POGLED SA MIŠELUKA: Ikona… ko vanilice u nedeljno popodne

Kada je podignuta, godine 1774. bila je najlepša u gradu. Posebno se isticao njen barokni toranj. Krajem sedamdesetih, ogrešili smo se o nju, time što smo joj izgradnjom pozorišta, oduzeli portu, groblje i parohijski dom.

Neopisivo intimna, lična, usred haosa kojeg centar jednog velikog grada gotovo podrazumeva, privlači me uvek iznova. Prošlog četvrtka, u produžetku večernje službe, ostao sam na akatistu. I onda ušao u neki polusneni mir. Ni sam danas nisam siguran, jesam li sanjao ili samo razmišljao, o priči u kojoj sam se pronašao.

Veliki ikonopisac Novak Radonić, rado je sedeo s ljudima. Ajd što je voleo društvo, nego što su mu bili potrebni likovi za ikonostas i religijske kompozicije.

U bircuzu, uz vino, često mu se dešavalo da ne sluša ljude dok pričaju, već posmatra njihova lica, zagleda im oči, noseve, linije usana.

Ponekad bi izvadio iz džepa blok, na brzinu skicirao neki lik, šaku, uvo, ili samo oko. Shvatajući šta Novak radi, seljaci su ga zadirkivali: „Pazi majstor moleru, da ti neki svetac ne bude ožderan, mamuran, suviše veseo ili svadljiv, pa da se bogomoljci otpade od crkve, a posle još i da ružno sanjaju“!

To isto, činio je i Uroš Predić. U crkvi je kraj oca sveštenika odrastao i stekao prve predstave o sebi i svetu. Zato je i ikonostas koji je radio u Orlovatu nenadmašan po majstorstvu i nenametljivoj lepoti.

U liku Svete Petke naslikao je svoju majku. Uopšte, biblijske likove slikao je po likovima iz svog okruženja. Tako ste u to vreme, šetajući ulicama Orlovata, mogli sresti apostola Jakova, svetog Petra, Isusa, Pilata, arhangela Mihajla… I, zaista, dok stojite u orlovatskoj crkvi, kao da ste u kakvom vremeplovu što vas vraća u vremena buna i ustanaka, Banaćana u dugim opaklijama, prgavim i nežnim u isti mah.

Biblija kaže, da nema većeg podviga, nego: “Dostići meru rasta visine Hristove”!

Bog je u svakome od nas. I u tome je sva tajna i toplina verovanja, kojim su nam naše m’ajke, matere podojile.

Sveti Nikola, Luka, Arhangel Mihailo, pa i Bogorodica sama… u liku Bude poštara, Cvete biroša, baba Mare i Mite Nadrljanskog, seoskog spadala.

Nismo li svi pred Bogom jednaki!

Razmišljam o ovom… pa mi se čini k’o da gutam vanilice, uz šolju nedeljnog, teta Ljubinog šerbeta.

I volim što sam tu di jesam… jer u trenu dok mi prah-šećer golica nepce, valjda nigde drugde… i ne bi znao biti.