrdnje o izbornoj prevari i umešanosti u političke zločine. U Panami su izbili protesti, dok je odnos sa Vašingtonom nastavio da se pogoršava.

Američke federalne velike porote u Majamiju i Tampi optužile su Norijegu 1988. za krivična dela povezana sa trgovinom narkoticima. SAD su pojačale ekonomski i politički pritisak, ali panamski vojni lider nije odstupio.

Presudan politički sukob usledio je posle izbora u maju 1989. Opozicioni kandidat Giljermo Endara imao je snažnu podršku, ali je Norijegin režim poništio izbore nakon što je postalo jasno da vlast gubi. Napadi na opozicione lidere pred televizijskim kamerama dodatno su pojačali međunarodnu krizu.

U oktobru iste godine grupa panamskih oficira pokušala je da svrgne Norijegu. Pobuna je propala, a njen vođa major Moises Giroldi i drugi učesnici kasnije su ubijeni. Situacija je kulminirala u decembru. Norijegin režim proglasio je da između Paname i SAD postoji stanje rata, a nekoliko dana kasnije u incidentu sa panamskim vojnicima ubijen je američki marinac Robert Paz.

Predsednik SAD Džordž Buš stariji naredio je vojnu intervenciju. Operacija „Just Cause“ počela je 20. decembra 1989. godine.

U Panami je tada već bilo približno 13.000 američkih vojnika, a približno još toliko stiglo je tokom operacije, pa je ukupno angažovano skoro 26.000 pripadnika američkih snaga. Istovremeno su napadnuti brojni vojni ciljevi, uključujući sedišta jedinica lojalnih Norijegi.

Buš je naveo četiri cilja intervencije: zaštitu američkih državljana, obnovu demokratije, zaštitu sporazuma koji su regulisali Panamski kanal i privođenje Norijege američkom pravosuđu. Panamske odbrambene snage brzo su izgubile sposobnost organizovanog otpora, ali Norijega nije pronađen tokom prvog udara. Američke snage pokušavale su da ga lociraju dok se skrivao na različitim mestima.

Na Badnje veče 1989. sklonio se u diplomatsko predstavništvo Vatikana u Panama Sitiju. Američke snage opkolile su objekat, ali nisu ušle na teritoriju nuncijature. Tokom narednih dana korišćeni su i zvučnici sa glasnom rok muzikom, što je postalo jedan od najpoznatijih detalja čitave operacije.

Norijega je 3. januara 1990. izašao iz vatikanskog predstavništva i predao se američkim vlastima. Prebačen je u vazduhoplovnu bazu Hauard, gde ga je formalno uhapsila američka Agencija za borbu protiv droge, DEA. Avionom C-130 potom je odveden na Floridu.

Time je prvi put jedan čovek koji je godinama sarađivao sa američkim obaveštajnim strukturama završio kao zarobljenik države kojoj je ranije pružao informacije. Suđenje je održano u Majamiju.

Norijega je tvrdio da su njegove aktivnosti morale biti posmatrane u kontekstu dugogodišnjih odnosa sa američkim službama, dok je tužilaštvo izvodilo svedoke i dokaze o njegovim vezama sa krijumčarima droge.

Federalna porota ga je u aprilu 1992. proglasila krivim po osam tačaka optužnice povezanih sa trgovinom drogom, reketiranjem i pranjem novca. Osuđen je na 40 godina zatvora, a kazna mu je kasnije smanjena.

Američki sud priznao mu je status ratnog zarobljenika prema Trećoj ženevskoj konvenciji. To ga nije oslobodilo zatvora niti poništilo krivičnu presudu, ali je uticalo na uslove pod kojima je držan.

Norijega je američku kaznu služio na Floridi. Kada je stekao uslove da napusti američki zatvor 2007, nije postao slobodan čovek. Francuska je tražila njegovo izručenje zbog postupka za pranje novca, pa je ostao u pritvoru dok su američki sudovi odlučivali o ekstradiciji.

SAD su ga 2010. izručile Francuskoj. Francuski sud ponovo mu je sudio zbog pranja novca i osudio ga na sedam godina zatvora. Predmet se odnosio na novac za koji je francusko pravosuđe utvrdilo da potiče od trgovine drogom i da je pran preko francuskog finansijskog sistema i nekretnina.

Ni francuska kazna nije bila poslednja stanica. U decembru 2011. Francuska je Norijegu izručila Panami. Vratio se u zemlju više od 20 godina nakon što je američkim avionom odveden sa njene teritorije, ali ne kao slobodan čovek.

U Panami su ga čekale zatvorske kazne izrečene zbog zločina počinjenih tokom njegove vladavine, uključujući ubistva političkih protivnika. Smešten je u zatvor El Renacer. Do tada je već bio star i zdravstveno oslabljen. Tokom narednih godina imao je više zdravstvenih problema, a lekari su ustanovili i tumor na mozgu.

Početkom 2017. dozvoljeno mu je da privremeno napusti zatvor i pređe u kućni pritvor kako bi se pripremio za operaciju. To nije predstavljalo oslobađanje od kazne. Operisan je 7. marta 2017. Posle zahvata došlo je do krvarenja u mozgu, zbog čega je bila potrebna nova operacija. Njegovo stanje ostalo je teško.

Manuel Norijega umro je 29. maja 2017. u Panama Sitiju, u 83. godini. Od trenutka kada se 3. januara 1990. predao američkim vlastima do smrti prošlo je više od 27 godina. Za to vreme prošao je kroz pravosudne i zatvorske sisteme tri države – SAD, Francuske i Paname – i više se nije vratio političkoj vlasti niti trajnom životu na slobodi.

Njegova biografija ostala je vezana za jedan od najvećih obrta američke politike u Centralnoj Americi tokom završnice Hladnog rata: čovek koji je godinama održavao odnose sa američkim obaveštajnim strukturama postao je optuženik američkog pravosuđa, cilj vojne intervencije, zatvorenik u SAD, a zatim osuđenik u još dve države.

Dugotrajni ruski udari na energetsku, logističku i skladišnu infrastrukturu stvaraju kumulativni pritisak koji bi mogao da postane mnogo ozbiljniji od posledica pojedinačnih napada.

Ključno pitanje više nije koliko je objekata pogođeno u jednom talasu, već koliko dugo ukrajinski sistem može da nadoknađuje gubitke.

Aleksander Merkuris ukazuje na procene više komentatora koji situaciju opisuju kao dugoročno neodrživu. Rakete, dronovi i udari na skladišta i energetsku infrastrukturu zajedno smanjuju sposobnost države i vojske da održavaju postojeći nivo funkcionisanja.

Posebno upečatljivo poređenje izneo je Ben Aris. Prema proceni koju prenosi, ukrajinski napadi uništili su oko tri odsto ruskih skladišnih kapaciteta, dok su ruski udari uništili između 30 i 60 odsto odgovarajućih kapaciteta na teritoriji Ukrajine.

Dodatna razlika je sposobnost obnove. Rusija raspolaže mogućnošću da oštećene skladišne kapacitete popravlja i ponovo gradi, čime deo gubitaka vremenom nadoknađuje.

Još dramatičnija brojka odnosi se na Kijev. U analizi se prenosi izjava ukrajinskog zvaničnika da je ruskim udarima uništeno čak 90 odsto skladišnog prostora u glavnom gradu.

Te procene treba posmatrati kao tvrdnje izvora i komentatora, a ne kao nezavisno utvrđene ukupne bilanse ratne štete. Njihov značaj je u tome što ukazuju na razliku u obimu udara i problem kontinuiranog gubitka infrastrukture.

Merkuris procenjuje da takav proces ne može da traje beskonačno bez ozbiljnih posledica. U jednom trenutku mogla bi biti dostignuta granica na kojoj ukrajinske državne i vojne strukture više neće moći da funkcionišu na sadašnjem nivou i organizuju otpor duž čitave linije fronta.

Postoji, međutim, i druga procena. Sergej Poljetajev smatra da vazdušna kampanja, bez obzira na štetu koju nanosi, sama po sebi ne mora završiti rat sve dok Ukrajina nastavlja da dobija novac i oružje sa Zapada.

To pomera težište sa pojedinačnog udara na kombinaciju vojnih, ekonomskih i političkih pritisaka. Energetski sistem, skladišta i logistika mogu biti teško pogođeni, ali konačna granica izdržljivosti zavisi i od spoljne pomoći i unutrašnje stabilnosti države.

Direktan sukob Rusije i država EU mogao bi da otvori potpuno drugačiju fazu konfrontacije od one koja se sada odvija u Ukrajini.

U takvom scenariju promenili bi se i obim vojnih operacija i sredstva koja bi Moskva mogla da upotrebi protiv evropskih snaga.

Ruski vojni ekspert i penzionisani pukovnik Anatolij Matvijčuk smatra da države EU trenutno nemaju potpuno popunjene armije spremne za rat velikih razmera. On ukazuje na nedostatak vojnika i ocenjuje da bi postojeće evropske snage tek morale da prođu pripreme za takvu vrstu sukoba.

Po njegovoj oceni, za EU je zato najpovoljnija sadašnja situacija u kojoj se ukrajinski vojnici bore protiv Rusije, dok evropske države izbegavaju neposredno uključivanje svojih armija.

„Zapravo, najbolja varijanta koju Evropska unija danas koristi jesu ukrajinski vojnici koji se bore protiv Rusije u njeno ime“, rekao je Matvijčuk.

Situacija bi se, kako smatra, radikalno promenila ukoliko bi države EU odlučile da se neposredno uključe u sukob u Ukrajini. Rusija tada, po njegovoj proceni, ne bi primenjivala ista ograničenja koja postoje tokom sadašnjih borbenih dejstava na ukrajinskoj teritoriji.

Matvijčuk takvu razliku objašnjava odnosom prema stanovništvu Ukrajine, koje se u Rusiji doživljava kao srodan narod. Prema evropskim državama, tvrdi, Moskva ne bi imala takav pristup, zbog čega smatra da bi direktan rat mogao da bude znatno intenzivniji.

Njegova procena je da bi takav sukob mogao da bude završen za svega nekoliko dana. Kao sredstva koja bi Rusija mogla da upotrebi protiv evropskih armija naveo je raketne sisteme „Orešnik“ i „Iskander“, kao i hipersoničnu raketu „Cirkon“.

Još ozbiljniji deo tog scenarija odnosi se na mogućnost nuklearne eskalacije. Matvijčuk tvrdi da je Rusija, ukoliko bi procenila da je to neophodno, spremna da upotrebi taktičko nuklearno oružje radi potpunog uništenja protivničkih snaga.

Pitanje direktnog prisustva zapadnih vojnika u Ukrajini ranije je komentarisao i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. On je upozorio da bi Moskva pojavljivanje vojnih kontingenata zapadnih država na ukrajinskoj teritoriji posmatrala kao direktan rat, a ne kao nastavak hibridnog sukoba.

Lavrov je takođe tvrdio da evropske države nastoje da u Kijevu očuvaju režim koji Moskva smatra rusofobskim. U kombinaciji sa upozorenjem o statusu zapadnih trupa, ta izjava pokazuje koliko bi se, iz perspektive Moskve, pravila sukoba promenila ukoliko bi evropske armije neposredno ušle u rat.