Pogled s Mišeluka: “Moj” doktor

“Znate šta, gospođo Tucić, neka on ipak krene sada, sa šest godina. Mali je, pa šta! Značiće njemu ta godina kasnije. A, uostalom, ako već ne bude imao sreće u školi, u saobraćaju će imati sigurno”, govorio je pedijatar poznih srednjih godina mojoj majci, koja je u ruci gužvala maramicu kojom je, nesigurna u svoju odluku, brisala dlanove.

 

“Kako to mislite ‘u saobraćaju'”?

“Pa lepo! Krenete vi, recimo, s Ilijom za Beograd. Za sebe kupite kartu, a njega stavite u džep, da ga ne vidi kontrolor. I tako sa jednom kartom putujete oboje”, uz smešak je govorio doktor, koji je video da mami nije ni do čega, ali, dobrodušan kakav je bio, nije izdržao da se nezlobivo našali.

Naravno, požurio je da mojoj, sada već gotovo skrhanoj majci, objasni da sam zdrav. A sad, Bože moj… kile će doći same po sebi.

I uspeo je da je uteši. Bezuslovno mu je verovala.

U to vreme, kada nije bilo privatnih lekara, mi smo, naime, osećali da jednog takvog upravo imamo. U međusobnoj komunikaciji nikada nismo govorili da “idemo kod dečjeg lekara”, ili “u ambulantu u Vase Stajića”. Ne! Isključivo smo govorili da “idemo kod doktora Mikića”.

Čitavo detinjstvo, na svaku grlobolju, mučninu, temperaturu pred kontrolni iz matematike… pominjalo bi se njegovo ime: “Videćemo sutra šta će doktor Mikić da ti kaže!”

I zaista, imao sam osećaj da je on skoro pa “samo moj” doktor. Ozbiljan, predan poslu, večito spreman da svoje znanje pojednostavi do mere vašeg straha.

Onda sam jednog dana, iz ambulante u ulici Vase Stajića, po nekom ustrojenom sistemu, preneo svoj đački karton u Dom zdravlja u Njegoševoj. I pomalo zaboravio na doktora Mikića. Dugo mu ni ime nisam čuo.

A onda, pre nekoliko godina, u nekoj novinskoj vesti pročitao sam: “U 87. godini života upokojio se Petar G. Mikić, lekar pedijatar. Bio je dugogodišnji član Patrijaršijskog saveta Srpske pravoslavne crkve. Njegov otac bio je ugledni prota Grigorije Mikić, katiheta Karlovačke gimnazije. Sa suprugom Olgom, istoričarkom umetnosti, Petar je značajno pomagao Karlovačku bogosloviju i novosadske i karlovačke hramove. Bavio se naučno-istraživačkim radom u oblasti istorije medicine. Bio je član Srpskog lekarskog društva, Udruženja lekara Vojvodine, Upravnog odbora Matice srpske. Na njegovom opelu činodejstvovalo je osam sveštenika, uz prisustvo ogromnog broja njegovih poštovalaca”.

Kao da mi se u mah raspršio jedan od snova! Doktor Mikić nije bio samo “moj”. On, intimni posvećenik u moje zdravlje, koji me je za Beograd švercovao u maminom džepu.

Sve vreme bio je “naš”!

Doktor Petar G. Mikić, dostojan ulice u gradu kojem je toliko dao. Ljubomora je prešla u ponos.

A ponos je mera koraka kojim se hoda kroz Novi Sad.