Kukuruz se često posmatra prvenstveno kao izvor ugljenih hidrata, ali njegov nutritivni sastav pokazuje da ova namirnica može imati znatno širu ulogu u ishrani.

Posebno se izdvajaju dijetetska vlakna i biljni pigmenti karakteristični za žute i narandžaste sorte.

Glavna korist kukuruza povezana je sa vlaknima. Jedan srednji klip može da obezbedi približno 9 odsto dnevnih potreba za dijetetskim vlaknima, koja povećavaju zapreminu crevnog sadržaja, doprinose redovnom pražnjenju i predstavljaju hranu za korisne mikroorganizme u crevima.

Posebnu pažnju privlače lutein i zeaksantin, karotenoidi kojima su bogati žuti i narandžasti kukuruz. Oni čine više od 85 odsto pigmenata u zrnu, a njihov značaj nije ograničen na boju namirnice.

Lutein i zeaksantin mogu da se akumuliraju u makuli, centralnom delu mrežnjače koji je važan za oštar centralni vid. Tu učestvuju u filtriranju plave svetlosti i imaju antioksidativno dejstvo, zbog čega se ishrana bogata ovim karotenoidima povezuje sa zaštitom oka od promena koje se javljaju tokom starenja.

Kuvanje pritom ne znači da kukuruz gubi sve vredne sastojke. Naprotiv, zagrevanje zrna tokom 25 minuta može da poveća ukupnu antioksidativnu aktivnost za 44 odsto, jer termička obrada omogućava oslobađanje dela antioksidativnih jedinjenja.

Važan je i način na koji se kukuruz jede. Lutein i zeaksantin rastvorljivi su u mastima, pa se njihova apsorpcija poboljšava kada se kukuruz kombinuje sa namirnicama koje sadrže zdrave masti, poput avokada, maslinovog ulja ili orašastih plodova.

Još jedna promena nastaje kada se kuvani kukuruz ohladi. Deo skroba tada prelazi u takozvani otporni skrob, koji se ne razgrađuje u tankom crevu na isti način kao običan skrob i dospeva do debelog creva, gde može da posluži kao supstrat crevnoj mikrobioti.

Zbog kombinacije vlakana, skroba, luteina, zeaksantina i drugih antioksidativnih jedinjenja, kukuruz nije samo izvor energije. Njegova nutritivna vrednost posebno dolazi do izražaja kada se jede u okviru raznovrsne ishrane i kombinuje sa izvorima nezasićenih masti.

Nakupljanje masti u mišićima nije samo pitanje telesne težine. Masne kapljice mogu da se talože između mišićnih ćelija, ali i unutar njih, gde mogu da utiču na normalno funkcionisanje mišićnog tkiva.

Novo eksperimentalno istraživanje japanskih naučnika sada je pažnju usmerilo na jednu prirodnu supstancu prisutnu u pojedinim namirnicama.

Unutar miocita mast se nalazi u blizini mitohondrija i u normalnim okolnostima služi kao brzo dostupan izvor energije tokom fizičke aktivnosti. Problem nastaje kada se količina masti u ćelijama prekomerno poveća. Tada ona može da poremeti ćelijske procese i doprinese razvoju insulinske rezistencije.

Takvo nakupljanje masti u mišićima naziva se miosteatoza i povezuje se sa razvojem dijabetesa tipa 2. Može da se javlja kod gojaznih osoba, ljudi koji vode sedelački način života, kao i tokom starenja, kada se gubitak mišićne mase često pojavljuje zajedno sa povećanim sadržajem masti u mišićima.

Posebno je važno što trenutno nema odobrenih terapija posebno namenjenih borbi protiv miosteatoze. Upravo zbog toga istraživači Univerziteta Šinšu u Japanu počeli su da ispituju jedinjenja koja se prirodno nalaze u hrani, tražeći supstance sposobne da utiču na ovaj proces.

Takakazu Mitani sa Univerziteta Šinšu objasnio je da je tim tokom skrininga izdvojio pterostilben, nakon čega je istraživanje usmereno na utvrđivanje njegovog preciznog mehanizma delovanja. Rezultati eksperimentalnog rada objavljeni su u naučnom časopisu Food Bioscience.

Pterostilben pripada polifenolima i nalazi se u borovnici, grožđu, bademu i još nekim namirnicama. Nauci je već poznat zbog protivupalnih svojstava i potencijalno korisnih efekata na jetru, krvne sudove i mozak, kao i zbog istraživanja njegovog uticaja na procese povezane sa starenjem. Njegovo delovanje na mišićno tkivo, međutim, do sada nije bilo detaljno istraženo na ovaj način.

Naučnici su niz biljnih jedinjenja testirali na kulturi mišjih mišićnih ćelija. Pterostilben je pokazao najizraženiji rezultat: značajno je smanjio nakupljanje abnormalnih masnih kapljica u miocitima, a pritom nije ometao normalan rast i deobu mišićnih ćelija.

Mehanizam je povezan sa receptorom PPARδ, koji učestvuje u regulisanju gena odgovornih za oksidaciju masnih kiselina. Pterostilben je štitio ovaj protein od razgradnje, produžavajući vreme tokom kojeg može da deluje. Veća prisutnost aktivnog PPARδ znači i snažnije signale genima uključenim u korišćenje masnih kiselina.

U poređenju sa drugim testiranim jedinjenjima, pterostilben se izdvojio po dva važna kriterijuma: sposobnosti da smanji količinu unutarćelijske masti i odsustvu štetnog delovanja na samu ćeliju. Efekat je u eksperimentu postignut veoma malim koncentracijama pterostilbena, koje istraživači smatraju uporedivim sa količinama koje bi čovek teoretski mogao da apsorbuje iz obogaćenih prehrambenih proizvoda.

Ipak, reč je o eksperimentalnom istraživanju na kulturi mišjih mišićnih ćelija, pa se rezultat ne može automatski izjednačiti sa dokazanim efektom kod ljudi. Nalaz, međutim, otvara pravac za dalja istraživanja pterostilbena u ishrani i farmakologiji, posebno u vezi sa miosteatozom.

Među namirnicama obuhvaćenim podacima o sadržaju pterostilbena posebno se izdvaja borovnica. U 100 grama može da sadrži između 5,5 i 14,66 miligrama ove supstance, dok je u njenom bliskom srodniku, američkoj borovnici, sadržaj znatno manji.

Prirodni kakao-prah sadrži od 27,6 do 74,8 mikrograma pterostilbena po gramu. U 100 grama tamne čokolade sa 85 odsto kakaoa nalazi se približno 1,2 do 1,45 miligrama, dok mlečna ili čokolada sa 50 odsto kakaoa sadrži samo oko 0,15 do 0,32 miligrama.

Pterostilben se nalazi i u tamnom grožđu, pri čemu ga ima više u pokožici nego u mesu ploda. Kod svežeg grožđa sorti tempraniljo, grenaš i kaberne sovinjon izmereno je od 0,15 do 1,8 miligrama na 100 grama. Visoke koncentracije zabeležene su i u mladim suvim crvenim vinima, naročito onima od pino noara i sorti sa debljom pokožicom, kao što su tanat i nebiolo.

Prženi kikiriki sadrži od 35,7 do 45,5 mikrograma pterostilbena po gramu, odnosno približno 3,5 do 4,5 miligrama na 100 grama. Kod pistaća je sadržaj od 16,2 do 26,9 mikrograma po gramu, odnosno između 1,6 i 2,7 miligrama na 100 grama.

Manje količine ovog jedinjenja pronađene su i u brusnici, lingonberiju, bademu i pojedinim biljkama koje se koriste u tradicionalnoj medicini, ali su precizni podaci o njihovom sadržaju slabije istraženi.

Nalazi zato daju dodatni razlog za uključivanje bobičastog voća u raznovrsnu ishranu. Ono može da se jede sveže ili zamrznuto, samostalno ili kao dodatak fermentisanim mlečnim proizvodima, kašama i smutijima, dok će tek dalja istraživanja na ljudima pokazati koliki značaj pterostilben može imati u sprečavanju ili lečenju nakupljanja masti u mišićima.

Stariji pacijenti često istovremeno uzimaju veliki broj lekova, jer je u poznijim godinama retko prisutna samo jedna bolest. Dodatni problem je što se mnoga hronična oboljenja ne leče jednim preparatom, već kombinacijom više njih, pa se mogućnost neželjenih međusobnih efekata povećava.

Jedan od tipičnih primera predstavljaju nesteroidni antiinflamatorni lekovi, odnosno NSAIL, među kojima su diklofenak, ibuprofen, meloksikam i celekoksib. Oni se često koriste kod bolova i bolesti zglobova, ali mogu da povećaju arterijski pritisak.

Ako lekar kod takvog pacijenta potom utvrdi hipertenziju, može da uvede terapiju za snižavanje pritiska, iako je njegovo povećanje zapravo posledica prvobitnog leka.

Slična situacija nastaje kada se NSAIL propišu osobi koja već ima hipertenziju. Pritisak može dodatno da poraste, nakon čega se antihipertenzivna terapija pojačava novim preparatima. Kada bi se problem sa zglobovima lečio drugačije, u pojedinim takvim slučajevima dodatni lekovi za pritisak ne bi bili potrebni.

Gerijatri ovakve situacije nazivaju potencijalno opasnim lancima ili kaskadama prekomernog propisivanja lekova. Suština je u tome da lekar neželjeno dejstvo jednog preparata protumači kao simptom nove bolesti i za njegovo „lečenje“ propiše drugi lek.

Gerijatri su prošle godine postigli konsenzus kojim je izdvojeno 65 potencijalno problematičnih kaskada prilikom propisivanja terapije.

Novo veliko istraživanje Univerziteta u Torontu, objavljeno u medicinskom časopisu The BMJ, analiziralo je koliko se takvi obrasci zaista pojavljuju u svakodnevnoj praksi. Istraživači su obradili podatke gotovo 2,3 miliona Kanađana starosti 66 godina i više, pregledajući stvarno propisane recepte i poredeći ih sa spiskom od 65 potencijalno opasnih kaskada.

Posebno značajne zbog učestalosti pokazale su se 24 kaskade. Takve greške lekari ne prave namerno. Kod starijih ljudi simptomi često nisu jasno izraženi, dok istovremeno mogu da uzimaju veliki broj različitih preparata.

Kada se pojave vrtoglavica, nesanica ili neki drugi novi simptom, lako ga je povezati sa godinama ili stresom i uvesti još jedan lek, dok pronalaženje pravog uzroka među desetak postojećih preparata može biti veoma teško.

Najčešća od tri posebno izdvojene kaskade povezana je sa preparatima gvožđa. Oni se često propisuju starijim osobama, naročito ženama, zbog česte anemije izazvane nedostatkom gvožđa i niskog hemoglobina. Preparati gvožđa mogu da izazovu zatvor, koji je i inače čest problem u starijem dobu.

Umesto preispitivanja prvobitne terapije, u 11,9 odsto slučajeva pacijentima je propisan laksativ. To znači da je više od svakog desetog pacijenta dobio novi lek za problem koji je mogao da bude neželjena posledica već uvedene terapije.

Druga po učestalosti problematična kaskada odnosi se na statine, široko korišćene lekove za snižavanje holesterola. Statini mogu da izazovu bolove u mišićima, odnosno mijalgije, a u težim slučajevima moguće su i ozbiljnije posledice, uključujući oštećenje bubrega.

Kod pacijenata koji su tokom terapije statinima prijavljivali bolove u mišićima, lekari su u 10,9 odsto slučajeva tegobe tretirali kao zaseban problem, umesto kao moguću neželjenu reakciju na statine. Umesto prilagođavanja doze ili obustavljanja statina, propisivani su NSAIL.

Time se otvara mogućnost za još jedan lanac neželjenih posledica. NSAIL mogu da povećaju krvni pritisak, pa pacijent koji je prvo dobio statin, zatim lek protiv bolova, može na kraju da dobije i dodatnu terapiju protiv hipertenzije.

Treća česta kaskada pojavljuje se kod lečenja demencije inhibitorima holinesteraze, među kojima su donepezil, rivastigmin i galantamin. Ovi preparati mogu da izazovu nesanicu, nakon čega se pacijentu može propisati još jedan lek – sredstvo za spavanje. Istraživanje je pokazalo da se takav obrazac javlja u 10,3 odsto slučajeva.

Autori istraživanja zato predlažu šire informisanje lekara o 24 najvažnije kaskade kako bi se prilikom pojave novih simptoma više pažnje posvetilo mogućnosti da je reč o neželjenom dejstvu postojeće terapije, a ne o novoj bolesti.

Planirana je i izrada edukativnih brošura namenjenih pacijentima i njihovim porodicama. Poruka istraživača je da pojavu novog problema nakon početka uzimanja nekog preparata treba proveriti i u kontekstu poznatih neželjenih dejstava tog leka, pre nego što se simptom automatski protumači kao novo oboljenje i uvede dodatna terapija.

Izlaganje svetlosti tokom noći povezano je sa promenama u strukturi srca i ranim znacima pogoršanja njegove funkcije, pokazalo je istraživanje u kojem su analizirani podaci više od 11.000 učesnika britanskog projekta.

Rezultati otvaraju novo pitanje o tome kako uslovi u kojima ljudi spavaju mogu dugoročno da utiču na organizam.

Učesnici istraživanja nosili su na zglobovima posebne senzore koji su merili njihovu izloženost svetlosti. Tri godine kasnije urađena im je magnetna rezonanca srca, a kod osoba koje su tokom noći bile izložene većoj količini svetlosti utvrđeni su deblji zidovi leve komore i niža kontraktilnost miokarda.

Autori istraživanja naglašavaju da je reč o ranim promenama i da takvi nalazi ne znače da svi ljudi koji spavaju sa upaljenim svetlom imaju kardiovaskularnu bolest. Ipak, uočena povezanost noćnog osvetljenja sa strukturnim i funkcionalnim promenama srca ukazuje na oblast koja zahteva dodatna istraživanja.

Istovremeno, druga grupa naučnika otkrila je retku grupu neurona u moždanoj kori koja aktivno pokreće procese spavanja i sinhronizuje aktivnost velikih delova mozga. Rezultati tog eksperimenta predstavljeni su u naučnom časopisu Nature.

Reč je o Sst-Chodl ćelijama, koje čine svega oko 0,2 odsto ukupnog broja kortikalnih ćelija, ali imaju sposobnost da prenose signale na velike udaljenosti. Posmatranjem miševa utvrđeno je da su ovi neuroni tokom budnosti praktično neaktivni, dok njihova aktivnost naglo raste za vreme dubokog, sporotalasnog sna.

Kada su naučnici veštački aktivirali te ćelije, došlo je do usporavanja i sinhronizacije aktivnosti moždane kore. Eksperimentalne životinje su zbog toga brže tonule u san i provodile više vremena spavajući.

Ovi rezultati ukazuju da moždana kora nije samo pasivni deo sistema koji ulazi u stanje sna pod uticajem dubljih moždanih struktura. Ona, kako su naglasili autori studije, i sama aktivno učestvuje u pokretanju i održavanju procesa spavanja.

Posebnu pažnju privuklo je otkriće da su Sst-Chodl neuroni sačuvani tokom stotina miliona godina evolucije. Prisutni su kod životinjskih grupa od vodozemaca i gmizavaca do ljudi, što ukazuje na njihovu dugotrajnu evolutivnu ulogu.

Istraživači sada nameravaju da utvrde na koji način ove ćelije učestvuju u određivanju obrazaca spavanja. Bolje razumevanje njihovog funkcionisanja moglo bi da pomogne u rasvetljavanju prirode različitih neuroloških i mentalnih poremećaja.

Migrena kod mnogih ljudi počinje bez jasnog spoljnog razloga, a napadi se mogu pojavljivati godinama, menjati intenzitet i ozbiljno remetiti svakodnevni život.

Iza takvih epizoda često stoji kombinacija nasledne predispozicije, načina života i različitih okidača koji se razlikuju od osobe do osobe.

Procenjuje se da je približno 70 odsto migrena povezano sa nasleđem. Zbog toga lekari prilikom uzimanja anamneze posebno proveravaju da li su roditelji, braća, sestre ili drugi bliski rođaci pacijenta imali slične napade.

Savremena istraživanja potvrđuju snažnu genetsku komponentu migrene, ali kod najčešćih oblika nije reč o jednom genu. Rizik uglavnom nastaje delovanjem velikog broja genetskih varijanti u kombinaciji sa faktorima iz okruženja. Posebni, retki oblici, poput porodične hemiplegične migrene, povezani su sa promenama u pojedinim genima.

Podatak o porodičnoj istoriji zato lekaru može da pomogne prilikom postavljanja dijagnoze i izbora terapije. Migrena se obično razlikuje od obične glavobolje po karakterističnim simptomima: pulsirajućem bolu, često na jednoj strani glave, mučnini i osetljivosti na svetlost i zvuk. Deo pacijenata pre napada ima auru, odnosno prolazni poremećaj vida, senzacija ili drugih neuroloških funkcija.

Kod akutnog napada terapija je najefikasnija kada se primeni dovoljno rano. Kod blažih i umerenih napada koriste se lekovi protiv bolova i nesteroidni antiinflamatorni lekovi, među kojima su ibuprofen i naproksen. Kod nekih pacijenata može se koristiti i paracetamol, u zavisnosti od zdravstvenog stanja i drugih lekova koje osoba uzima.

Ako takva terapija nije dovoljna, lekar može da propiše triptane, lekove posebno namenjene prekidanju napada migrene. Postoji više preparata iz te grupe, a izbor zavisi od vrste napada, brzine njegovog razvoja, prisustva mučnine, drugih bolesti i odgovora pacijenta na prethodnu terapiju.

Triptani nisu pogodni za svakoga, posebno za pojedine osobe sa kardiovaskularnim bolestima, zbog čega terapiju treba odabrati sa lekarom. Poslednjih godina dostupni su i noviji lekovi koji deluju na sistem CGRP, molekula koji ima značajnu ulogu u nastanku migrene.

Kod ljudi koji imaju česte napade ne leči se samo pojedinačna epizoda već se razmatra preventivna terapija. Prevencija se može razmatrati već kod četiri ili više dana sa migrenom mesečno, kao i kada napadi ozbiljno ometaju posao i svakodnevne aktivnosti.

Za prevenciju se, u zavisnosti od pacijenta, mogu koristiti različite grupe lekova, uključujući pojedine beta-blokatore, antiepileptike, druge tradicionalne preventivne lekove i terapije usmerene na CGRP. Kod hronične migrene jedna od mogućnosti je i terapija botulinum toksinom, koja se primenjuje po tačno određenom medicinskom protokolu.

Važan problem predstavlja prečesto uzimanje lekova protiv glavobolje. Ako se akutni lekovi koriste suviše često, može nastati glavobolja izazvana prekomernom upotrebom lekova, pa se pacijent može naći u krugu sve češćih bolova i sve češćeg uzimanja terapije. Osobe koje redovno imaju potrebu za lekovima zato bi trebalo da razgovaraju sa neurologom o preventivnom lečenju.

Pored lekova, postoje i postupci koji kod dela pacijenata mogu da smanje učestalost ili intenzitet napada. Među dodacima ishrani najviše se proučavaju magnezijum i vitamin B2, odnosno riboflavin, dok postoje podaci i o mogućoj koristi koenzima Q10. Dokazi za ove dodatke nisu jednako snažni kao za standardnu terapiju, a odgovarajuća doza i mogućnost interakcije sa drugim lekovima treba da se provere sa lekarom.

Akupunktura je takođe proučavana kod migrene. Istraživanja pokazuju da kod pojedinih pacijenata može doprineti smanjenju glavobolje i broja napada, mada deo efekta može biti povezan sa nespecifičnim efektima samog tretmana. Zbog toga se uglavnom posmatra kao dopunski, a ne kao zamenski tretman za dokazanu medicinsku terapiju.

Tehnike opuštanja, kontrola stresa, dovoljno sna i redovna fizička aktivnost mogu biti korisni jer promene ritma spavanja, iscrpljenost i stres kod mnogih ljudi predstavljaju okidače. Koristan je i dnevnik migrene u koji se beleže vreme početka napada, trajanje, intenzitet, uzeta terapija, san, hrana, stres i drugi mogući okidači.

Ne postoji univerzalna „migrena dijeta“, jer isti proizvod kod jedne osobe može izazvati napad, a kod druge ne mora imati nikakav efekat. Zbog toga se ne preporučuje nasumično izbacivanje velikog broja namirnica, već praćenje sopstvenog obrasca napada i mogućih okidača.

Poseban oprez potreban je kada se prvi put pojavi izuzetno jaka i nagla glavobolja, kada je praćena slabošću jedne strane tela, poremećajem govora, gubitkom svesti, visokom temperaturom, ukočenošću vrata ili nastane posle povrede glave. Takve simptome ne bi trebalo automatski pripisivati migreni, već zahtevaju hitnu medicinsku procenu.

U 25. godini mnogi ne znaju koliki im je holesterol, retko mere krvni pritisak i o bolestima srca gotovo da ne razmišljaju.

Posle 40. godine takav odnos prema zdravlju postaje znatno rizičniji, ne zato što srce preko noći postaje „staro“, već zato što se do tada mogu nagomilati posledice procesa koji su godinama trajali gotovo neprimetno.

Višak kilograma, pušenje, povišen krvni pritisak, nedovoljno kretanja, visok nivo glukoze i „lošeg“ holesterola ostavljaju trag na krvnim sudovima mnogo pre nego što se pojave prvi simptomi.

Upravo zbog tog kumulativnog efekta godine posle četrdesete postaju period kada poznavanje sopstvenih zdravstvenih pokazatelja dobija mnogo veći značaj.

Istraživanje objavljeno pre nekoliko godina u časopisu Nature Aging dodatno je privuklo pažnju na pitanje kako organizam stari. Naučnici su pratili molekularne promene kod ljudi između 25 i 75 godina i utvrdili da se starenje ne odvija potpuno ravnomerno, već da postoje periodi izraženijih promena. Najupadljiviji talasi registrovani su oko 44. i 60. godine.

To, međutim, ne znači da srce sa 44 godine iznenada počinje ubrzano da propada. Mnogo je važnije što se kardiovaskularni rizik akumulira tokom godina. Ako je LDL, odnosno „loš“ holesterol, povišen još od tridesete godine, njegovo štetno delovanje na krvne sudove traje sve vreme, a isti princip važi za hipertenziju, pušenje i povišenu glukozu.

Poseban problem predstavlja ateroskleroza, koja dugo može da napreduje bez upozoravajućih simptoma. Čovek može normalno da radi, putuje, vežba i ne oseća bol, dok se istovremeno u zidovima arterija postepeno stvaraju aterosklerotski plakovi. Zbog toga čekanje da srce samo „pošalje signal“ nije dobra strategija prevencije.

Posle 40. godine posebno je važno redovno kontrolisati krvni pritisak. Hipertenzija može godinama da postoji bez očiglednih simptoma, dok istovremeno značajno povećava rizik od infarkta, moždanog udara, srčane insuficijencije i oštećenja bubrega.

Samo podatak o ukupnom holesterolu takođe nije dovoljan za potpuniju procenu rizika. Potrebno je znati nivo LDL holesterola, a korisno je najmanje jednom tokom odraslog života odrediti i koncentraciju lipoproteina(a). Njegov nivo je u velikoj meri genetski određen i može predstavljati skriveni faktor kardiovaskularnog rizika.

Važan deo prevencije predstavlja fizička aktivnost. Za većinu odraslih preporučuje se najmanje 150 minuta umerene aerobne aktivnosti nedeljno, uz dodatne vežbe snage. Korist od kretanja ne zavisi samo od mršavljenja, jer redovna fizička aktivnost sama po sebi povoljno utiče na krvne sudove i njihov tonus.

Ni u ishrani ne postoji jedna namirnica koja može da zaštiti krvne sudove. Mediteranski način ishrane, sa dosta povrća, voća, mahunarki, ribe i orašastih plodova, ima veći značaj od oslanjanja na pojedinačne „supernamirnice“. Istovremeno treba ograničiti unos soli, prerađenog mesa i proizvoda koji sadrže transmasne kiseline.

Prestanak pušenja ostaje jedna od najvažnijih pojedinačnih mera za smanjenje kardiovaskularnog rizika. Njegov efekat na zdravlje srca daleko je značajniji od popularnih dodataka ishrani, različitih postupaka koji se reklamiraju kao „čišćenje krvnih sudova“ ili vitaminskih infuzija.

San i odmor takođe imaju ulogu u očuvanju zdravlja. Hronični nedostatak sna nepovoljno deluje na srce i krvne sudove, ali kvalitetan san i smanjenje stresa ne mogu da zamene lečenje kada je bolest već prisutna. Meditacija i vežbe disanja mogu biti korisne, ali nisu zamena za lekove protiv hipertenzije ili statine kada za takvu terapiju postoji medicinska potreba.

Posebnu pažnju zahteva apneja u snu. Glasno hrkanje, prekidi disanja tokom spavanja i izražena dnevna pospanost mogu biti znaci ovog poremećaja i ne bi ih trebalo ignorisati.

Briga o srcu posle 40. godine ne mora da počne skupim i složenim pregledima. Osnovna preventiva obuhvata merenje krvnog pritiska, proveru lipidnog profila i šećera u krvi, kao i procenu telesne težine i porodične istorije kardiovaskularnih bolesti. U Rusiji su takve osnovne kontrole dostupne i kroz godišnje preventivne sistematske preglede.

Zbog toga broj godina u ličnoj karti nije najbolji pokazatelj stvarnog stanja srca. Dve osobe istih godina mogu imati potpuno različit kardiovaskularni rizik: kod jedne on može biti minimalan zahvaljujući normalnim pokazateljima i fizičkoj aktivnosti, dok kod druge krvni pritisak od 160 i dijabetes mogu značiti znatno veće opterećenje i oštećenje kardiovaskularnog sistema.

Najefikasniji način da se uspori propadanje zdravlja srca jeste da se faktori rizika otkriju pre nego što izazovu ozbiljne posledice. Krvni pritisak, LDL holesterol, šećer u krvi, pušenje, telesna težina i fizička aktivnost spadaju među pokazatelje i navike čijom se kontrolom može značajno uticati na rizik od budućih kardiovaskularnih bolesti.

Dugotrajno sedenje odavno se povezuje sa gojaznošću i nizom zdravstvenih problema, ali način na koji su sati provedeni za radnim stolom, pred televizorom ili sa telefonom raspoređeni tokom dana mogao bi da bude važniji nego što se ranije pretpostavljalo.

Nova istraživanja ukazuju da čak i veoma kratki prekidi mogu da naprave značajnu razliku.

Naučnici sa Univerziteta u Glazgovu analizirali su podatke 91.292 odraslih Britanaca iz baze UK Biobank, a rezultati njihovog istraživanja objavljeni su u naučnom časopisu PLOS Medicine. Učesnici su tokom jedne nedelje na ručnom zglobu nosili akcelerometar, uređaj koji precizno beleži kretanje i periode mirovanja, čime je dobijena slika njihove uobičajene fizičke aktivnosti.

Zdravstveno stanje učesnika potom je praćeno u proseku 12,5 godina. Istraživači su pratili obolevanje i smrtnost povezanu sa 23 vrste raka, među kojima su rak jednjaka, jetre, bubrega, pankreasa, debelog creva, dojke i jajnika.

Ključna razlika pokazala se u načinu na koji ljudi sede. Jednu grupu činili su oni kod kojih su periodi neprekidnog sedenja uobičajeno trajali najmanje 30 minuta, dok su u drugoj bili ljudi koji su sedenje prekidali pre isteka pola sata makar kratkim i laganim kretanjem.

U praksi je razlika jednostavna. Tri sata rada za računarom gotovo bez ustajanja predstavljaju dugotrajno neprekidno sedenje. Nasuprot tome, odlazak do kolege, štampača, na drugi sprat ili obavljanje nekog drugog kratkog posla prekida period mirovanja i pretvara ga u isprekidano sedenje.

Rezultati su pokazali veliku razliku između ova dva obrasca. Svaki dodatni sat dugotrajnog neprekidnog sedenja bio je povezan sa 9 odsto većim rizikom od smrti od onkoloških bolesti.

Kada je jedan sat takvog statičnog perioda zamenjen laganom fizičkom aktivnošću, rizik od smrti od raka bio je manji za 12 odsto. Kao lagana aktivnost računaju se svakodnevne stvari poput sporog hodanja po stanu, čišćenja ili zalivanja cveća.

Autori istraživanja zaključili su da posledice sedentarnog načina života ne zavise samo od ukupnog broja sati koje čovek provede sedeći. Važno je i da li se to vreme sastoji od dugih neprekinutih perioda ili je tokom dana redovno presečeno fizičkom aktivnošću.

Za takav rezultat postoji i biološko objašnjenje. Raniji eksperimenti pokazali su da redovni prekidi sedenja poboljšavaju metaboličke reakcije organizma, uključujući kontrolu nivoa šećera i masti u krvi.

Fenomen prekidanja dugotrajnog sedenja prvi put su 2008. godine opisali australijski naučnici. Hiljade učesnika nosile su precizne senzore koji su tokom nedelju dana beležili njihovu aktivnost iz sekunde u sekundu.

Ljudi koji su često ustajali, čak i kada su pauze trajale samo jedan do dva minuta, imali su povoljnije rezultate kada su u pitanju obim struka, indeks telesne mase, trigliceridi i glukoza u krvi u odnosu na osobe koje su dugo sedele bez prekida.

Novo istraživanje omogućilo je i procenu šta se događa kada se različita količina vremena provedenog sedeći zameni različitim intenzitetima kretanja. Jedan sat dugotrajnog sedenja zamenjen laganom aktivnošću povezan je sa 12 odsto manjim rizikom od smrti od raka.

Za umerenu aktivnost potrebno je manje vremena. Zamena 30 minuta sedenja brzom šetnjom, radom u bašti ili sličnim kretanjem bila je povezana sa smanjenjem rizika za 8 odsto.

Najveća razlika zabeležena je kod kratke, ali intenzivne aktivnosti. Samo pet minuta trčanja, energičnog plesa, penjanja stepenicama ili sličnog napora umesto sedenja povezano je sa 22 odsto manjim rizikom od smrti od raka.

Praktična posledica ovih rezultata ne zahteva odlazak u teretanu niti promenu zanimanja. Kancelarijski dan ili nekoliko sati pred televizorom mogu se prekidati kratkim ustajanjem po vodu, hodanjem po prostoriji, istezanjem ili drugim svakodnevnim poslovima koji zahtevaju kretanje.

Čak i ustajanje na dva do tri minuta pokreće metaboličke procese koji se ne mogu potpuno nadoknaditi jednom intenzivnom vežbom na kraju dana. Trening ostaje koristan, ali ne zamenjuje potrebu da se višesatno sedenje redovno prekida.

Za ljude sa sedentarnim poslom praktična granica je zato 30 minuta neprekidnog sedenja. Taj interval može dodatno da se skrati postavljanjem alarma na telefonu ili fitnes narukvici na svakih 20 do 25 minuta.

Kada se alarm oglasi, nije potrebno izvoditi trening. Dovoljno je ustati i prošetati, obaviti neki posao koji zahteva nekoliko minuta kretanja, istegnuti leđa, noge, ruke i vrat ili telefonski razgovor obaviti hodajući umesto sedeći.

Takve kratke aktivnosti mogu se tokom dana pretvoriti u rutinu bez posebnog izdvajanja vremena za vežbanje. Rezultati pokazuju da pored intenzivnih treninga značajnu ulogu ima upravo svakodnevno lagano kretanje kojim se prekidaju dugi periodi nepokretnosti.

Ranija istraživanja ukazala su i na druge posledice dugotrajnog sedenja. Sedenje duže od osam sati dnevno povezano je sa za trećinu većim rizikom od Alchajmerove bolesti, dok je višesatno sedenje pred ekranom u srednjem životnom dobu povezano sa stvarnim smanjenjem zapremine mozga dve decenije kasnije.

Podaci iz sudskog postupka u Virdžiniji ponovo su skrenuli pažnju na program obavezne vakcinacije protiv kovida-19 u američkim oružanim snagama.

Slučaj je pokrenut zbog otpuštanja nekadašnje visoke zdravstvene zvaničnice, ali su tokom postupka izneti i podaci koji se odnose na prijavljene smrtne slučajeve i zdravstvene posledice među vojnicima.

Američki vojni lekar dr Tereza Long, savetnica ministra zdravlja SAD Roberta F. Kenedija Mlađeg, svedočila je 14. avgusta pred federalnim sudom u Virdžiniji. Politiko je izvestio da je Long govorila o najmanje 28 pripadnika američkih oružanih snaga za koje je navela da su preminuli od posledica vakcinacije protiv kovida-19.

U postupku je pomenut i znatno veći broj prijava evidentiranih u američkom sistemu VAERS, namenjenom prijavljivanju neželjenih događaja nakon vakcinacije. Prema sudskom zapisniku, Ministarstvo zdravlja dobilo je 2.544 prijave smrtnih slučajeva nakon vakcinacije.

Prijava u VAERS sama po sebi ne utvrđuje da je vakcina izazvala smrt ili drugi zdravstveni problem. Sistem služi za prikupljanje potencijalnih bezbednosnih signala koji mogu zahtevati dodatnu medicinsku i statističku analizu, pa podatak o 2.544 prijave nije isto što i 2.544 potvrđena smrtna slučaja izazvana vakcinom.

Obavezna vakcinacija američke vojske uvedena je 2021. godine, tokom mandata tadašnjeg predsednika Džozefa Bajdena. Pripadnicima oružanih snaga koji nisu želeli da ispune zahtev pretilo je udaljavanje iz službe, a više od 9.000 ljudi na kraju je otpušteno.

Posle povratka Donalda Trampa u Belu kuću naređeno je da se otpuštenim pripadnicima vojske ponudi mogućnost povratka u službu. Time je pitanje posledica politike obavezne vakcinacije ponovo postalo predmet političke i pravne rasprave u Sjedinjenim Državama.

Pentagon je u okviru programa prihvatao dve vakcine zasnovane na mRNK tehnologiji, proizvođača Fajzer i Moderna. Njihov razvoj počeo je tokom prvog Trampovog mandata, a vakcine su dobile ubrzana regulatorna odobrenja tokom pandemije. Za vreme Bajdenove administracije vakcinacija je potom postala obavezna za pripadnike oružanih snaga.

Kod mRNK vakcina utvrđen je i rizik od miokarditisa i perikarditisa, odnosno upalnih oboljenja srca, pri čemu se ove komplikacije smatraju retkim. Upravo su potencijalne zdravstvene posledice vakcinacije jedan od elemenata koji su tokom godina pratili raspravu o politici Pentagona.

Long je podatke iznela u postupku koji je pokrenula Teri Adirim, nekadašnja vršiteljka dužnosti zamenika ministra odbrane za zdravstvena pitanja. Adirim je tokom pandemije imala važnu ulogu u zdravstvenoj politici Pentagona, a kasnije je rukovodila Centrom za globalne zdravstvene usluge u CIA.

Adirim je otpuštena u aprilu 2025. godine, svega mesec dana pre nego što bi stekla pravo na punu državnu penziju. Ona tvrdi da je odluka bila politički motivisana i povezana sa njenom ulogom u sprovođenju vakcinacije protiv kovida-19, dok CIA tvrdi da je reč o rutinskom sporu u vezi sa njenim ugovorom.

Savezni sud nije prihvatio njen zahtev da bude vraćena na posao, zbog čega je ostala bez državne penzije. Konačan ishod parnice još nije poznat, ali je postupak ponovo otvorio raspravu o odlukama Pentagona iz perioda pandemije, uključujući posledice obavezne vakcinacije i način na koji su praćivani prijavljeni neželjeni događaji među pripadnicima američke vojske.

Ljuta hrana za mnoge je redovan deo jelovnika, ali količina i učestalost njenog konzumiranja mogu biti važnije od same vrste začina. Posebnu pažnju treba obratiti na razliku između prirodnih začina i industrijski proizvedenih ljutih sosova.

Prihvatljiv dnevni unos sveže čili papričice iznosi oko 5 do 10 grama, dok se kod sušene mlevene ljute paprike preporučuje približno pola kašičice. Prekomerno konzumiranje začinjene hrane može da iritira gastrointestinalni trakt, naročito kada su veće količine deo svakodnevne ishrane.

Kod gotovih ljutih sosova problem nije samo njihova ljutina. Proizvodi iz prodavnica mogu da sadrže velike količine soli, sirćeta i konzervansa, kao i specifične aditive koji mogu ozbiljno da iritiraju sluzokožu. Preporučeni dnevni unos takvih sosova je oko dve kašičice, uz savet da se ne dodaju hrani svakog dana.

Prirodni ljuti začini sadrže kapsaicin, supstancu odgovornu za karakterističan osećaj pečenja. Kapsaicin stimuliše želudac i u umerenim dozama može imati korisno dejstvo, ali se situacija menja pri dugotrajnoj izloženosti visokim dozama.

Takva dugotrajna izloženost može da poveća rizik od raka želuca i jednjaka, kao i da pogorša već postojeće probleme gastrointestinalnog trakta. Zbog toga količina začinjene hrane i učestalost njenog konzumiranja predstavljaju ključne faktore.

Zdrava osoba može da jede dva do tri umereno začinjena obroka nedeljno. Ljutu hranu istovremeno treba izbegavati na prazan stomak, jer tada može dodatno da iritira digestivni sistem.

Posebnu pažnju zaslužuje veoma jaka i učestala želja za začinjenom hranom. Ukoliko se takva potreba stalno javlja, preporučuje se konsultacija sa lekarom, posebno ako postoje tegobe sa želucem, jednjakom ili drugim delovima gastrointestinalnog trakta.

Izbor hleba često se zasniva na njegovom izgledu, boji ili količini semenki i zrna na kori. Međutim, ti detalji sami po sebi ne govore dovoljno o njegovoj nutritivnoj vrednosti. Mnogo pouzdaniji pokazatelj nalazi se na deklaraciji proizvoda.

Za većinu ljudi dobar izbor predstavljaju integralni ili raženo-pšenični hlebovi. Prilikom kupovine posebno treba obratiti pažnju na redosled sastojaka: poželjno je da integralno ili raženo brašno, odnosno brašno od celog zrna, bude navedeno na prvom mestu. Prednost imaju proizvodi sa malom količinom dodatog šećera i soli.

Hleb od celog zrna sadrži više vlakana, vitamina i minerala. Dijetalna vlakna doprinose normalnom funkcionisanju creva, a istovremeno mogu duže da održavaju osećaj sitosti. Unos vlakana ipak je bolje povećavati postepeno, kako bi se sistem za varenje prilagodio promeni u ishrani.

Beli hleb ne mora automatski da bude izbačen iz jelovnika. Kod pogoršanja pojedinih gastrointestinalnih tegoba može se čak bolje podnositi od proizvoda bogatih vlaknima, pa izbor vrste hleba treba prilagoditi trenutnom stanju sistema za varenje.

Posebna pravila važe za bezglutenski hleb. On je prvenstveno neophodan osobama kod kojih je potvrđeno zdravstveno stanje koje zahteva izbegavanje glutena, kao što je celijakija.

Važno je i sa čim se hleb jede. U kombinaciji sa jajima, ribom, svežim sirom, drugim vrstama sira i povrćem može biti deo kompletnog obroka.

Zato pri izboru nije presudno koliko hleb izgleda „zdravo“, već koje brašno sadrži, koliko ima šećera i soli i kako se uklapa u ostatak ishrane.