in

POGLED SA MIŠELUKA: Svi naši dimnjaci

POGLED SA MIŠELUKA: Svi naši dimnjaci

Do ove poslednje, grad je imao dve industrijske zone. Prva je formirana na mestu do kog se došlo na način koji bezmalo predstavlja istoriju Vojvodine u malom. Odlukom austrijskog dvora, pored Novog Sada je 1875. prokopan kanal kojim je isušena i „Bara četiri krajcare“.

Naime, na potezu od Almaške crkve i ugla današnjih ulica Đorđa Rajkovića i Marka Miljanova, pa prema današnjoj ulici Filipa Višnjića i dalje, nalazila se bara koju su zatekli još Almašani 1718. godine. Ime „Bara četiri krajcara“ nastalo je zbog obaveze da svaki vlasnik čamca koji ulazi u grad preko bare mora da plati četiri krajcare. Posle 1875. godine, taj do juče močvarni deo Podbare pretvoren je u pašnjake, a kasnije je na tom mestu počela da se stvara prva industrijska zona u Novom Sadu. Živi svedok, bukvalno do juče, bio je još samo „Elektroporcelan“. Sada više ni on. Ima dosta nas malo starijih, koji se još i te kako sećamo „Kulpina“. Mlađima će, nažalost, geografski orijentir najpre biti Kvantaška pijaca.

Druga industrijska zona bila je u ulici koju danas još samo njeno ime odaje. Putniku namerniku kroz naš grad, u trenutku dok šeta jednom od lepših stambenih ulica u bezmalo strogom centru, biće neverovatno da se iza njenog naziva „Radnička“ krije baš to o čemu joj ime govori! Koliko do juče, u ovoj, da nije dnevnog saobraćaja, savršeno mirnoj ulici, sve je brektalo, purnjalo i odjekivalo od silnih fabrika, čija su se dvorišta naslanjala jedno na drugo. „Danubius“, „Albus“, „Idol“, „Kabel“, fabrika tepiha…

Sve će biti manje čudno ako znamo da su pedestih godina tek pobijane cevi i šipovi za buduće Limane. Na ovom mestu bile su peščare i bare zarasle u trsku. Sačuvane su naredbe gradskih vlasti s razmeđe dva veka, u kojima je stajalo da nakon osam sati uveče, zarad vlastite bezbednosti, Novosađani ne smeju da se udaljavaju izvan grada u pravcu današnjeg fakultetskog kampa.

Radnička ulica bila je, dakle, na strogoj periferiji i naprosto predodređena za fabričke dimnjake.

Poslednji pravi svedok njene čuvene prošlosti, našom nemarnošću, nestao je pre desetak godina. Bio je to „Danubiusov“ fabrički dimnjak u Radničkoj broj 20. Sve do 1976. „Danubius“ je bio u ovoj ulici, a onda je premešten u industrijsku zonu, blizu Luke Novi Sad, gde je i danas.

Godinama ostavljen onako sam za sebe, njegov gotovo 30 metara visok dimnjak bio bi savršen spomenik, ne samo industrijskom nasleđu, već i onima koji su nam ovaj grad predali u amanet. Nekome se pamet sakrila duboko ispod obrva kada je odlučio da nas ostavi bez njega.

A bezbroj je milionskih gradova u svetu koji su takve spomenike savršeno uklopili u moderan eksterijer. Uostalom, dozvavši se pameti, i mi u poslednje vreme imamo nekoliko takvih primera. Stara svilara na Podbari, Češki magacin i Kineska četvrt na Limanu, od ruiniranih industrijskih objekata izrastaju u moderne kulturne centre.

Dimnjaku u Radničkoj, međutim, nije se dalo. Ili tačnije – nisu mu dali!

„Bara četiri krajcare”, žandari pred trščarama iza poslednje ulice grada, dimnjaci poređani u ešalon na rukohvat od Banovine… kulise dostojne uzbudljivog filma. A da još nijednu ljudsku sudbinu nismo pomenuli. Da jesmo, ova priča u beskraj bi išla.

I tu smo drugačiji od ostalih. Pričamo o industrijskim zonama kao delu sentimentalnog vodiča kroz jedan grad!

Ali ovo i nije bilo kakav grad.

Ovo je Novi Sad.



Autorska prava RTV / Tekst / Slika / Video /