Provela 130 dana u pećini: Kada je izašla stručnjaci se šokirali zbog njenog stanja

Cilj istraživača bio je da saznaju šta se dešava sa ljudskim telom i umom kada čovek ostane bez svih spoljnih pokazatelja vremena – sunca, meseca i sata. Stefanija je pristala da učestvuje u eksperimentu i spustila se u pećinu “Izgubljenih trikova” u Novom Meksiku, na dubinu od 30 metara, spremna da se suoči sa potpunom samoćom.

Život pod zemljom bez predstave o vremenu

Uslovi u njenom podzemnom domu bili su strogo kontrolisani. Na raspolaganju je imala mali montažni kontejner sa krevetom, stolom, stolicom i knjigama, kao i računar preko kojeg je mogla da komunicira sa naučnicima. Međutim, sve opcije za prikaz vremena i datuma na računaru bile su blokirane.

Jedino svetlo koje je imala bilo je veštačko, a Stefanija je sama odlučivala kada će ga upaliti. Naučnici su preko monitora pratili njene pokrete i vitalne funkcije, ali su morali da poštuju strogo pravilo: do nje nisu smeli da dopru ni ljudski glas ni bilo kakav nagoveštaj spoljnog sveta.

Šokantan obrt: Dan joj je trajao čak 45 sati!

Ono što je usledilo zapanjilo je svetsku naučnu javnost. Bez sunčeve svetlosti, koja usklađuje naš dnevni ritam, Stefanijin unutrašnji biološki sat potpuno se poremetio. Njen organizam prestao je da prati uobičajeni 24-časovni ciklus i uspostavio sopstveni, znatno duži ritam.

Pročitaj i PRONAŠLI JE ŽIVU NA DNU PEĆINE DUBOKE 70 METARA! 500 dana provela sama u mraku, a kad su naučnici sišli po nju, izgovorila je rečenicu od koje se ZALEDI CELO TELO

Ubrzo je počela da ostaje budna između 25 i 30 sati bez prekida, verujući da je prošlo tek jedno obično popodne. Potom bi utonula u dubok san koji je trajao i do 15 sati. Njen “dan” produžio se na neverovatnih 40 do 45 sati.

Zbog ovog poremećaja Stefanija je jela znatno ređe, izgubila više od sedam kilograma i potpuno prestala da dobija menstruaciju.

Izgubila osećaj za vreme: “Mislila sam da je tek mart”

Kada je eksperiment završen, nakon 130 dana provedenih pod zemljom, naučnici su se spustili u pećinu da je izvedu na površinu. Bio je 22. maj.

Međutim, kada su je pitali koji je datum prema njenoj proceni, Stefanija je samouvereno odgovorila da je sredina marta. Bila je ubeđena da je u pećini provela jedva dva meseca, pa su istraživači morali da joj pokažu kalendar kako bi je uverili da je zapravo prošlo više od četiri meseca.

Depresija, tišina i povratak u realnost

Iako je Stefanija tokom izolacije pokazala neverovatnu mentalnu snagu, boravak u tišini ostavio je traga. Priznala je da je u pojedinim trenucima zapadala u duboku melanholiju i depresiju, a utehu je pronalazila u čitanju, sviranju gitare i slaganju slagalica. U nedostatku spoljnih nadražaja, mozak je pokušavao da je “prevari”, pa joj se prostor u pećini često činio mnogo manjim nego što je zaista bio.

Kada je konačno izašla na sunčevu svetlost, Stefanija je morala da prođe kroz dug proces prilagođavanja. Izjavila je da su joj najveći šok bili povratak među ljude i buka savremenog sveta, nakon meseci provedenih u sablasnoj tišini podzemlja.

Iza ovog eksperimenta stajao je italijanski sociolog Mauricio Montalbini, u saradnji sa američkom svemirskom agencijom NASA. Eksperiment je trebalo da pomogne istraživačima da razumeju kako bi se astronauti ponašali tokom dugotrajnih svemirskih misija u uslovima mraka i izolacije.