Pogled sa Mišeluka: Salon u Ćirpanovoj

NOVI SAD –

Saloni su od vajkada bili zaštitni znak građanske Vojvodine. U njima su se donosile najkrupnije političke odluke koje su potom, tamo gde je red, bile samo potvrđivane. Poslednji vojvođanski salon, u značenju u kojem naročito romanopisci i dobro obaveštena čaršija, vole da razmišljaju, nalazio se u novosadskoj Ćirpanovoj ulici. Duže od pola veka, njime je stolovao Draško Ređep. Da u životu nije ništa drugo uradio, osim što je na kanabe preko puta sebe, posadio Crnjanskog, Andrića, Konjovića, Kiša … bilo bi dovoljno. A uradio je! Onih četrdesetak knjiga, ako ništa drugo. I za sve to vreme, prva i poslednja fascinacija, Ređepu bila je – Vojvodina.

U nekoliko navrata predlagao sam mu da napravimo knjigu razgovora, slučnu onom koj je on uradio sa Miroslavom Antićem. Nastala na mah, danas je nezaobilazna u sagledavanju Mikinog stvaralaštva. Misli sam da bi i Drašku, kao posleđem izvornom hroničaru ovih prostora, tako nešto bilo neophodno. Ali nije se desilo… Imao sam osećaj da Draško takvu ogućnost podsvesno gura da od sebe „da ne prizovemo zlo“. A kada je to zlo, januara 2019. stiglo, za naš poduhvat je bilo odviše kasno.

Ostalo mi je samo da ga citiram. A ima se šta! Recimo ono kako su u Bačkoj dominantna četiri grada sva na slovo „s“. Subotica – paorski grad, Senta – patricijski, Sombor – varmeđaški i Sad, Novi Sad – trgovački grad. A ko kaže da su nam svi gradovi jednaki, sva sela ušorena, a hrana jednaka i masna, taj ne poznaje Vojvodinu. Svaki grad ovde je potpuno drugačiji. Sombor je iz vazduha nalik na školjku, na puža. Ima dakle, najsavršeniju formu. Odozgo, Novi Sad izgleda kao da je nastanjen sojenicama. Zbog okuke Dunava, zapad ovde nije tamo gde bi trebao biti, a ni sa istokom ne stojimo baš najbolje. Zanimljiv je podatak da je pre pola veka Subotica imala 110.000 stanovnika. Otprilike koliko i danas. Novi Sad je tada imao 70.000 stanovnika, a danas – pet puta više! I sve to ima svoje.

Sa unapred spremljenim odgovorom, pitao se Draško: Zašto Beograđani naivno vole Novi Sad? Zato što je to jedino inostranstvo u koje se može ići bez viza, a i govori se srpski! Beograđani su ovaj grad uvek doživljavali kao neko malo inostranstvo. Inače, o Vojvodini vlada pogrešna predstava da je to vikend Pokrajina u koju se ide na riblju čorbu i paprikaš, zbog uspomene na Janiku, folklora i još gomile loše upakovanih teza. I mi sami podržavamo ovakav stav. Novosadsku Zmajevu nagradu, jedan stanovnik ovog grada, Ivan Negrišorac, dobio je tek 50 godina od njenog osnivanja. To znači da je ni sam Zmaj nikada ne bi dobio.

Uz neizbežno piće, u Draškovoj salonskoj fotelji, nebrojeno puta slušao sam da je „Vojvodina san“. Nije omeđena geografskim granicama. Jer, u tom slučaju, gde su: Baranja, Temišvar, Bajski trougao, zapadni Srem…? Od geografije tla, mnogo je važnija geografija duha. A mi smo tu nemarni. U starom hotelu „Park“ zimovao je i konačio Ivo Andrić. Danas nas na to ništa ne podseća. U Veneciji i danas postoji tabla na mestu na kojem je stajao Lord Bajron. Mi imamo kratko pamćenje. Strašno kratko. Zaboravljamo da nije važno pobediti. Važno je trajati.

Jednom prilikom, sećam se, ppizao sam ga: Simbol trajanja jeste grad. Koji su vaši gradovi? Odgovor je glasio: Samo tri. Pariz, zbog starinskog osećanja da je prestonica sveta. Venecija, zbog fantastičnog osećanja koje nam pruža, osećanja da smo poslednji, da svet umire. Svi smo mi na Titaniku. Novi Sad, kao moj izbor. Putovao sam po celom svetu. Samo jedno putovanje bilo mi je suštinski važno. Bilo je to onih 35 kilometara na mom putu od Rume do Novog Sada. Ni Jermenija, ni Bilbao, ni kontinenti … Ništa se ne može porediti sa tih 35 kilometara, na mom posle maturskom putovanju.

Žao mi je što naših bar tridesetak susreta u salonu u Ćirpanovoj, koji bi obavezno trajali po nekoliko sati, nije stalo unutar korica knjige, koja bi nam svakako trebala. Uzaludan je bio strah od prizivanja zla. Ono i onako dolazi samo, kada mu se ushte. Jedino „dobro“ stvaramo sami. Zato sa njim ne treba oklevati.