in

Сребро Новосађнина Стефана Шебеза на балканској математичкој олимпијади у Сарајеву

“Имао сам 34 од 40 бодова. У суштини сам био прилично близу злата, а те бодове које сам изгубио су биле на глупости тако да сам практично и могао узети злато али ми није толико страшно из разлога што нисам ни отишао на такмичење баш са идејом да ћу узети злато. Било ми је некако реланије да ћу узети сребро, а злато баш ако будем имао среће”, истиче Стефан Шебез.

Са његових 15 година и школовањем у чувеној Јовиној гимназији, јасно је да за злато има времена и да његово тек долази. А док иде својим путем ипак има на кога да се угледа јер је и брат Тадија, студент програмирања, некада био гимназијалац за понос. Како то обично са таквим људима бива, о свом сад већ евидентно породичном таленту, говори скромно.

“Није то само случајност. Али без рада не бисмо ни знали да ли смо талентовани. Мени је била мотивација то што сам хтео да узмем златну медаљу на светском из програмирања за Србију што нисмо имали још од распада Југославије, и успео сам у томе у 4 средње”, Тадија Шебез.

Док причамо, Стефан истиче успехе свих чланова тима, наглашавајући Војислава који је за сат и 45 минута, уместо за пет решио све задатке, а посебна захвалност иде и ментору Срђану Стефановићу који је пре 13 година и сам био млади такмичар.

Он наглашава да је ово историјски успех, у надметању знањем, од њих 19 бити други.

“На једну страну ја сам изненађен, на другу страну сам и много тога очекивавао. Није баш да смо ми рекли идемо да будемо други, све остало је неуспех. Наравно да нећемо бити бољи од Румуна, али просто јесам поносан на овакав резултат и што сам део те генерације”, наводи професор Срђан Стефановић

У поразном моменту када за професора математике жели да се образује њих осам, питање у томе где ови млади људи виде себе у будућности. Виде, само се намеће, уз наду да одговор није баш преко границе.

“Као средњу школу уписаћу математичку гимназију, а за факултет… Свакако бих уписао факултет из програмирања, а нисам још сигуран да ли бих уписао још један из математике али пошто ме обе ствари поприлично занимају, волео бих тако нешто”, закључује Стефан Шебез, а Тадија тврди да би највише волео да останее у Србији.

“Можда бих отишао у иностранство на докторске па се касније вратио али за то ћу још да видим. Можда бих највише волео да радим у индустрији као истраживач”, подвукао је Тадија Шебез.

За крај једна занимљивост. Стефан и Тадија имају још једног брата којем такође одлично иде математика.

То је велики понос за Нови Сад , док је одговорнима задатак да оваквим људима понуде будућност по њиховој мери. Данас.