Redovno konzumiranje banana može uticati na krvni pritisak i rad srca, ali isti sastojak koji ovom voću daje značajnu nutritivnu vrednost kod određenih ljudi može predstavljati ozbiljan zdravstveni rizik.

Njihovo dejstvo zavisi od količine koja se unosi, ukupne ishrane i sposobnosti organizma da održava ravnotežu minerala u krvi.

Vesti koje otvaraju nova pitanja i donose neočekivane obrte! Pridružite se našem Telegram kanalu i pratite ih svakodnevno.

Banane spadaju među najpoznatije prirodne izvore kalijuma, minerala neophodnog za pravilno funkcionisanje brojnih organa. Jedna banana srednje veličine sadrži približno 422 miligrama kalijuma, što predstavlja oko devet odsto preporučenog dnevnog unosa za odrasle.

Ovaj mineral učestvuje u regulaciji krvnog pritiska, održavanju normalnog srčanog ritma, prenosu nervnih impulsa i pravilnom stezanju mišića. Takođe omogućava prenos hranljivih materija u ćelije.

Poseban značaj kalijuma povezan je sa njegovim uticajem na natrijum, čiji prekomeran unos može doprineti razvoju hipertenzije. Ishrana bogata kuhinjskom solju, uz faktore rizika kao što su pušenje i nedovoljna fizička aktivnost, povećava verovatnoću nastanka visokog krvnog pritiska.

Kalijum pomaže organizmu da višak natrijuma izbaci putem urina, čime se smanjuje njegov nepovoljan uticaj na krvne sudove.

Istovremeno, ovaj mineral doprinosi opuštanju zidova krvnih sudova, omogućavajući krvi da kroz njih lakše protiče. Zajedničko delovanje ova dva mehanizma može doprineti snižavanju krvnog pritiska, što je naročito značajno za osobe koje već imaju hipertenziju.

Povišen krvni pritisak primorava srce da radi pod većim opterećenjem kako bi održalo normalnu cirkulaciju. Ukoliko hipertenzija ostane nelečena ili se ne kontroliše dovoljno dobro, tokom vremena može povećati opasnost od srčanih oboljenja, moždanog udara i oštećenja bubrega.

Naučna istraživanja pokazala su povezanost većeg unosa kalijuma sa nižim vrednostima krvnog pritiska. Međutim, kada se posmatraju isključivo banane, broj istraživanja je manji. Jedna studija iz 2024. godine utvrdila je povezanost češćeg konzumiranja banana i jabuka sa manjim rizikom od smrtnosti kod osoba koje imaju hipertenziju.

Dodatna istraživanja sprovedena na životinjama ukazala su na mogućnost drugih povoljnih efekata banana na zdravlje. Ipak, rezultati takvih eksperimenata ne mogu se neposredno primeniti na ljude, pa su za pouzdanije zaključke potrebna dalja ispitivanja.

Pored uticaja na krvni pritisak, odgovarajući unos kalijuma povezuje se i sa manjom verovatnoćom nastanka moždanog udara i pojedinih drugih kardiovaskularnih bolesti. Njegova uloga u održavanju pravilnog srčanog ritma dodatno objašnjava zbog čega je ovaj mineral važan za funkcionisanje kardiovaskularnog sistema.

Postoje i pokazatelji da ishrana bogata kalijumom može smanjiti rizik od stvaranja bubrežnih kamenaca. Istraživanja su ustanovila povezanost većeg unosa ovog minerala sa manjom učestalošću njihovog nastanka, što predstavlja još jednu moguću korist od njegovog dovoljnog prisustva u svakodnevnoj ishrani.

Kalijum može imati značajnu ulogu i u očuvanju zdravlja kostiju. Veći unos ovog minerala povezuje se sa boljim održavanjem mineralne gustine kostiju, koja je važna za njihovu čvrstinu i smanjenje rizika od osteoporoze.

Njegovo delovanje razmatra se i u vezi sa dijabetesom tipa 2. Kalijum učestvuje u procesima stvaranja i oslobađanja insulina, hormona koji omogućava regulaciju nivoa šećera u krvi. Pojedine studije ukazuju na povezanost većeg unosa kalijuma sa manjom verovatnoćom razvoja ove bolesti, ali postojeći rezultati još nisu dovoljni za konačne zaključke.

Neka istraživanja ukazuju i na moguća protivupalna svojstva banana. To je značajno jer se hronična upala povezuje sa različitim zdravstvenim problemima, među kojima su artritis, dijabetes i srčana oboljenja. Ipak, za preciznije utvrđivanje protivupalnog dejstva ovog voća potrebni su dodatni naučni podaci.

Uprkos brojnim potencijalnim koristima, povećan unos kalijuma nije bezbedan za svakoga. Posebnu pažnju trebalo bi da obrate osobe sa hroničnom bolešću bubrega ili smanjenom funkcijom ovih organa, jer njihovo telo može imati teškoće sa uklanjanjem viška kalijuma iz krvi.

Kada bubrezi ne uspevaju da izluče dovoljne količine ovog minerala, njegova koncentracija u krvotoku može postepeno rasti. Takvo stanje naziva se hiperkalemija i može izazvati ozbiljne poremećaje srčanog ritma. Upravo zbog toga namirnice koje su korisne za većinu ljudi kod osoba sa određenim bubrežnim oboljenjima zahtevaju dodatni oprez.

Povećanom riziku od hiperkalemije mogu biti izloženi i ljudi koji uzimaju suplemente kalijuma ili koriste zamene za kuhinjsku so koje sadrže ovaj mineral. Njegov ukupni unos ne zavisi samo od jedne vrste voća, već i od drugih namirnica, pića i dodataka ishrani koji se svakodnevno koriste.

Osobama sa oslabljenom funkcijom bubrega zato se preporučuje da sa lekarom utvrde koliko kalijuma mogu bezbedno da unose. Takva procena posebno je važna kada već postoji potreba za ograničavanjem pojedinih minerala u ishrani.

Za većinu ljudi banane mogu predstavljati koristan deo uravnotežene ishrane i doprineti održavanju normalnog krvnog pritiska. Međutim, njihovo redovno konzumiranje ne predstavlja zamenu za propisanu terapiju hipertenzije, niti samo po sebi garantuje snižavanje pritiska.

Korist zavisi od celokupnog načina ishrane i zdravstvenog stanja, a naročito od sposobnosti bubrega da regulišu nivo kalijuma u organizmu.

U Evropi se otvara ozbiljno pitanje bezbednosti jednog od najpoznatijih kuhinjskih materijala, a rasprava koja je počela u Francuskoj mogla bi da ima posledice za milione domaćinstava.

Posuđe koje se decenijama reklamira kao praktično, jednostavno za održavanje i pogodno za svakodnevno pripremanje hrane našlo se u središtu pravnog i naučnog spora. Posebnu pažnju izaziva činjenica da se problem ne odnosi samo na ono što se događa tokom kuvanja, već i na proizvodnju materijala, njegovo zagrevanje i konačno odlaganje.

Ne čekajte da važne vesti stignu do vas! Pridružite se našem Telegram kanalu i pratite najnovije događaje iz sveta.

U središtu slučaja nalazi se francuska industrijska grupa SEB, vlasnik poznatog brenda Tefal, čiji se tiganji i drugo posuđe sa nelepljivim premazom prodaju i u Srbiji. Tri organizacije za zaštitu životne sredine pokrenule su postupak kojim od kompanije zahtevaju da promeni odnos prema hemijskim supstancama koje koristi u pojedinim proizvodima.

Spor bi mogao da preraste u sudski proces, dok se na nivou Evropske unije pripremaju propisi koji će odrediti budućnost čitave grupe industrijskih hemikalija.

Organizacije ClientEarth, Générations Futures i Notre Affaire à Tous uputile su 8. oktobra 2026. godine zvaničnu pravnu opomenu Grupi SEB, zahtevajući da utvrdi rizike povezane sa upotrebom PFAS supstanci i pripremi plan njihovog postepenog napuštanja. Kompaniji je ostavljen rok od tri meseca da javno predstavi odgovarajuće obaveze, nakon čega organizacije mogu da pokrenu postupak pred sudom u Parizu.

PFAS je zajednički naziv za veliku grupu sintetičkih jedinjenja koja se zbog izuzetne postojanosti u životnoj sredini nazivaju „večnim hemikalijama“. Njihova upotreba obuhvata brojne industrijske i potrošačke proizvode, a pojedine supstance iz ove grupe mogu godinama opstajati u vodi, zemljištu i živim organizmima. Neke su povezane sa ozbiljnim zdravstvenim posledicama, uključujući poremećaje imunološkog sistema i povećan rizik od određenih malignih bolesti.

Kod Tefalovog posuđa pažnja je usmerena na politetrafluoroetilen, poznat pod skraćenicom PTFE, koji pripada grupi PFAS i koristi se za izradu nelepljivih premaza. Naziv teflon postao je gotovo sinonim za ovu vrstu materijala, iako je reč o trgovačkom imenu koje se koristi za PTFE i srodne proizvode. Njegova izuzetno mala površinska energija omogućava da se hrana teško lepi za površinu tiganja, dok hemijska stabilnost obezbeđuje otpornost na brojne supstance.

Istorija ovog materijala počela je mnogo pre razvoja savremenih nelepljivih tiganja, a zanimljivo je da je teflon kasnije korišćen i u svemirskoj industriji. Američki hemičar Roj Planket, zaposlen u kompaniji DuPont, otkrio ga je sasvim slučajno 6. aprila 1938. godine, dok je istraživao gasove namenjene rashladnim sistemima. Tokom eksperimenta sa tetrafluoroetilenom primetio je da se gas u jednom cilindru pretvorio u belu, voštanu materiju izuzetno neobičnih svojstava.

Planket nije radio na razvoju zaštite za svemirske rakete, kako se ponekad predstavlja u popularnim pričama o poreklu teflona. Njegovo otkriće nastalo je u laboratoriji za istraživanje rashladnih sredstava, a materijal je kasnije pronašao primenu u brojnim industrijskim oblastima. Trgovačko ime Teflon registrovano je 1945. godine, znatno pre početka svemirskih letova.

Veza sa svemirskom tehnologijom ipak postoji. Američka svemirska agencija NASA koristila je teflon u toplotnim štitovima, svemirskim odelima i zaštitnim oblogama teretnih prostora. Upravo je njegova primena u svemirskom programu doprinela široj prepoznatljivosti materijala. Njegove karakteristike omogućile su i razvoj kuhinjskog posuđa koje olakšava pripremanje hrane uz manju količinu masnoće.

Međutim, otpornost na toplotu ne znači da materijal može neograničeno da se zagreva bez posledica. Američka organizacija Poison Control, specijalizovana za informacije o trovanjima, upozorava da se PTFE pri prekomernom zagrevanju razgrađuje i može da oslobađa isparenja štetna za disajne organe. Proces razgradnje može započeti na temperaturama iznad približno 260 stepeni Celzijusa, dok se sa daljim porastom temperature povećava mogućnost oslobađanja opasnih produkata.

Udisanje isparenja nastalih pregrevanjem teflonskog premaza može izazvati stanje poznato kao polimerna groznica, odnosno „teflonski grip“. Simptomi uključuju povišenu temperaturu, drhtavicu, glavobolju, bolove u mišićima, umor i iritaciju disajnih puteva. Obično se pojavljuju nekoliko sati nakon izlaganja i najčešće prolaze za dan ili dva, ali su zabeleženi i teži slučajevi sa oštećenjem pluća.

Posebno su ugrožene ptice koje se drže kao kućni ljubimci. Veterinarski stručnjaci upozoravaju da isparenja nastala pregrevanjem PTFE-a mogu izazvati ozbiljna oštećenja njihovih pluća, pa čak i iznenadnu smrt. Razlog je velika osetljivost njihovog respiratornog sistema, zbog čega koncentracije koje ne izazivaju iste posledice kod ljudi mogu biti izuzetno opasne za ptice.

Nemački savezni institut za procenu rizika BfR u stručnoj proceni objavljenoj 2025. godine naveo je da se pri pravilnoj upotrebi posuđa sa PTFE premazom ne očekuju štetni zdravstveni efekti. Institut posebno upozorava na zagrevanje praznih tiganja, jer temperatura tada može brzo da dostigne nivo na kojem nastaju opasni gasovi. Pri temperaturi od oko 360 stepeni Celzijusa razgradnja premaza može dovesti do oslobađanja materija štetnih po zdravlje.

Zbog toga stručne preporuke uključuju izbegavanje zagrevanja praznog nelepljivog posuđa na jakoj vatri, korišćenje niskih i srednjih temperatura i obezbeđivanje odgovarajuće ventilacije. Za pripremu hrane na veoma visokim temperaturama pogodnije su druge vrste posuđa, poput livenog gvožđa i nerđajućeg čelika. Oštećene i izgrebane površine predstavljaju dodatni razlog za pažnju i proveru stanja premaza.

Profesor hemije životne sredine Hans Peter Arp sa Norveškog univerziteta nauke i tehnologije objašnjava da PTFE sam po sebi nije toksičan na način na koji su to pojedine druge PFAS supstance.

Problem nastaje tokom određenih faza njegove proizvodnje i odlaganja, kada može doći do oslobađanja drugih, toksičnih jedinjenja. Poseban rizik predstavlja spaljivanje proizvoda koji sadrže PTFE, jer proces termičke razgradnje može dovesti do zagađenja životne sredine.

Arp ukazuje na to da posedovanje predmeta izrađenog od PTFE-a ne znači automatski da je domaćinstvo izloženo opasnom zagađenju. Ipak, proizvodnja takvog predmeta mogla je da doprinese zagađenju područja u kojem je nastao, dok njegovo buduće odlaganje može stvoriti dodatne probleme.

Među PFAS supstancama posebno se izdvajaju PFOA i PFOS. Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikovala je PFOA kao kancerogenu za ljude, dok je PFOS svrstan među supstance koje su moguće kancerogene. Za razliku od njih, PTFE nije utvrđen kao uzročnik raka kod ljudi. Različita hemijska jedinjenja iz grupe PFAS zato se ne mogu automatski izjednačavati kada je reč o njihovoj toksičnosti.

Francuske ekološke organizacije smatraju da Grupa SEB ne uzima dovoljno u obzir posledice poslovanja. One osporavaju način na koji kompanija u obaveznom planu korporativne odgovornosti predstavlja PTFE kao bezbedan materijal, bez odgovarajućeg razmatranja rizika tokom proizvodnje, upotrebe i odlaganja. Prema njihovom stavu, takav pristup nije u skladu sa francuskim zakonom o dužnoj pažnji velikih kompanija.

Francuski propisi iz 2017. godine obavezuju velike kompanije da prepoznaju i sprečavaju ozbiljne rizike po ljudska prava, zdravlje radnika i životnu sredinu u svojim poslovnim aktivnostima, uključujući dobavljačke lance.

Advokatica za zaštitu životne sredine Elen Digij iz organizacije ClientEarth ističe da odgovornost ne može biti ograničena isključivo na hemijsku industriju, jer kompanije koje kupuju i koriste takve materijale svojim poslovnim odlukama održavaju potražnju za njima.

Spor oko Tefala nije počeo ovog oktobra. Tri francuska ekološka udruženja pokrenula su u julu 2025. godine postupak protiv kompanije zbog reklamiranja nelepljivih premaza kao bezopasnih. Organizacije su smatrale da takve poruke potrošačima ne predstavljaju dovoljno jasno ekološke rizike povezane sa PTFE-om, zbog čega su optužile proizvođača za obmanjujuću poslovnu praksu.

Novi pritisak dodatno je pojačan događajima u francuskom gradu Rimiliju, u departmanu Gornja Savoja, gde Tefal ima proizvodni pogon. Krajem septembra 2026. godine pokrenut je poseban hitni sudski postupak pred upravnim sudom u Grenoblu, sa zahtevom za zaustavljanje emisija PFAS supstanci iz fabrike u atmosferu. Reč je o odvojenom postupku koji se odnosi na industrijsko zagađenje, a ne neposredno na bezbednost korišćenja tiganja u domaćinstvima.

Grupa SEB odbacuje predstavu da posluje mimo propisa i ističe da se njene industrijske aktivnosti odvijaju u skladu sa francuskim i evropskim zakonodavstvom, uz nadzor nadležnih institucija. Povodom formalne opomene kompanija je saopštila da će pažljivo razmotriti zahteve organizacija i, ukoliko bude potrebno, odgovoriti na način predviđen zakonom.

Slučaj je posebno značajan zbog promena koje se već sprovode u Francuskoj. Zakon usvojen 27. februara 2025. godine predvideo je postepeno uklanjanje PFAS supstanci iz određenih proizvoda za svakodnevnu upotrebu. Od 1. januara 2026. zabranjeni su proizvodnja, uvoz, izvoz i stavljanje na tržište određenih kozmetičkih proizvoda, odeće, obuće, sredstava za njihovu impregnaciju i premaza za skije koji sadrže ove hemikalije, uz propisane izuzetke.

Prvobitna verzija francuskog zakona obuhvatala je i posuđe sa nelepljivim premazom, ali je ta odredba uklonjena tokom zakonodavnog postupka. Francuski mediji opisivali su intenzivno lobiranje Grupe SEB i Tefala protiv takve zabrane. Zbog toga tiganji sa PTFE premazom nisu obuhvaćeni pomenutom zabranom koja je stupila na snagu početkom 2026. godine.

Francuska je istovremeno predvidela da se od 2030. zabrana proširi na dodatne kategorije tekstila koji sadrži PFAS, uz određene izuzetke za posebne industrijske namene. Zakonom su uvedeni i stroži nadzor kvaliteta vode za piće, praćenje prisustva ovih supstanci i finansijske obaveze za industrijska postrojenja koja ih ispuštaju u životnu sredinu.

Mnogo šira rasprava vodi se na nivou Evropske unije. Evropska agencija za hemikalije ECHA objavila je 26. marta 2026. godine da njeni naučni odbori podržavaju ograničavanje proizvodnje, prodaje i upotrebe PFAS supstanci širom Unije, uz ciljane izuzetke. Odbor za procenu rizika prethodno je zaključio da ove hemikalije predstavljaju rastući i dugotrajan rizik za stanovništvo i životnu sredinu.

Predlog evropskih ograničenja prvobitno su pripremile nadležne institucije Nemačke, Holandije, Danske, Norveške i Švedske. Razmatranje obuhvata veliki broj različitih industrijskih primena, zbog čega se procenjuju i ekonomske posledice, dostupnost zamenskih materijala i mogućnost izuzetaka za sektore u kojima odgovarajuće alternative još ne postoje.

Konačno mišljenje odbora ECHA očekuje se do kraja 2026. godine, dok se dalji regulatorni koraci Evropske komisije očekuju tokom 2027. godine. Industrijske grupacije pokušavaju da obezbede izuzetke za različite proizvodne oblasti, uključujući tehnologije koje se smatraju važnim za zdravstveni i odbrambeni sektor.

Lobista Simon Tervanj iz konsultantske kompanije Forward Global, koja zastupa klijente iz hemijske industrije, opisao je evropsku raspravu o PFAS supstancama kao najveći slučaj na kojem je radio tokom prethodnih pet godina. On podržava smanjenje izloženosti ovim hemikalijama, ali smatra da ograničenja moraju biti odmerena i proporcionalna, kako ne bi izazvala nepotrebne poremećaje u industriji.

Za proizvođače kuhinjskog posuđa posebno je značajno to što određene alternative već postoje. Tiganji od livenog gvožđa i nerđajućeg čelika ne zahtevaju PTFE premaz, dok se na tržištu nalaze i proizvodi sa pojedinim keramičkim premazima bez PFAS supstanci. Sama Grupa SEB već proizvodi različite vrste posuđa koje ne zavise od tradicionalnog teflonskog premaza.

Organizacije koje su pokrenule postupak ne zahtevaju trenutno zatvaranje proizvodnih pogona niti momentalno povlačenje svih postojećih proizvoda. Njihov zahtev uključuje izradu plana postepene zamene spornih supstanci, reorganizaciju proizvodnje i zaštitu radnih mesta koja bi mogla biti pogođena promenama tehnologije. Digij naglašava da je cilj pravovremeno prilagođavanje, kako bi kompanija i zaposleni imali mogućnost da se pripreme za prelazak na druga rešenja.

Jedna osobina koju čovek nasleđuje rođenjem mogla bi da bude važnija za zdravlje i starenje nego što se ranije pretpostavljalo. Istraživanja dugovečnih ljudi, razlike u učestalosti pojedinih bolesti i interesovanje stručnjaka za prirodnu medicinu otvorili su pitanje da li određene krvne grupe pružaju organizmu posebne prednosti.

Odgovor se traži u složenoj vezi između naslednih osobina, metabolizma, cirkulacije, ishrane i načina života.

Posebno interesovanje izazivaju zajednice u kojima veliki broj stanovnika doživljava duboku starost. Istraživači proučavaju njihove genetske karakteristike, svakodnevne navike i reakcije organizma na različite bolesti. Među faktorima koji privlače pažnju nalazi se i ABO sistem krvnih grupa, jer postoje značajne razlike u zdravstvenim rizicima između njegovih nosilaca.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

U prirodnoj i integrativnoj medicini razvijen je i poseban pristup prema kojem krvna grupa može pomoći u izboru namirnica, vrste fizičke aktivnosti i načina upravljanja stresom. Ovaj koncept polazi od individualnih bioloških karakteristika i ideje da isti način ishrane ne mora jednako odgovarati svim ljudima.

Najviše pažnje privlači krvna grupa 0, kojoj se pripisuju određene prednosti u očuvanju zdravlja krvnih sudova i manja sklonost ka pojedinim ozbiljnim oboljenjima. Upravo te osobine predstavljaju osnovu pretpostavke da njeni nosioci mogu imati povoljnije biološke uslove za dug život.

Američki naturopata Piter D’Adamo jedan je od najpoznatijih zagovornika individualizovane ishrane prema krvnim grupama. Njegova knjiga „Eat Right 4 Your Type“, objavljena 1996. godine, popularizovala je pristup prema kojem nasledne karakteristike krvi mogu uticati na varenje, metabolizam, imunološke reakcije i odgovor organizma na različite namirnice.

D’Adamo je svoj pristup razvijao na osnovu ranijih zapažanja svog oca, američkog naturopate Džejmsa D’Adama, koji je proučavao razlike u reakcijama ljudi na određene režime ishrane. Iz tih zapažanja nastala je ideja da izbor hrane treba prilagoditi individualnim biološkim osobinama, umesto primenjivanja istih preporuka na sve ljude.

Prema ovom konceptu, krvna grupa 0 povezuje se sa drevnim lovačko-sakupljačkim zajednicama, čija se ishrana oslanjala na životinjske proteine, samonikle biljke, povrće i voće.

Grupa A dovodi se u vezu sa razvojem poljoprivrede, B sa nomadskim stanovništvom, dok se AB posmatra kao kombinacija karakteristika druge i treće grupe. Reč je o evolucionom tumačenju koje zauzima važno mesto u teoriji ishrane prema krvnim grupama.

D’Adamo posebnu pažnju posvećuje krvnoj grupi 0 i njenoj povezanosti sa fizičkom aktivnošću i metabolizmom proteina. U njegovom programu preporučuju se kvalitetni izvori proteina, riba, određene vrste mesa, povrće i redovno aerobno vežbanje. Naglasak je na usklađivanju ishrane sa individualnim odgovorom organizma i održavanju odgovarajuće telesne težine.

U medicinskim istraživanjima krvna grupa 0 privukla je pažnju zbog drugačijih svojstava zgrušavanja krvi. Njeni nosioci u proseku imaju niže koncentracije faktora fon Vilebrand i faktora VIII, proteina koji učestvuju u procesu koagulacije. Ove razlike povezane su sa manjom učestalošću određenih venskih tromboza u poređenju sa ostalim ABO grupama.

Za dugovečnost je posebno značajno očuvanje zdravlja krvnih sudova, jer poremećaji cirkulacije mogu uticati na rad srca, mozga i drugih vitalnih organa. Manja sklonost stvaranju pojedinih krvnih ugrušaka predstavlja jednu od karakteristika zbog kojih se krvna grupa 0 izdvaja u proučavanju zdravstvenih rizika.

Još jedno zanimljivo područje odnosi se na maligne bolesti. Pojedina epidemiološka istraživanja povezala su krvnu grupu 0 sa manjom učestalošću tumora pankreasa i želuca u poređenju sa određenim drugim krvnim grupama. U proučavanju ovih razlika posebna pažnja posvećuje se genetskim karakteristikama ABO sistema i njihovom odnosu sa različitim biološkim procesima.

Ipak, krvna grupa 0 ima i osobine koje se povezuju sa drugim zdravstvenim problemima. Među njima se posebno pominju određena oboljenja želuca, uključujući čir, kao i odnos sa bakterijom Helicobacter pylori. U popularnim prikazima zdravstvenih osobina ove grupe navode se i gastritis i poremećaji štitne žlezde.

Kod krvne grupe A pažnja se usmerava na drugačije metaboličke i zdravstvene karakteristike. U pojedinim istraživanjima razmatrana je njena povezanost sa malignim bolestima, naročito tumorima želuca, dok se u alternativnoj medicini posebno proučava ishrana koja bi mogla odgovarati osobama sa ovom grupom.

D’Adamo nosiocima krvne grupe A preporučuje pretežno biljnu ishranu sa većim udelom povrća, voća, mahunarki i žitarica. U njegovom programu fizičke aktivnosti naglasak je na umerenijem naporu, jogi, meditaciji i metodama opuštanja. Važno mesto zauzima i svakodnevno upravljanje stresom.

Povezanost krvnih grupa sa odgovorom organizma na infekcije privukla je veliku pažnju tokom 2020. godine, kada su analizirani zdravstveni podaci pacijenata obolelih od COVID-19. U pojedinim bolničkim istraživanjima zabeležena je veća zastupljenost krvne grupe A među pacijentima sa težim oblicima bolesti, uključujući one koji su zahtevali intenzivno lečenje.

Krvna grupa B predstavlja posebno zanimljivu oblast istraživanja zbog svoje geografske rasprostranjenosti i karakteristika koje joj se pripisuju u tradicionalnim pristupima zdravlju. U popularnoj literaturi povezuje se sa nomadskim narodima Centralne Azije, prilagođavanjem raznovrsnoj ishrani i određenim razlikama u metabolizmu.

Kod njenih nosilaca razmatraju se predispozicije za dijabetes i poremećaje povezane sa metabolizmom glukoze, dok se u alternativnim tumačenjima pominje i sindrom hroničnog umora. Istorijska rasprostranjenost ove grupe podstakla je i pretpostavke o mogućim razlikama u otpornosti stanovništva tokom velikih epidemija, uključujući srednjovekovnu Crnu smrt.

Za razliku od programa za krvne grupe 0 i A, D’Adamo za grupu B predviđa raznovrsniju ishranu, koja može obuhvatati meso, mlečne proizvode, povrće i određene vrste žitarica. U fizičkoj aktivnosti prednost daje umerenim oblicima kretanja, među kojima su hodanje i plivanje.

Posebno zanimljiva zapažanja o dugovečnosti povezana su sa Kinom i Tibetom, gde se u pojedinim prikazima dugovečnih zajednica ističe veća zastupljenost krvne grupe B. U tradicionalnim tumačenjima pojavljuje se i ideja da kombinacija takozvane nomadske krvi i smirenog temperamenta pogoduje dugom životu, a u nekim popularnim prikazima pominje se čak 83 odsto izgleda za dugovečnost.

Način života u ovim krajevima privlači pažnju i zbog drugih karakteristika. Planinska klima, svakodnevno kretanje, ishrana bogata biljnim namirnicama i mirniji životni ritam predstavljaju okolnosti koje se često povezuju sa očuvanjem zdravlja u starosti. U tibetanskim manastirskim zajednicama posebno se ističu duhovna praksa, ustaljene dnevne navike i izbegavanje prekomernog stresa.

Krvna grupa AB, koja je najmanje zastupljena među četiri osnovne grupe, povezuje karakteristike grupa A i B. U istraživanjima se proučavaju njene veze sa pojedinim kardiovaskularnim i metaboličkim poremećajima, dok se u popularnoj zdravstvenoj literaturi razmatraju ateroskleroza, bolesti zglobova i razlike u riziku od srčanih oboljenja.

U naturopatskom pristupu za ovu grupu predviđena je individualizovana kombinacija namirnica, sa posebnim naglaskom na izbor proteina, povrća i drugih izvora hranljivih materija. Kada je reč o fizičkoj aktivnosti, preporučuju se umeren napor, vežbe opuštanja i očuvanje emocionalne ravnoteže.

Istraživanje dugovečnosti obuhvata i genetske analize ljudi koji su prešli 90. ili 100. godinu života. U međunarodnim studijama sa stotinama stogodišnjaka i hiljadama veoma starih osoba proučavaju se nasledne varijacije povezane sa kardiovaskularnim zdravljem, metaboličkim procesima i sklonošću određenim bolestima. ABO sistem predstavlja jednu od oblasti interesovanja u širem proučavanju genetskih faktora starenja.

D’Adamo je temu starenja posebno obradio u knjizi „Aging: Fight It With The Blood Type Diet“, objavljenoj 2007. godine, u kojoj razmatra ishranu prilagođenu krvnim grupama, održavanje vitalnosti, hormonske promene i očuvanje moždanih funkcija u poznijim godinama.

U ovom pristupu značajno mesto zauzima i izbor biljnih preparata, vitamina i drugih dodataka ishrani prema individualnim potrebama. Predviđeni su četvoronedeljni planovi ishrane i fizičkih aktivnosti, uz cilj da se očuvaju energija, pokretljivost i svakodnevne funkcije organizma tokom starenja.

Američki naturopata i istraživač alternativne medicine u svoj rad uključio je i nutrigenomiku, oblast koja proučava međusobni odnos ishrane i aktivnosti gena. Na njegovoj stručnoj platformi tokom 2026. godine posebna pažnja posvećena je biološkim razlikama među krvnim grupama i individualnim karakteristikama metabolizma.

U proučavanju uloge krvnih antigena važan je i nemački imunolog Gerhard Ulenbruk, koji se bavio lektinima i njihovim odnosom sa biološkim strukturama. Lektini su proteini koji se vezuju za određene ugljenohidratne strukture, a u teoriji ishrane prema krvnim grupama zauzimaju značajno mesto zbog mogućih interakcija sa ćelijskim površinama i sastojcima hrane.

Pored individualne ishrane, posebnu pažnju privlače područja sveta poznata po velikom broju dugovečnih stanovnika. Među njima su japansko ostrvo Okinava, poluostrvo Nikoja u Kostariki i pojedine zajednice na Sardiniji. U literaturi posvećenoj dugovečnosti često se pominju i planinska područja Kavkaza.

Stanovnici ovih krajeva pripadaju različitim krvnim grupama, ali dele određene životne karakteristike. Njihova svakodnevica često podrazumeva fizičku aktivnost, tradicionalnu ishranu, boravak na otvorenom, snažne porodične odnose i održavanje društvenih veza tokom starosti.

Takav način života posebno je zanimljiv u kontekstu prirodne medicine, koja zdravlje posmatra kroz zajedničko delovanje fizičkih, emocionalnih i naslednih karakteristika. Kvalitet sna, izbegavanje dugotrajnog stresa, redovno kretanje i izbor namirnica mogu biti važni za očuvanje funkcionalnih sposobnosti tokom godina.

Razlike među krvnim grupama pružaju dodatni pogled na individualne osobine organizma. Krvna grupa 0 izdvaja se po karakteristikama zgrušavanja krvi i povezanosti sa manjom učestalošću pojedinih oboljenja, dok se grupe A, B i AB proučavaju zbog svojih specifičnih metaboličkih, imunoloških i kardiovaskularnih karakteristika.

Mogućnost doživljavanja stote godine zato se razmatra kroz širu sliku u kojoj krvna grupa predstavlja samo jedan od naslednih faktora. U pristupima alternativne i integrativne medicine posebna pažnja posvećuje se povezivanju tih karakteristika sa odgovarajućom ishranom, aktivnošću, životnim okruženjem i dugoročnim očuvanjem fizičke i mentalne vitalnosti.

Jedna od najrasprostranjenijih bakterija na svetu mogla bi da ima mnogo ozbiljniju ulogu u nastanku malignih bolesti nego što se decenijama pretpostavljalo, a novo veliko istraživanje otvorilo je pitanje koje bi moglo da promeni dosadašnji pristup prevenciji raka.

Naučnici već dugo znaju da pojedini mikroorganizmi mogu doprineti nastanku malignih tumora. Do sada je pouzdano identifikovano sedam virusa povezanih sa razvojem raka i jedna bakterija sa dokazanim kancerogenim delovanjem.

Međutim, najnoviji rezultati ukazuju da bi upravo ta bakterija mogla da bude povezana sa još jednim od najčešćih oblika malignih bolesti.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Reč je o bakteriji helikobakter pilori (Helicobacter pylori), koja živi u želucu približno polovine svetske populacije. Decenijama je poznata kao jedan od glavnih uzročnika hroničnog gastritisa, čira i raka želuca, ali naučnici sa Univerziteta u Hongkongu sada su pronašli snažnu povezanost između njenog prisustva i razvoja raka debelog creva i rektuma, poznatog kao kolorektalni rak.

Rezultati velikog istraživanja, objavljeni u naučnom časopisu eGastroenterology, pokazuju da bi gotovo četvrtina slučajeva ovog malignog oboljenja mogla biti povezana sa delovanjem bakterije koja se nalazi u sasvim drugom delu digestivnog sistema.

Helikobakter pilori prilagođena je životu u izrazito kiseloj sredini želuca. Infekcija se najčešće stiče još u detinjstvu, između ostalog preko kontaminiranih ruku ili zajedničkog pribora za jelo. Veliki broj zaraženih tokom života nema izražene simptome i ne zna da bakterija postoji u njihovom organizmu.

Njeno kancerogeno delovanje na želudac odavno je predmet medicinskih istraživanja. Ruski doktor medicinskih nauka Dmitrij Bordin, profesor i rukovodilac odeljenja za patologiju pankreasa, žučnih puteva i gornjih delova digestivnog trakta Moskovskog kliničkog naučnog centra A. S. Loginov, ranije je objasnio da se u 90 odsto slučajeva rak želuca razvija u okolnostima dugotrajnog gastritisa izazvanog ovom bakterijom.

Bordin je istakao da pravovremeno otkrivanje infekcije i njeno uklanjanje antibioticima predstavljaju važnu meru primarne prevencije malignih tumora želuca. Efikasnost takvog pristupa pokazana je u više država, uključujući Japan, gde se lečenje gastritisa izazvanog helikobakterom od 2013. godine sprovodi besplatno. U toj zemlji istovremeno se beleži brzo smanjenje učestalosti raka želuca.

Ipak, mogućnost da mikroorganizam nastanjen u želucu utiče na razvoj malignih promena u debelom crevu dugo je izazivala nedoumice među stručnjacima. Reč je o organima koji se nalaze na različitim mestima digestivnog trakta, zbog čega neposredna veza između infekcije i tumora nije bila očigledna.

Da bi ispitali ovu mogućnost, istraživači iz Hongkonga objedinjavali su podatke iz 43 ranije objavljena naučna rada i uporedili ih sa globalnom statistikom obolevanja od raka koju je za 2022. godinu prikupila Globalna onkološka opservatorija GLOBOCAN.

Dobijeni rezultati pokazali su da prisustvo helikobakter pilori prati povećanje individualnog rizika od razvoja kolorektalnog raka za 59 odsto. Drugim rečima, kod osoba sa ovom infekcijom zabeležen je 1,59 puta veći rizik nego kod osoba bez nje.

Još značajniji podatak odnosi se na procenu ukupnog broja obolelih. Naučnici su izračunali da bi približno 22 odsto svih slučajeva raka debelog creva i rektuma na globalnom nivou moglo biti povezano sa izloženošću ovoj bakteriji.

Istraživanje je ukazalo i na moguću korist njenog potpunog uklanjanja iz organizma, postupka koji se u medicini naziva eradikacija. Kod osoba kod kojih je infekcija uspešno izlečena primećeno je smanjenje rizika od kolorektalnog raka, ali se zaštitni efekat ispoljava tek nakon perioda dužeg od deset godina.

Ovaj vremenski razmak posebno je važan za razumevanje preventivnog značaja otkrića. Ukoliko se daljim istraživanjima potvrdi da uklanjanje bakterije smanjuje mogućnost nastanka tumora, lečenje bi trebalo sprovoditi znatno pre pojave prvih znakova malignog oboljenja.

Naučnici, međutim, još nisu u potpunosti razjasnili biološke mehanizme preko kojih infekcija želuca može da doprinese nastanku raka u donjim delovima digestivnog sistema. Trenutno se razmatra nekoliko objašnjenja, od kojih se tri izdvajaju kao posebno značajna.

Prva teorija zasniva se na sistemskom zapaljenju organizma. Helikobakter izaziva hronični gastritis, a imunski sistem na dugotrajnu infekciju reaguje stvaranjem signalnih molekula poznatih kao citokini. Među njima su interleukin-8 i faktor nekroze tumora alfa, supstance koje učestvuju u zapaljenskim procesima.

Ovi molekuli mogu da dospeju u krvotok i stignu do debelog creva, gde održavaju dugotrajno zapaljenje slabog intenziteta. Takvo stanje podstiče ćelije sluzokože da se dele češće nego što je uobičajeno, čime raste verovatnoća nastanka genetskih promena koje mogu dovesti do malignog tumora.

Drugo moguće objašnjenje odnosi se na promene u mikrobiomu, odnosno zajednici mikroorganizama koji naseljavaju digestivni sistem. Helikobakter za opstanak u želucu proizvodi enzim ureazu, koji joj omogućava da neutrališe hlorovodoničnu kiselinu u neposrednoj okolini.

Ovaj proces može da utiče na hemijsku ravnotežu i kiselost u gornjim delovima digestivnog trakta, što posredno menja uslove za opstanak i razmnožavanje drugih bakterija u crevima. Kada se naruši normalan sastav mikroorganizama, nastaje disbioza, a pojedine bakterijske vrste koje proizvode kancerogene supstance mogu postati dominantnije.

Treća teorija povezuje infekciju sa metabolizmom žučnih kiselina. Pod uticajem helikobakter pilori može doći do promene njihovog sastava i povećanog stvaranja agresivnijih oblika koji u većim količinama dospevaju u debelo crevo.

Takve žučne kiseline mogu delovati kao lokalni toksini, oštećivati DNK ćelija crevne sluzokože i podsticati njihov abnormalan rast. Ovaj mehanizam predstavlja još jedan mogući put kojim infekcija ograničena na želudac utiče na razvoj malignih promena u udaljenim delovima digestivnog sistema.

Postoje i druga objašnjenja potencijalnog kancerogenog delovanja bakterije, ali nijedno još nije dovoljno istraženo da bi se moglo smatrati konačnim. Autori studije naglašavaju da su zaključci preliminarni i da je za potvrđivanje stroge uzročno-posledične veze potrebno sprovesti dodatna klinička ispitivanja.

Za sada je utvrđena snažna epidemiološka povezanost, što znači da se infekcija znatno češće dovodi u vezu sa obolevanjem, ali to samo po sebi ne dokazuje da bakterija neposredno izaziva svaki tumor koji se sa njom statistički povezuje. Uprkos tome, procena o mogućoj povezanosti sa 22 odsto slučajeva kolorektalnog raka predstavlja dovoljno značajan nalaz da zahteva dalju naučnu pažnju.

Istraživač sa Univerziteta u Hongkongu Junhao Li posebno je ukazao na rezultate programa otkrivanja i eradikacije helikobakter pilori. Prema njegovim rečima, njihova uspešna primena otvara mogućnost dvostruke preventivne koristi.

To bi značilo da pravovremeno lečenje bakterijske infekcije antibioticima, osim već poznatog smanjenja rizika od raka želuca, potencijalno može doprineti i zaštiti od raka debelog creva i rektuma. Reč je o mogućnosti koja bi, ukoliko bude potvrđena, mogla da poveća značaj postojećih programa za otkrivanje i lečenje ove infekcije.

Posebnu pažnju zaslužuje i pitanje kome bi testiranje na helikobakter pilori moglo biti najkorisnije. Među osobama kod kojih bi trebalo razmotriti takvu proveru izdvajaju se oni koji imaju bliske krvne srodnike obolele od kolorektalnog raka ili raka želuca.

Za sada, međutim, rezultati ne predstavljaju osnov za automatsko lečenje svih zaraženih osoba isključivo radi sprečavanja kolorektalnog raka. Odluka o testiranju i antibiotskoj terapiji zavisi od medicinskih indikacija i procene lekara, dok će dodatna istraživanja morati da pokažu u kojoj meri uklanjanje ove rasprostranjene bakterije zaista može da spreči nastanak malignih tumora debelog creva.

Milioni ljudi učestvovali su u jednom od najvećih istraživanja koje je otkrilo zabrinjavajuću povezanost između zdravstvenog stanja u mladosti i razvoja teških bolesti tokom narednih decenija života.

Naučnici iz Južne Koreje došli su do rezultata koji ukazuju na to da promene u organizmu nastale između 20. i 39. godine mogu imati ozbiljne posledice mnogo kasnije, kada čovek uđe u srednje životno doba. Posebnu pažnju izazvala je činjenica da se povećani zdravstveni rizici javljaju kod ljudi koji su na početku istraživanja bili potpuno zdravi.

Želite da saznate najvažnije vesti čim ih objavimo? Pratite nas na Telegramu i nijedna nova objava vam neće promaći

Istraživanje su sproveli stručnjaci Katoličkog univerziteta u Seulu, koristeći podatke nacionalnog programa zdravstvenih pregleda. Analizirani su zdravstveni kartoni čak 6.313.338 osoba starosti između 20 i 39 godina, što ovu studiju svrstava među najveća istraživanja povezanosti telesne težine i malignih oboljenja.

Rezultati, objavljeni u naučnom časopisu Annals of Internal Medicine, pokazali su da gojaznost u ranom odraslom dobu značajno povećava rizik od razvoja raka pre 50. godine života. Reč je o malignim bolestima koje su se tradicionalno povezivale sa starijim generacijama, ali se poslednjih godina sve češće dijagnostikuju i kod mlađih ljudi.

Prosečan period praćenja učesnika trajao je 11,2 godine. Tokom tog vremena registrovana su ukupno 151.893 slučaja raka, iako nijedan učesnik na početku istraživanja nije imao dijagnostikovano maligno oboljenje.

Razlike između pojedinih grupa bile su posebno izražene kada su istraživači uporedili učestalost raka sa stepenom gojaznosti. Među osobama koje su u mladosti imale normalnu telesnu težinu rak je dijagnostikovan kod 1,84 odsto učesnika. Kod ljudi sa gojaznošću prvog stepena taj procenat porastao je na 2,24 odsto, dok je među onima sa gojaznošću drugog stepena dostigao 2,62 odsto.

Iako razlika od nekoliko desetina procentnih poena na prvi pogled ne izgleda dramatično, njene posledice postaju mnogo ozbiljnije kada se preračunaju na veći broj stanovnika. Na svakih 10.000 ljudi normalne telesne težine registrovano je približno 184 slučaja raka, dok je u grupi sa gojaznošću drugog stepena taj broj dostizao 262.

To znači da je među istim brojem ljudi bilo gotovo 80 dodatnih dijagnoza malignih bolesti. Kada se takva razlika primeni na milione stanovnika, reč je o hiljadama dodatnih obolelih i velikom broju porodica suočenih sa teškim posledicama bolesti.

Međutim, naučnici nisu posmatrali samo ukupnu telesnu težinu i indeks telesne mase, poznat kao BMI. Posebno su analizirali količinu masnog tkiva u predelu stomaka, koristeći obim struka kao pokazatelj abdominalne gojaznosti. Upravo je taj deo istraživanja doneo jedno od najvažnijih otkrića.

Pokazalo se da ljudi sa gojaznošću prvog stepena, ali izraženim nakupljanjem masnoća oko stomaka, imaju veći rizik od raka nego pojedine osobe sa težim stepenom gojaznosti.

Kod prve grupe desetogodišnji rizik iznosio je 2,45 odsto, dok je kod učesnika sa gojaznošću drugog stepena, ali bez prekomernih masnih naslaga oko struka, iznosio 2,20 odsto.

Ovi podaci ukazuju na to da za razvoj ozbiljnih bolesti nije presudna samo ukupna količina masnog tkiva, već i mesto na kojem se ono nalazi. Masnoća nagomilana u trbušnoj duplji može predstavljati veći zdravstveni problem nego što se ranije pretpostavljalo.

Posebno je značajno visceralno masno tkivo, koje okružuje unutrašnje organe. Naziv potiče od latinske reči viscera, koja označava unutrašnje organe. Za razliku od masnih naslaga neposredno ispod kože, visceralna masnoća veoma je metabolički aktivna.

Ona ne služi samo kao skladište energije, već učestvuje u brojnim biohemijskim procesima. Masne ćelije oslobađaju zapaljenske molekule i hormone koji dospevaju u krvotok i mogu stvoriti uslove pogodne za razvoj i rast malignih ćelija.

Zbog toga abdominalna gojaznost predstavlja poseban problem čak i kod osoba čija ukupna telesna težina ne ukazuje na najteži stepen gojaznosti.

Istraživači su takođe ustanovili da povezanost viška kilograma i malignih oboljenja nije podjednako izražena kod svih vrsta raka. Najsnažnije veze otkrivene su kod raka štitaste žlezde, raka endometrijuma, odnosno sluzokože materice, i raka jajnika.

Ovakvi nalazi posebno zabrinjavaju jer se navedena oboljenja sve češće dijagnostikuju kod osoba mlađih od 50 godina. Rezultati pokazuju da gojaznost tokom dvadesetih i tridesetih godina može biti jedan od važnih faktora njihovog kasnijeg razvoja.

Istovremeno, studija nije otkrila značajnu povezanost između gojaznosti i raka dojke kod žena mlađih od 50 godina. Sličan rezultat dobijen je i za kolorektalni rak, odnosno maligna oboljenja debelog creva i rektuma, o kojima se često govori u vezi sa prekomernom telesnom težinom.

Jedno od mogućih objašnjenja jeste da se ove vrste tumora razvijaju u nešto kasnijem životnom dobu. Na završetku istraživanja učesnici su imali između 31 i 51 godine, pa postoji mogućnost da se određene posledice gojaznosti ispoljavaju tek nakon tog perioda.

Problem dodatno dobija na značaju zbog činjenice da se gojaznost sve češće pojavljuje u mlađim generacijama. Metaboličke i hormonske promene koje nastaju zbog prekomerne telesne težine već tokom dvadesetih ili tridesetih godina ne moraju odmah izazvati vidljive zdravstvene probleme.

Njihovo delovanje može trajati deset ili dvadeset godina, a posledice se mogu pojaviti tek kada osoba dostigne četrdesete ili pedesete godine života. Na taj način višak kilograma iz mladosti postaje dugoročni faktor rizika, čak i kada ozbiljna bolest nije prisutna u trenutku nastanka gojaznosti.

Posebnu težinu ovim zaključcima daje izuzetno veliki broj ispitanika. Praćenje zdravstvenog stanja više od šest miliona ljudi tokom perioda dužeg od jedne decenije omogućilo je istraživačima da uoče razlike koje bi u manjim studijama mogle ostati neprimećene.

Doktor Jun, jedan od stručnjaka koji su komentarisali rezultate, naglasio je da je kontrola telesne težine naročito važna tokom ranog odraslog doba. Sprečavanje gojaznosti u dvadesetim godinama može imati veliki značaj za zdravlje u četrdesetim i pedesetim.

Takva prevencija nije važna samo zbog malignih oboljenja. Održavanje zdrave telesne težine u mladosti može doprineti i smanjenju rizika od brojnih drugih ozbiljnih hroničnih bolesti koje se razvijaju tokom kasnijeg života.

Rezultati južnokorejskog istraživanja zato predstavljaju snažan argument za sprečavanje gojaznosti mnogo pre nego što se pojave prvi zdravstveni problemi. Kontrola telesne težine i smanjenje prekomernih masnih naslaga, naročito u predelu stomaka, mogu biti važan deo dugoročne prevencije raka i drugih hroničnih oboljenja.

Pojedine vrste fizičkih aktivnosti mogu predstavljati ozbiljan rizik za kičmu, naročito kada se vežbe izvode nepravilno ili kada već postoje promene koje dugo ne izazivaju nikakve simptome.

Podizanje velikih težina, prekomerno istezanje ligamenata i promene na kičmi povezane sa starenjem mogu doprineti razvoju spondilolisteze, stanja kod kojeg dolazi do pomeranja jednog pršljena u odnosu na drugi. Ovaj poremećaj može se razvijati postepeno, zbog čega osoba ponekad dugo nije svesna da ima problem.

Na opasnosti koje određene fizičke aktivnosti predstavljaju za kičmeni stub upozorio je ruski neurohirurg Grigorij Jevzikov, profesor na Katedri za nervne bolesti Univerziteta Sečenov.

Prema njegovim rečima, pomeranje pršljenova javlja se kod približno 3 do 6 odsto svetske populacije, a najčešće zahvata lumbosakralni deo kičme, odnosno područje donjeg dela leđa i prelaza prema karlici.

Uzroci ovog poremećaja mogu biti različiti. Među njima su urođene karakteristike građe kičmenog stuba, degenerativne promene koje nastaju tokom starenja, povrede i određene bolesti kostiju. Prisustvo ovih faktora može uticati na stabilnost pršljenova, čak i kada osoba ne oseća izražene tegobe.

Poseban oprez potreban je prilikom dizanja tegova, bavljenja ritmičkom gimnastikom i izvođenja pojedinih vežbi istezanja. Povećano aksijalno opterećenje, odnosno pritisak koji deluje duž kičmenog stuba, kao i prekomerno istezanje ligamenata, mogu povećati rizik od povreda. Opasnost je naročito izražena kada se pokreti izvode nepravilnom tehnikom.

Jevzikov je naglasio da osobe koje već imaju probleme sa kičmom ne bi trebalo samostalno da biraju zahtevne fizičke aktivnosti, već da program vežbanja prilagode svom zdravstvenom stanju uz pomoć stručnjaka.

„Ako osoba već ima problema sa kičmom, najbolje je da napravi program fizičkih vežbi u konsultaciji sa specijalistom za rehabilitaciju. Važno je razumeti koje vežbe su korisne, a koje stvaraju dodatno opterećenje“, objasnio je neurohirurg.

Kao jednu od pogodnih fizičkih aktivnosti izdvojio je plivanje. Boravak u vodi smanjuje aksijalno opterećenje kičmenog stuba, dok istovremeno omogućava angažovanje mišića leđa i ekstremiteta. Na taj način fizička aktivnost može da obuhvati različite mišićne grupe bez opterećenja karakterističnog za pojedine vežbe na suvom.

Važnu ulogu ima i pravilno držanje tela, jer doprinosi ravnomernijoj raspodeli opterećenja na kičmeni stub. Zbog toga pažnju ne treba posvetiti samo izboru fizičke aktivnosti već i načinu na koji se telo drži tokom svakodnevnih pokreta i vežbanja.

Kada je pomeranje pršljena stabilno i ne izaziva značajne simptome, lečenje se najčešće zasniva na fizikalnoj terapiji. Po potrebi se primenjuju i lekovi protiv bolova, u zavisnosti od tegoba koje pacijent ima.

Međutim, kod nestabilnosti kičmenog stuba, naročito ako dolazi do značajnog pogoršanja zdravstvenog stanja pacijenta, konzervativno lečenje možda neće biti dovoljno. U takvim slučajevima može biti neophodna hirurška intervencija.

Nova naučna otkrića ukazuju na to da svakodnevna ishrana može imati znatno veću ulogu u očuvanju moždanih funkcija nego što se ranije pretpostavljalo, a posebno zanimanje istraživača izazvao je jedan dosad zanemarivan biološki mehanizam.

Demencija danas pogađa oko 57 miliona ljudi širom sveta, dok se procenjuje da bi do 2030. godine taj broj mogao da dostigne 78 miliona. Ipak, naučna istraživanja donose i ohrabrujuće rezultate. Prema novim saznanjima, čak do 45 odsto slučajeva demencije moglo bi da se spreči ili uspori promenama životnih navika i načina ishrane.

Hrana može direktno da utiče na zaštitu moždanog tkiva i krvnih sudova od zapaljenskih procesa i oštećenja. Posebno značajnu ulogu u tome imaju određene supstance koje organizam proizvodi, a čije postojanje i funkcija tek sada postaju jasniji.

Istraživači Instituta za biološka istraživanja Solk i Škole gerontologije Univerziteta Južne Kalifornije nezavisno su došli do otkrića mikoproteina, odnosno izuzetno malih proteina koje je nauka ranije uglavnom zanemarivala zbog njihovih dimenzija.

Pokazalo se da ovi proteini imaju važnu ulogu u zaštiti mozga od starenja i procesa povezanih sa demencijom. Naučnici su njihovo delovanje opisali kao skriveni biološki sloj ljudskog organizma, koji učestvuje u regulaciji ćelijskih funkcija.

Tim gerontologa iz Kalifornije objavio je u naučnom časopisu Frontiers in Nutrition rezultate istraživanja o tome kako određeni način ishrane može da podstakne proizvodnju mikoproteina u mitohondrijama, delovima ćelija odgovornim za stvaranje energije.

Posebno su izdvojene mediteranska ishrana i njen spoj sa dijetom DASH, namenjenom kontroli visokog krvnog pritiska. Njihova kombinacija poznata je kao MIND dijeta, čiji se naziv povezuje sa umom, intelektom i pamćenjem.

Direktor Škole gerontologije Leonard Dejvis pri Univerzitetu Južne Kalifornije, doktor Pinhas Koen, ocenio je da otkriće mikoproteina suštinski menja dosadašnje razumevanje biologije starenja.

„Otkrili smo potpuno novi, skriveni sloj regulacije u našem genomu koji direktno upravlja metabolizmom mozga“, objasnio je Koen.

Prema njegovim rečima, otvaraju se do sada nezabeležene mogućnosti za zaštitu nervnih ćelija. Promenama ishrane koje podržavaju rad mitohondrija ili razvojem precizno usmerenih peptidnih lekova, u budućnosti bi moglo da se deluje na sam proces propadanja neurona, umesto isključivo na lečenje simptoma.

Takav pristup mogao bi da omogući zaštitu moždanih ćelija od razaranja i sprečavanje demencije pre nego što bolest počne da se razvija.

Na osnovu rezultata istraživanja izdvojeno je pet grupa namirnica koje mogu da podstaknu koncentraciju zaštitnih mikoproteina i doprinesu očuvanju moždanih funkcija.

Prvu grupu čini bobičasto voće, posebno borovnice, kupine i jagode. Njihova najvažnija prednost je visok sadržaj polifenola, biljnih jedinjenja koja smanjuju zapaljenske procese u mozgu.

Redovno konzumiranje ovog voća povezuje se sa efektom koji odgovara prosečnom podmlađivanju mozga za oko dve i po godine. Preporučena količina iznosi najmanje pola šolje nedeljno, mada se savetuje svakodnevno unošenje.

Drugu grupu čini zeleno lisnato povrće, među kojim se posebno izdvajaju spanać, rukola i zelena salata. Ove namirnice sadrže lutein, folate odnosno vitamin B9, beta-karotin i vitamin K1, koji imaju značajnu ulogu u zaštiti nervnog sistema.

Velika istraživanja pokazala su da osobe koje svakodnevno pojedu jednu porciju zelenog lisnatog povrća na kognitivnim testovima postižu rezultate koji odgovaraju mozgu mlađem čak 11 godina u poređenju sa osobama koje ga ne jedu.

Preporučena dnevna količina je jedan veliki svežanj zelenog lisnatog povrća.

Treće mesto zauzima masna riba iz hladnih mora, naročito skuša, haringa, sardina i losos. Prednost se daje ribi ulovljenoj u prirodnom okruženju, a ne onoj iz veštačkog uzgoja.

Ove vrste ribe predstavljaju važan izvor omega-3 masnih kiselina. Dok je korist dodataka ishrani sa omega-3 tokom 2026. godine dovedena u pitanje, omega-3 masne kiseline iz cele ribe dobro se apsorbuju i doprinose očuvanju elastičnosti krvnih sudova mozga.

Održavanje zdravlja moždanih krvnih sudova važno je za zaštitu od vaskularne demencije. Preporučuje se najmanje 150 grama masne ribe po obroku, jednom do dva puta nedeljno.

Četvrtu grupu predstavljaju orasi, koji su bogati biljnom omega-3 masnom kiselinom, poznatom kao alfa-linolenska kiselina, kao i vitaminom E.

Njihovi sastojci doprinose prenošenju signala između neurona i održavanju mikrocirkulacije krvi u kori velikog mozga. Za svakodnevnu ishranu preporučuje se približno 30 grama oraha, odnosno jedna mala šaka.

Peta namirnica je kvalitetno ekstra devičansko maslinovo ulje, nerafinisano i dobijeno prvim ceđenjem maslina.

Ono sadrži korisne mononezasićene masne kiseline, a istraživanja Univerziteta Južne Kalifornije ukazuju na njegov značaj za funkcionisanje mitohondrija, kojima obezbeđuje odgovarajući izvor energije.

Maslinovo ulje podstiče ćelije da proizvode zaštitne mikoproteine, koji učestvuju u jačanju zidova krvnih sudova i zaštiti neurona od oštećenja izazvanih toksičnim proteinima.

Preporučena dnevna količina iznosi jednu do dve supene kašike ekstra devičanskog maslinovog ulja.

Uključivanje svih pet grupa namirnica u redovnu ishranu ne zahteva komplikovan jelovnik. Za doručak se bobičasto voće i orasi mogu dodati prirodnom jogurtu ili mlečnoj kaši.

Za ručak se preporučuje salata od zelenog lisnatog povrća začinjena maslinovim uljem, dok večera može da obuhvati pečenu ribu sa povrćem.

Takav raspored obroka omogućava redovno unošenje sastojaka koji podržavaju funkcije mozga, rad mitohondrija i zdravlje krvnih sudova, na kojima se zasniva zaštitni potencijal mediteranske i MIND ishrane.

Banane su među najčešće konzumiranim vrstama voća, ali njihov uticaj na zdravlje srca zavisi od nekoliko važnih faktora. Kardiolozi ukazuju na koristi koje mogu doneti organizmu, ali upozoravaju i na okolnosti u kojima njihova svakodnevna upotreba zahteva poseban oprez.

Jedna od najvažnijih prednosti banana jeste visok sadržaj kalijuma, minerala koji učestvuje u regulaciji krvnog pritiska. Kalijum pomaže organizmu da izbaci višak natrijuma, čime doprinosi održavanju normalnih vrednosti pritiska i pravilnom funkcionisanju kardiovaskularnog sistema.

„Vesti koje ćete teško pronaći bilo gde drugde! Pridružite se našem Telegram kanalu i saznajte ono što drugi ne objavljuju!“

Američki magazin Parade prenosi objašnjenja kardiologa da redovno konzumiranje banana, kao deo uravnotežene ishrane, može povoljno uticati na zdravlje srca i krvnih sudova. Međutim, stručnjaci naglašavaju da koristi ne zavise samo od jednog voća, već od ukupnog načina ishrane.

Pored kalijuma, banane sadrže dijetetska vlakna, uključujući pektin, koji ima važnu ulogu u regulaciji holesterola. Rastvorljiva vlakna pomažu uklanjanju holesterola kroz sistem za varenje, što može doprineti kontroli nivoa lipoproteina niske gustine, poznatih kao LDL ili „loš“ holesterol.

Dodatnu zaštitnu ulogu imaju antioksidansi prisutni u bananama. Oni pomažu ćelijama da se zaštite od oksidativnog stresa i upalnih procesa, koji mogu negativno uticati na zdravlje krvnih sudova.

Ipak, nijedna pojedinačna namirnica ne može samostalno sprečiti razvoj srčanih bolesti. Važni su i redovna fizička aktivnost, celokupna ishrana i druge svakodnevne životne navike.

Poseban oprez potreban je osobama koje imaju teška oboljenja bubrega, kao i onima koji uzimaju određene lekove za hipertenziju ili bolesti srca i krvnih sudova. Kod njih može doći do povećanja koncentracije kalijuma u krvi, što predstavlja potencijalno ozbiljan zdravstveni rizik.

Prekomerna količina kalijuma može poremetiti električnu aktivnost srca i izazvati opasne poremećaje srčanog ritma. Zbog toga osobe sa ovim zdravstvenim problemima treba da prate nivo kalijuma i usklade unos namirnica bogatih ovim mineralom sa preporukama lekara.

Kardiolozi skreću pažnju i na osobe sa dijabetesom, jer stepen zrelosti banane može uticati na brzinu povećanja šećera u krvi. Veoma zrele banane mogu izazvati brži porast glukoze, pa stručnjaci preporučuju izbor manje zrelih plodova.

Još jedna mogućnost jeste kombinovanje banana sa namirnicama koje sadrže proteine ili zdrave masti, poput orašastih plodova. Takav način konzumiranja može biti pogodniji za osobe koje moraju pažljivije da kontrolišu nivo šećera u krvi.

Za većinu zdravih ljudi, prema proceni kardiologa, jedna do dve banane dnevno mogu biti deo pravilne i uravnotežene ishrane. Ipak, oslanjanje isključivo na banane nije dovoljno za očuvanje zdravlja srca. Potrebno je unositi kalijum i dijetetska vlakna iz različitih namirnica, među kojima su povrće, mahunarke i integralne žitarice.

Jedan od prirodnih mehanizama kojima se organizam štiti od oštećenja mogao bi da otvori nove mogućnosti u borbi protiv starenja. Nemački naučnici otkrili su biohemijski proces koji povezuje temperaturu, rad mišića i sposobnost ćelija da uklanjaju oštećene proteine.

Istraživači Univerziteta u Kelnu i Univerzitetske klinike u Kelnu ustanovili su kako umereno niske temperature podstiču ćelijske mehanizme zaštite od oštećenja. Rezultati istraživanja objavljeni su u naučnom časopisu Nature, a posebno je značajno što su naučnici uspeli da reprodukuju korisne efekte hladnoće i bez izlaganja organizma nižim temperaturama.

Želite da saznate najvažnije vesti čim ih objavimo? Pratite nas na Telegramu i nijedna nova objava vam neće promaći

Eksperimenti su sprovedeni na nematodama, mikroskopskim crvima koji se često koriste u istraživanjima starenja, kao i na ćelijskim modelima čoveka. Pokazalo se da nematode koje borave na umereno niskim temperaturama žive duže, što je istraživače navelo da detaljnije ispitaju promene koje se tokom hlađenja odvijaju u njihovom organizmu.

Otkriveno je da mišići ovih organizama pod dejstvom hladnoće pojačano proizvode dihidrobiopterin, supstancu poznatu pod oznakom BH2. Ona se zatim prenosi u druga tkiva, gde podstiče proizvodnju tirozina, aminokiseline koja zajedno sa BH2 učestvuje u očuvanju normalnog funkcionisanja proteina.

Ovaj mehanizam posebno je važan zato što ćelijama omogućava da održavaju proteine u ispravnom stanju i uklanjaju oštećene molekule. Nagomilavanje takvih proteina povezano je sa procesima starenja i razvojem pojedinih bolesti karakterističnih za starije životno doba, uključujući Parkinsonovu i Alchajmerovu bolest.

Nakon što su utvrdili ulogu ove dve supstance, naučnici su sproveli dodatni eksperiment. Nematodama su davali BH2 i tirozin kako bi proverili da li se produženje životnog veka može postići bez izlaganja hladnoći.

Rezultati su pokazali da dodavanje ovih supstanci značajno produžava život mikroskopskih crva čak i kada se nalaze na uobičajenim ili višim temperaturama. Time je potvrđeno da se deo zaštitnog mehanizma koji pokreće hladnoća može aktivirati i biohemijskim putem.

Rukovodilac istraživanja, profesor Univerziteta u Kelnu Dejvid Vilčes, izjavio je da su naučnici bili iskreno iznenađeni ovim otkrićem. Prema njegovim rečima, dodatni eksperimenti na ljudskim ćelijama pružaju osnovu za razvoj metoda lečenja kojima bi se korisni efekti hladnoće mogli postići bez potrebe za promenom telesne temperature.

Otkriće je značajno i zbog mogućnosti da se u budućnosti razviju terapije usmerene na očuvanje proteina i sprečavanje njihovog oštećenja. Ipak, produženje životnog veka za sada je eksperimentalno pokazano na nematodama, dok istraživanja na ljudskim ćelijama predstavljaju osnovu za dalji razvoj ovog pristupa.

Pozitivni efekti nižih temperatura na organizam bili su poznati i ranije. Jedan od njih odnosi se na metabolizam masti, jer izlaganje hladnoći može da podstakne pretvaranje belog masnog tkiva u braon ili bež masno tkivo, koje aktivnije učestvuje u proizvodnji toplote i potrošnji energije.

Takve promene mogu doprineti ubrzanju metabolizma, povećanoj potrošnji kalorija i smanjenju telesne težine. Takođe mogu povoljno uticati na regulaciju šećera u krvi i smanjenje rizika od dijabetesa tipa 2.

Hladnoća utiče i na krvne sudove. Prilikom izlaganja nižim temperaturama kapilari se sužavaju, dok se po povratku u toplu sredinu ponovo šire. Ove promene mogu doprineti boljoj mikrocirkulaciji krvi.

Kratkotrajno izlaganje hladnoći predstavlja i oblik kontrolisanog fiziološkog stresa. Organizam tada aktivira zaštitne mehanizme koji mogu povoljno uticati na imunitet i povećati otpornost ćelija na oksidativni stres, jedan od procesa povezanih sa starenjem.

Za podsticanje prirodnih reakcija organizma na hladnoću nije neophodna posebna oprema. Jedan od najjednostavnijih i najdostupnijih načina jeste šetnja na svežem vazduhu tokom hladnijeg vremena.

Upravo skeletni mišići imaju važnu ulogu u mehanizmu koji su nemački istraživači otkrili. Kada čovek energično hoda na hladnoći, mišići rade kako bi proizvodili toplotu i zaštitili organizam od pothlađivanja. Istraživanje na nematodama pokazuje da hlađenje mišića istovremeno podstiče stvaranje BH2, koji se prenosi kroz organizam i učestvuje u održavanju ravnoteže proteina i uklanjanju oštećenih molekula.

Takva saznanja otvaraju mogućnost da se prirodni zaštitni procesi koje aktivira hladnoća jednog dana iskoriste u medicini. Najvažniji rezultat istraživanja nije samo produženje života eksperimentalnih organizama, već otkriće da se isti biohemijski mehanizam može pokrenuti pomoću određenih supstanci, bez izlaganja niskim temperaturama.

Mnoge bolesti mogu godinama da se razvijaju bez izraženih simptoma, zbog čega redovne zdravstvene kontrole imaju važnu ulogu u njihovom pravovremenom otkrivanju.

Čak i kada se osoba oseća potpuno zdravo, određene promene u organizmu moguće je uočiti tek laboratorijskim analizama.

Preventivni pregledi omogućavaju praćenje opšteg zdravstvenog stanja, otkrivanje skrivenih upalnih procesa, poremećaja metabolizma i faktora rizika za razvoj kardiovaskularnih bolesti. Međutim, nisu sve analize podjednako potrebne svakom čoveku, jer izbor pregleda zavisi i od godina starosti i pola.

Ruska lekarka Irina Golubkova, načelnica odeljenja za profesionalnu patologiju u ogranku medicinskog centra „Medincentr”, koji posluje u okviru Glavne uprave za usluge diplomatskom koru pri Ministarstvu spoljnih poslova Rusije, objasnila je za AIF koje laboratorijske analize predstavljaju osnovu preventivne zdravstvene kontrole.

Prema njenim rečima, pregledi se mogu podeliti u tri osnovne grupe: analize namenjene svim odraslim osobama, dodatne preglede koji se preporučuju posle četrdesete godine i ispitivanja koja zavise od pola pacijenta.

U osnovnu grupu spada kompletna krvna slika, jedna od najpristupačnijih i najinformativnijih laboratorijskih analiza. Njome se mogu otkriti pokazatelji anemije, posumnjati na prisustvo upalnih procesa i uočiti određeni sistemski poremećaji koji zahtevaju dodatno ispitivanje.

Druga važna analiza jeste opšti pregled urina, koji pruža informacije o radu bubrega i mokraćnih puteva. Rezultati mogu ukazati na infekcije, poremećaje filtracione funkcije bubrega, kao i na prisustvo proteina ili glukoze u urinu.

Treću grupu osnovnih ispitivanja čine biohemijske analize krvi, među kojima se posebno izdvajaju dva pokazatelja. Prvi je nivo glukoze natašte, koji se koristi za procenu rizika od razvoja dijabetesa, dok je drugi ukupni holesterol ili kompletan lipidni profil.

Provera holesterola i drugih masnoća u krvi važna je za procenu rizika od ateroskleroze i kardiovaskularnih oboljenja. Ovi poremećaji mogu dugo napredovati bez očiglednih tegoba, pa laboratorijski rezultati predstavljaju važan deo procene zdravstvenog stanja.

Golubkova objašnjava da se sa godinama povećava verovatnoća razvoja pojedinih bolesti, zbog čega se osnovni spisak pregleda proširuje. Za osobe starije od 40 godina ona preporučuje godišnju analizu stolice na skriveno krvarenje, koja može pomoći u otkrivanju bolesti creva.

Dodatne preventivne kontrole razlikuju se kod muškaraca i žena. Za žene se preporučuje redovan ginekološki pregled sa uzimanjem brisa za citološku analizu, poznatu kao Papa test, kojim se mogu otkriti prekancerozne i kancerogene promene na grliću materice u ranoj fazi.

Kod muškaraca se posebna pažnja posvećuje zdravlju prostate. Golubkova preporučuje da muškarci od 45. godine jednom godišnje urade analizu krvi na prostata-specifični antigen, odnosno PSA, koji se koristi kao pokazatelj u proceni rizika od raka prostate.

Ipak, povišena vrednost PSA sama po sebi ne znači da osoba ima rak prostate, jer do povećanja ovog pokazatelja može doći i zbog drugih promena. Zbog toga rezultate mora da protumači lekar, koji odlučuje da li su potrebna dodatna ispitivanja.

Navedene analize predstavljaju osnovu preventivnog praćenja zdravlja, dok se ostali pregledi određuju pojedinačno. Lekar pritom uzima u obzir postojeće tegobe, zdravstvenu istoriju pacijenta i rezultate prethodnih laboratorijskih ispitivanja.

Ako osnovne analize pokažu odstupanja od normalnih vrednosti, mogu biti potrebni dodatni laboratorijski testovi, dijagnostički postupci ili konsultacije sa odgovarajućim specijalistima. Takav pristup omogućava da se eventualni zdravstveni problemi detaljnije ispitaju i da se na vreme odredi dalje postupanje.

Redovan preventivni pregled zato ne treba posmatrati kao običnu formalnost. Njegova osnovna vrednost jeste mogućnost da se zdravstvene promene otkriju pre pojave ozbiljnijih simptoma, čime se povećavaju izgledi za blagovremeno lečenje i sprečavanje razvoja bolesti.