Pogled sa Mišeluka: Jedan je pravi

Vojvođanski trgovi su poput izvrnutog dlana u rukama Ciganke. Na njima se vidi i od čega smo bolovali i šta smo mogli a nismo, kada smo ratovali a kada voleli… Sve što jesmo, takvi kakvi jesmo, uvek na razmeđi civilizacija. Najduže na granici dve najmoćnije sile – Habzburške i Otomanske. Ova druga za trgove nije ni znala. Islam poznaje čaršije, nikako trgove. Zato ih južno od Beograda, u onom tradicionalnom smislu, i nema. Opet, srednjoevropski habzburški gradovi imaju privilegiju kontinuiteta. Ispred srednjovekovnih crkava nalaze se ogromni prostori koji sugerišu njihovu moć i raskoš. Stilski pravci opredmećeni na fasadama zgrada nižu se u logičnom redu. Ni jedno ni drugo nisu mogle imati vojvođanske varoši. Iz Otomanske imperije izašle su tek Karlovačkim mirom 1699. godine. U 19. veku rušene, u 20. prekrajane, one su ogledalo istorije u kojoj se kofer, hleb i nož drže odmah pored ulaznih vrata. Nikada ne znaš kada ti jedno od to troje može zatrebati.

U principu, svi naši trgovi u početku su bili neka vrsta pijace. U zavisnosti od robe koja se na njima prodavala zvali su se (a mnogi se još uvek tako zovu): Riblji, Žitni, Povrtarski…  Za Vojvodinu je karakteritstično da se većina naših najvažnijih trgova rodila na „zlatnim gredama“, uzvisinama koje su i u vreme najvećih poplava ostajale suve. Daleko od vode, a opet dovoljno blizu da bi se mogle iskoristiti njene blagodati. Takvi su trgovi u Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru, Senti, Titelu… U gradovima koji su se spontano razvijali, poput Subotice ili Vršca, imamo „grupne trgove“, više malih koji se sklapaju u jedinstven gradski prostor. Pojedini trgovi su svojom veličinom primereniji nekoj metropoli. Upravo njihova širina (bili ste u Pančevu ili Senti, recimo?) dokaz je da su služili i za to da se na njima u najkraćem roku postroji vojska. Lepe trgove, upakovane u savršen pravougaonik, imaju i tako mala mesta kakva su Plandište, Kovačica, Čurug, Žabalj…  Sremska Mitrovica je posebna priča. Turci su ovde u nasleđe ostavili trougaoni princip nastao transformacijom orijentalne čaršije. Opisi bi se mogli ređati unedogled. Najviše zbog naše sklonosti da svako ulično proširenje nazovemo trgom. Na spisku ulica u Senti nalazi se bezmalo desetak trgova.

U Novom Sadu dvadeset. Stvaran broj, naravno, daleko je manji. Urbanista koji se najpomnije u nas bavio trgovima, Bojan Tepavčević, tvrdi da je, u renesansnom smislu (a to je evropski etalon), jedini pravi trg u Vojvodini – novosadska Katolička porta. Samo u njoj imate osećaj da se nalazite u sređenom, zatvorenom, građanskom salonu. Već trg u Sremskim Karlovcima, na kom se ostvaruje savršena ravnoteža profanog i sakralnog (gimnazija i bogoslovija odnosno Vladičin dvor i zgrada Opštine), predstavlja osnovu za sasvim drugu priču.

Ipak, svima njima po pravilu nedostaje onaj vitalizam koji ih je i stvorio. Trgovi po definiciji moraju kipeti od života, kao vinska bačva nakon berbe. Oni moraju biti središta naših svakodnevica. Nažalost, ovakvi kakvi sada uglavnom jesu, pomalo umorni, usamljeni, pretvoreni od promenada u najbrže saobraćajnice, naši trgovi pokazuju da se u Vojvodini prečesto vozna karta kupuje samo u jednom pravcu. Iz sela se ide u varoši, iz varoši u gradove. Iz gradova u još veće gradove.

Fizički ne postoji tačka u Vojvodini iz koje se za dva sata vožnje ne može biti na novosadskom Trgu Slobode. Provincija ovde u svom geografskom smislu, dakle, i ne postoji. Ona je u nama. Dovoljan je samo jedan tren, možda samo jedan iskren poljubac sveta da ga ni tu više ne bude… pa da naša deca kroz smeh pričaju kako su njihovi očevi, u beznađu epohe o kojoj znaju iz udžbenika, nekada davno bežali na trgove.