POGLED SA MIŠELUKA: Na šta mislite kada kažete Novi Sad

To je prostor velikih javnih zgrada, državnih institucija, građevina koje se obično nalaze na razglednicama Novog Sada kao njegovi najprepoznatljiviji simboli: Banovina, Dunavska, lokali oko Partizanovog terena, Univerzitet, SPENS, Pečurka, stadion, zgrada NIS-a, Elektrovojvodine…

U ovom delu grada treba se izražavati precizno, hodati ubrzano i odlučno, izgledati poslovno…

Ovde sve kipti od ambicije, stvarne ili glumljene snage. Živi se po kodeksu čije je narušavanje ravno jeresi. Način na koji se kotirate na potezu između Riblje i Limanske pijace merilo je vaše javne ostvarenosti. Zato ovde nikada nije bilo prostora za višak sentimenta.

A onda, kada od Riblje pijace krenete na kontra stranu, kao da ste stigli na stvarni ili zamišljeni granični prelaz. Decenijama je on, skoro i fizički, tako funkcionisao.

Ovde je bila tampon-zona koja je razdvajala Podbaru od centra. Jedna naspram druge, tu su bile zgrade Komande garnizona grada, sa sve stražarskom kućicom i naoružanim vojnikom, i zatvora.

Pravog zatvora, sa teškom kapijom i rešetkama. Subotom su se žene i deca, koji su stajali sa strane pijace, dovikivali sa svojim muževima i očevima koji su im odgovarali s jednog od prozora.

Svi smo se na to bili toliko navikli da smo s vremenom prestali da registrujemo kako se u trenutku dok pazarimo rotkvice i salatu, pored nas odvija drama u kojoj žena povezana maramom viče utamničenom mužu kako su komšije iskoristile to što ga nema i obrale im voćnjak.

On se, u svojoj nemoći, kleo kako će im, čim izađe, naplatiti svaku jabuku za kojom su mu posegnuli.

Zajedničko za garnizon i zatvor bilo je da se istog časa i na jednom i na drugom mestu sanjalo o kućama, koje su se, bez obzira koliko realno blizu, činile tako daleke.

Treća tačka, duž ove gotovo pa stvarne granice, bila je međugradska autobuska stanica. Uspurnjali, večito pomalo dotrajali autobusi, od najranijih jutarnjih sati dovozili su naborana seljačka čela i njihove zembilje ispunjene plavim patlidžanom, rotkvama, mladom boranijom…

Predveče bi ti isti autobusi dovozili u grad njihovu decu i unuke, koji su stizali u Novi Sad da, bar na nekoliko sati, osete dah i ukus grada, ponavljajući u sebi kako nikada, ali nikada sebi neće dozvoliti sudbinu svojih roditelja, koji su se u sudaru s gradom ponašali poput golubova pod strehom… tihi, nenametljivi, vazda pomalo uplašeni.

A onda, kada su tokom poslednje dve decenije granice u svetu počele da nastaju i nestaju poput morske pene na pučini, pale su i sve tri tačke koje su delile dva civilizacijska i kulturološka lica grada. Najpre se iselio zatvor i postao Arhiv Vojvodine.

Onda je autobuska stanica pretvorena u improvizovani, nekako olinjali parking. Konačno, nestali su i naoružani regruti pored Komande. Doduše, danas su i dalje tamo neki momci u uniformama, ali onako nenaoružani i bezbrižni više mi liče na neke statiste u ratnom filmu, koji samo čekaju da padne klapa i reditelj uzvikne: „Ton, akcija, idemo…“.

Ali, prostor između Riblje pijace i Najlona bio je i ostao nešto sasvim posebno. U ovih dvadesetak, inače, najstarijih novosadskih ulica, dozvoljeno je imati problem i dopustiti da se to vidi. Od troje ljudi koje sretnete, jedan će svakako biti vidno zabrinut, a jedan bezrazložno osmehnut.

Čim iza Zmaj Jovine gimnazije zađete u ulicu Đorđa Rajkovića, pa krenete prema Almaškoj, desiće se da vam se ljudi koje prvi put vidite jave na ulici. Ovde su svi, programirani na svoj često sasvim skroman i jednostavan poziv, zagledani u današnji dan.

Svet malih dućana, penzionera, studenata koji su u ovaj deo grada stigli privučeni jeftinijim kirijama, svet u kojem još ima prostora za priče o zimnici, za vojničke uspomene i male laži. Mnogo je nas koji pamtimo kako su na banderama u Kosovskoj doskora stajale nevešto ispisane cedulje sa obaveštenjem da će se na toj i toj adresi za vikend klati, pa ko voli sveže ispanglovano meso može da se stavi na spisak.

Na isti način i danas se po ovom svojevrsnom narodnom multi-level sistemu prodaju kupus i ceđeni paradajz. I što je jako važno… Ako vam ovde stane automobil, uvek, ali baš uvek će se naći neko da vas pogura. Jedne zime sam to baš obilno koristio. Gurali su me u mojoj crvenoj peglici sa šiber krovom duž Podbare kao nekog faraona u ležaljci.

Na šta mislite kada kažete „Novi Sad“? Ja ih znam nekoliko. Onaj ispunjen potomcima sremačkih partizana iz Radničke i ulice Vase Stajića, onaj pomodarski oko SPENS-a, onaj napadno građanski na Limanima. Znam onaj malovaroški, domaćinski, na Podbari i Salajci, pa onaj lakoveran i vašarski prevrtljiv duž Kisačke i Temerinske.

Sve je to Novi Sad. Kako onda da samo na nivou proste statistike prihvatim činjenicu da se svake godine 3.000 ljudi doseli u grad u čijoj svakoj ulici pronalazim poneku fotografiju iz sopstvenog detinjstva i potonje mladosti, popadale po novosadskim pločnicima kao da su ispale iz nekog požutelog, već pomalo raspadnutog foto-albuma? Poželi li tim ljudima neko iskrenu dobrodošlicu ili se, u gotovo zavereničkoj tajnosti, oni samo utiskuju u pasaže i dvorišne stanove, srećni što su se dočepali tog imaginarnog cilja, tog površnog vojvođanskog sna? Stići u grad dovoljno velik da učini neprepoznatljivim sve naše male slabosti.

Kap mastila u čaši vode deluje strašno. Spuštena u Dunav ista ta kap izgleda kao trenutak razmućen u večnosti iza koje ne ostaje ništa.

Ja sam pored izlaznih vrata stana uvek jedne pored drugih držao razgažene patike i cipele. Oblačio sam ih tek kada bih bio siguran kojom stranom Trga republike ću krenuti.

Ako ću desno, prema Miljanovoj i Kvantašu, izbor pada na patike koje su mi pristajale na nogu poput rukavice ne ruku. Levo, za „grad“, cipele su sastavni deo opreme. Mada, može i drugačije. Mog oca nekad uhvati suza, pa kaže da bi se u Nadalj… vratio i bos.