Majka ga ostavila ispred doma u Nišu, godinama kasnije pronašao ju je i brinuo o njoj

Dom za nezbrinutu decu “Drinka Pavlović“ u Nišu bio je krajem osamdesetih godina prošlog veka mesto u kojem su živela deca iz različitih krajeva bivše Jugoslavije. Mnoga od njih nisu znala zašto su tamo, neka su imala jednog roditelja, neka su bila bez majke i oca, a neka su bila ostavljena toliko rano da se svojih roditelja gotovo nisu ni sećala. M. P. je znao koga je čekao, znao je da ima majku. I zato mu je bilo još teže da prihvati da se ona neće vratiti.

“Baš tu ispred doma stajao je autobus koji je saobraćao na liniji Bubanj – Donja Vrežina. Bio sam na hodniku mesecima i čekao sam je sve dok mojoj vaspitačici nije prekipelo u jednom trenutku i tad mi je rekla: “Nemoj da čekaš, majka ti neće doći, otišla je u Hrvatsku“, prisetio se”, prisetio se M. P.

U domu je i pord tuge koju je osećao, doživeo lepe momente. Deca su delila svakodnevicu, išla na more i zimovanja, postali su poput porodice kakvu nisu dobili po rođenju.

“Bilo nas je iz cele Juge, išli smo leti na more jer smo imali odmarališta, zimi na zimovanja u Sloveniju i Makedoniju“, istakao je.

Posebno su bili teški raspusti kada bi za većinu decu neko od rođaka dolazio i vodio ih iz doma, da makar kratko budu uz članove familije. On to nije doživeo.

“Sećam se kada je dolazilo leto bilo je situacija kad su svi išli na odmor kao raspust, tada su dolazili po decu porodica, babe i dede, a tada sam ja ostajao sam u domu. Ono što me je radovalo je to što sam bar tada imao najviše pažnje od vaspitača zato što sam bio jedini“, napomenuo je, piše sajt mame.rs.

Iako su godine prošle otkako je ostavljen u domu, prošlost ga stalno prati. “Tada to ništa nisam shvatao, sada kako prolaze godine sve me stiže. Visok i krupan sam čovek, ali me sitnice rasplaču i to iz čista mira. Valjda je to nešto što se u meni skupljalo godinama“, poručio je.

Rat u bivšoj Jugoslaviji promenio je i živote dece iz doma. Ono što je nekada bilo njihovo utočište, više nije izgledalo isto. M. P. govorio je o dečku iz doma koji je poginuo nakon što je pokušao da izbegne odlazak u rat.

“olitika je uradila svoje. Kada je počeo rat u Bosni prvo su domce slali u rat, a i iz našeg doma je poginuo dečko koji je hteo da pobegne iz rata”.

U njemu se gomilao revolt. Počeo je da beži iz doma i da pravi probleme. Prebacivan je u ustanove sa strožim pravilima, a na kraju je završio i u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu, ali upravo tada dogodio se presudan trenutak. Umesto da razmišlja kako da posle izlaska nastavi istim putem, počeo je da razmišlja kako da iz svega toga pobegne. Želeo je da živi normalan život. Bilo je teško, ali je uspeo.

Oca nije poznavao, pronašao njegov grob

M. P. oca nikada nije upoznao. Tek dve godine pre nego što je izneo svoju priču u javnost, pronašao je njegov grob.

„Zahvalan sam što mi je dao prezime…”. Saznao je da mu je otac bio iz sela u okolini Pirota. Pokušavao je ranije da stupi u kontakt sa očevom porodicom, ali nije bio prihvaćen. Kako je ispričao, pojedini članovi porodice čak su mu slali pisma i tražili da nikome ne govori da su u srodstvu. Ipak, njegov polubrat i polusestra bili su drugačiji. Sa njima je u kontaktu i danas, a porodica njegove majke bila je uz njega i protivila se završio je u domu, kako je rekao.

Ipoak, kada je krenuo iz doma, nije ga čekala porodica. Nije imao kuda das ode. Uputio se u inostranstvo i pronašao posao. Tamo se oženio i dobio decu. Kasnije se razveo, ali je ostao u kontaktu sa bivšom suprugom. Ima petoro dece.

Pronašao je majku, nije se pokajala što ga je ostavila

“Jedino što sam prihvatio je moja majka. Uspeo sam da je nađem posle toliko godina. Nije imala nigde ništa, bila je bez stana, bez kuće, bez penzije, bez dana radnog staža, srce mi nije dozvolilo da je ostavim takvu“, rekao je. Kupio joj je malu kuću na periferiji Zaječara, mesto u kojem će imati svoj mir.

“Ona se nikada nije pokajala za ono što je uradila“, poručio je. Sin i majka se oslovljavaju imenima, nema blikosti među njima.

Bio je uz majku i kada je pala i slomila butnu kost. Bila joj je potrebna operacija, rehabilitacija i oporavak. Nije imala zdravstveno osiguranje ni penziju. Uzeo je novac koji je čuvao za renoviranje svoje kuće i potrošio ga na njeno lečenje.

“Koštalo me je oko 800.000 dinara, morao sam sve da dam iako sam znao da ona to za mene nikad ne bi uradila”.

Nije zaboravio prošlost, bol nije nestala, ali … “Sada mi je u životu potreban mir i Bog mi je dao mnogo toga“, naglasio je, navodi se na sajtu mame rs.

Ova rečenica ga je slomila

M. P. se zajedno sa bivšim štićenicima doma godinama vraća u Niš. Okupljaju se, razgovaraju, prisećaju se detinjstva i ljudi koji su im nekada bili sve.

“Viđamo se, pričamo, plačemo kad dođe do toga i nije sramota plakati“, poručio je.

Kada se okupe, kupuju deci koja sada žive u domu slatkiše, voće i druge stvari. Hranu koja ostane nakon njihovih okupljanja odnose deci. A onda se dogodio susret koji je M. P. potpuno ostavio bez reči. Jedno dete u kolicima ga je pitalo: “A hoćeš li ti mene da odvedeš odavde?“.

M. P. kaže da tada nije znao šta da odgovori. “Samo sam ućutao bez odgovora. Prvi put u životu sam zanemeo“.

Jednom mesečno obilazi majku

Bavi se danas transportom. Uložio je novac u kuću u Srbiji, napravio voćnjak i uredio svoj prostor. Iako je godinama živeo u inostranstvu, ima želju da nastavi život ovde.

“Kako godine prolaze sve više osećam potrebu da budem u Srbiji. Kakva je takva je, moja je zemlja! Tu se osećam lepo, sigurno i spokojno“.

Ispričao je da planira da dolazi u svoju zemlju jednom mesečno, da obilazi majku i svoje imanje.

Kaže da mu nije cilj da njegova priča bude samo tužna. Želi da ljudi razumeju kako izgleda život dece koja odrastaju bez roditelja. I želi da pokaže da čovek može da stane na svoje noge i kada mu život na početku ne pruži gotovo ništa, piše mama.rs.