in

Добровољна ватрогасна друштва: Гасе ватре, а живе – од љубави

Када говоримо о Добровољним ватрогасним друштвима кључна реч је љубав, јер се у њима ради без надокнаде, а уз минимална средства.

„Онај ко се определио да буде добровољни ватрогасац, тај ради само на добровољној бази и само што то жели и што то воли да ради. Надамо се да ће наши послодавци имати разумевања и да нам неће јако замерити што ћемо ми изаћи са посла. Јер, уопште није питање да ли ћемо ми или нећемо да изађемо са посла, питање је само да ли ћемо ми да се вратимо на тај посао, после те интервенције“, говори Игор Сић, председник Добровољног ватрогасног друштва Петроварадин.

ДВД Петроварадин једно је од већих и опремљенијих друштава у Војводини. Опреме има, камион је у функцији, и иако 40 година стар није најстарији. Возило у Буковцу гази 59-у годину. У Бајмоку слична ситуација.

„Све нам је скоро стара опрема, мада је имамо доста. Возила су нам стара 40 година али још иду“, указује Јожеф Шиндрић, председник ДВД Бајмок.

Са донацијама од покрајине и државе, председници ових друштава рачунају на нову опрему до краја године, иако и са овом старом посао обављају беспрекорно.

Како наводи, Горан Љубисављевић, командир ватрогасно-спасилачког батаљона у Суботици, у току претходне године на територији Севернобачког управног округа ДВД су имала 74 самосталне интервенције, док су професионалци интервенисали 127 пута.

У местима која су удаљена од ватрогасних станица мештани се ослањају на Добровољна друштва и у њима је активно доста људи. Стога је та друштва неопходно и боље опремити.

„Врло је мали број друштава који испуњавају прву и другу категорију, двадесетак у Србији, тако да нам је циљ да сва друштва имају добар старт за напредовање“, Синиша Шавија, председник Ватрогасног савеза Војводине.