Koje su slabe karike u sistemu koji bi trebalo žene da zaštiti od nasilja i da li su nam potrebne oštrije kazne?

Gostujući u emisiji “Signali” na Prvom programu Radio-televizije Vojvodine ministarka je kazala da nam statistika iz ove godine ipak ne pruža dovoljno podataka da bismo mogli da uđemo u analizu konkretno ovih slučajeva.

“Ono što mi i kabinet koji ja vodim imamo na raspolaganju od podataka jesu uglavnom podaci koji dolaze od strane Ministarstva unutrašnjih poslova i radi se o statističkim podacima koji su pred nama nešto duže od 10 godina prisutni. To je onaj broj o kojem često govorimo – više od 400 žena koje su ubijene u situacijama porodičnog nasilja i ti statistički podaci govore da je samo 3 odsto žrtava prethodno prijavilo nasilje. Sada je naš zajednički zadatak da pitamo sami sebe šta smo mi to mogli svi zajedno da uradimo kako bi podigli stepen poverenja žrtava u institucije sistema da nasilje prijave”, izjavila je Macura.

Ona napominje da su institucije koje se nalaze na prvoj liniji odbrane žrtava od nasilja sistemi koji su mnogobrojni, i da imaju po nekoliko hiljada zaposlenih.

“Među njima su većinom ljudi koju su empatični, solidarni i jako dobro razumeju protokole i procedure i tek pojedinci koji možda ne rade dovoljno dobro svoj posao svakako nisu slika tog sistema. Naš zadatak je da ih usmerimo na ove koji rade jako dobro svoj posao, a između ostalog i one slabije karike u lancu da podstaknemo da se ugledaju na ove najbolje primerke iz svojih organizacija, tj. institucija iz kojih dolaze”, dodala je ministarka.

Kada je reč o podacima koji su motivišući za žrtve jeste da je preko 30.000 hitnih mera koje prekidaju komunikaciju ili udaljavaju nasilnika od žrtve izrečeno u 2024. godini, istakla je Macura.

Macura ističe da je u tolikom broju situacija sistem ipak odreagovao vrlo pozitivno, što može da motiviše žene ili muškarce koji doživljavaju nasilje da imaju poverenje u sistem i dodaje da je interes žrtve ispred svega.

Na pitanje da li 30.000 prijavljenih slučajeva nasilja govori da smo mi nasilni i da li je ta cifra zabrinjavajuća Igor Jurić, direktor Centra za nestalu i zlostavljanu decu odgovara potvrdno.

“Cifra jeste velika, ali možemo te brojke da tumačimo na različite načine: da li su sada žrtve ohrabrene da o tome govore, pa zato prijavljuju nasilje, iz čega proističe ovaj veliki broj ili je jednostavno samo žrtva kao žrtva u prilici da zatraži pomoć. Važno je da osvešćujemo žrtve da prijavljuju nasilnika, da se ne plaše, da nađu pravog saveznika koji će im pomoći. Međutim, vrlo je značajno ono što naša organizacija radi i što će umnogome više raditi u narednom periodu da do ovih brojki ne dolazimo. To ne može biti iduće godine, čak ni za dve, ali za 10 godina zaista očekujem da će biti. Ono što mi želimo da radimo je da dođemo do dece koja su traumatizovana, zanemarena u svojim porodicama i koja su žrtve zlostavljanja, bitno je do njih da dođemo, da njih privučemo k sebi, da njih osvešćujemo i vraćamo u sistem, a to se može isključivo strpljivim radom”, istakao je on.

Jurić je rekao da treba uložiti mnogo energije i ljubavi da ta deca koja sutra postaju odrasli ljudi ni ne pomišljaju da upotrebe neku silu i model iz svog ranog detinjstva da ne prenesu na svoj porodični život u kasnijem dobu.

“Mislim da tu jeste ključ i da tek nakon jednog dobrog rada sa tom decom mi možemo da očekujemo da će te brojke biti umnogome manje. Mislim da ćemo biti jedan dobar primer kao organizacija”, dodao je on.

Kada je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici 2016. godine rečeno je da treba da prođe izvesno vreme da se vide rezultati, međutim taj zakon će sada pretrpeti neke promene.

Ana Lekić, državna sekretarka u Ministarstvu pravde istakla je da zakon ima osnovnu ulogu – a to je preventivna uloga, a pod broj dva on štiti žrtvu.

“Zakon je u tom smislu dobar, ali možda je sazreo za određene promene, i nešto što se pokazalo u praksi, a da treba i da se menja. Što se tiče same procedure u julu mesecu je formirana radna grupa za izmene i promene predmetnog zakona. U septembru smo imali više sastanaka povodom tih izmena i došli smo do konsenzusa oko nacrta Izmena i dopuna zakona. Procedura je takva da je bila sprovedena Javna rasprava od 12. novembra do 2. decembra, a sada je zakon poslat na Evropsku komisiju”, saopštila je Lekić.

Kada govorimo o slabim karikama advokat Dane Korać ističe preopterećenost javnog tužioca brojem predmeta, preopterećenost radnika za socijalni rad, kao i policije.

“Kada je reč o 30.000 hitnih mera postavlja se pitanje kakvog su kvaliteta te mere pravno gledano. 90 odsto tih mera je šablonski – to znači da će se samo izmeniti ime i prezime bez bilo kakvog obrazloženja i dati tužiocu, takoreći prebaciti odluku na njega da li da produži meru ili ne. Radi se o prevelikom broju prijava, policija je preopterećena i ne može da postigne sve. Kada je reč o izmeni da će da se uvede detaljna procena to je falinka koja je postojala do sada zato što se dosta stvari radilo mehanički i automatski. Hitna mera jeste važan mehanizam, ali šta posle 30 dana? Nakon toga ne postoje više te mere – ukoliko nije teško nasilje tužilac neće tražiti zabranu prilaska, on je opet opterećen a može da pokrene i parnični postupak. Ako stranka nema dovoljno sredstava ona je prepuštena na volju sistemu koji je preopterećen”, saopštio je on.

Korać opisuje sistem u kome prvo ročište kod javnog tužioca, nakon što žrtva prijavi nasilje, će u najboljem slučaju biti za dva meseca, a već je isteklo mesec dana, znači žrtva čeka pravdu mesec dana, dok će za prvo ročište pred sudom gde će nasilnik da bude osuđen proći još možda 6 meseci.

Celu emisiju “Signali” možete pogledati ovde.