Vučić na panelu u sedištu UN: Nemci nam poručili da se suočimo sa rezolucijom onako kako nam je budu dali

“A znate li kakav odgovor je dobio? Citiram, ‘suočićete se sa rezolucijom na način na koji vam je mi budemo dali’. Znam, mi smo previše mali, ali verujemo da će evropske vrednosti i demokratske vrednosti uvek značiti da bi svi trebalo da budemo uključeni u proces donošenja tako važnih rezolucija”, izjavio je Vučić na panel diskusiji “Mi govorimo jer oni ne mogu”, koja se održava danas u Ujedinjenim nacijama.

Vučić je na panelu u sedištu UN upitao šta će biti posledica odluke da se izglasa rezolucija o Srebrenici, dodao je da pita, jer ne može da preti i ucenjuje, kao što to rade neke druge zemlje.

“Dolazim iz jedne male zemlje, jedne relativno male zemlje, ali iz ponosnog naroda koji je u stanju da brani svoj ponos i dostojanstvo. Pozivam sve vas da ne glasate za ovu rezoluciju i da se stvore uslovi za inkluzivnost, za dijalog”, poručio je Vučić.

On je upitao u UN, ukoliko se rezolucija usvoji, šta će zemlje koje su je izglasale da urade, kada “otvore tu Pandorinu kutiju”.

“Šta je sledeće? Hoćete da kažete da nije bio genocid ono što je učinjeno nad sovjetskim narodom tokom Drugog svetskog rata? Da li ćete reći da nije bio genocid to što su ubijeni milioni Srba u Prvom i Drugom svetskom ratu, od strane nemačkih nacista, hrvatskih nacista i svih drugih? Šta ćete da kažete za različita pitanja iz celog sveta?”, upitao je Vučić.

Dodao je da su Srbi oduvek bili slobodarski narod.

“Dolazeći iz jednog malog naroda, ponosan sam na činjenicu da smo uvek bili slobodarski narod i da smo uvek plaćali najveću cenu za slobodu naše zemlje i za slobodu našeg naroda. Još jednom vas molim da ponovo razmotrite svoje stavove, svoje pozicije i svoje odluke, zato što to može da ima uticaja na mnoge stvari u budućnosti, ne samo u regionu iz kojeg ja dolazim, već na ceo svet”, poručio je Vučić.

Zahvalio se svedocima i žrtvama rata u Bosni i Hercegovini, koji su prisustvovali panelu, što su podelili svoje priče.

“Najmanje što mogu da vam kažem jeste da nećemo ćutati, borićemo se za istinu i niko nas neće zaustaviti”, zaključio je Vučić.

U sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku održana je panel diskusija “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, na kojoj su govorile žrtve i svedoci rata u BiH.

Istina nije jednostrana, rezolucija će žrtvama staviti žig na čelo

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je danas na panel diskusiji u sedištu UN u Njujorku, na kojoj su govorile žrtve i svedoci rata u BiH, da oni svedoče o tome šta se dogodilo pre 30 godina i da istina nije jednostrana, kao i da će im usvajanjem nacrta rezolucije o Srebrenici biti stavljen žig na čelo kao da su deo genocidnog naroda.

Vučić je pozvao sve članice Generalne skupštine UN da ne usvoje nacrt rezolucije o Srebrenici.

“Duboko sam dirnut svedočenjima svih Srba koji su došli ovde da svedoče o onome kroz šta su prošli pre 30 godina”, rekao je Vučić na panelu na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, koji je organizovala Stalna misija Srbije pri UN.

On je naglasio da istina nije nikad jednostrana i da su žrtve to upravo i potvrdile uoči dana mogućeg usvajanja nacrta Rezolucije o genocidu u Srebrenici.

Vučić je istakao da se svako od tih ljudi koji su govorili na panelu osvrnuo na rezoluciju.

Naglasio je da ti ljudi nisu političari, već obični ljudi i da će se svi oni osećati veoma loše ako bude doneta rezolucija, jer su oni svi žrtve, a na čelo će im biti stavljen žig kao da su deo geonocidnog naroda.

“Srbija nikada nije ćutala, mi nismo ćutali o strašnim događajima u Srebrenici, mi smo hapsili, privodili i izručivali svakoga ko je bio individualno odogovoran za užasne zločine koji su se dogodili u Srebrenici”, istakao je Vučić.

Predsednik Srbije im je zahvalio što su došli da svedoče o dešavanjima kroz koja su prošli i istakao da su to Amerikanci srpskog porekla.

“Ovo je samo grupa ljudi koja živi u SAD, mi nismo doveli na stotine hiljada ljudi srpskog porekla iz Bosne i Srbije. Samo smo hteli da pokažemo svim državama članicama i predstavnicima njihovih delegacija koje su ovde da istina nije jednostrana i da nikada nije ni bila”, rekao je Vučić.

Postavio je pitanje svima, iako se pravdaju donošenjem amandamana, zašto se donosi rezolucija ako je reč o individualnoj odgovornosti i ko će biti odgovoran za te užase.

“Uvek je to rađeno kroz različite presude, za sve te ljude koji su bili optuženi, osuđeni i poslati na izdržavanje zatvorskih kazni. I šta mi onda danas ovde radimo. Šta ćemo sutra da radimo, nema pojedinaca u nacrtu rezolucije”, naglasio je Vučić.

On je još jednom pozvao članice Ujedinjenih nacija da ne glasaju za rezoluciju o Srebrenici, već da zajedno stvore uslove za i inkluzivnost i dijalog.

“Dolazim iz relativno male zemlje, ali iz ponosne nacije koja je u stanju da brani svoj ponos i dostojanstvo. Pozivam vas da ne glasate za ovu rezoluciju i da stvorimo uslove za inkluzivnost, za dijalog”, rekao je Vučić na panel diskusiji u sedištu UN u Njujorku, na kojoj su svedočile žrtve i svedoci rata u BiH.

Predsednik Srbije je dodao da su, srazmerno govoreci, u Prvom svetskom ratu Srbi bili narod koji je najviše stradao.

“Srbija na prvom mestu. Francuska je bila na drugom. Izgubili smo 28 odsto ukupnog stanovništva u Prvom svetskom ratu. Francuska 10,5 odsto prema podacima Pariskog mirovnog sporazuma. Izgubili smo 28 odsto ukupnog stanovništva jer su nas napali Austrijanci i Nemci”, rekao je Vučić.

Dodao je da su u Drugom svetskom ratu Srbi su bili među 85 odsto stradalih građana tadašnje Jugoslavije.

“Mi nismo bili na nacističkoj strani od samog početka rata. A sada, kada je reč o Srebrenici, nismo sakrili da su Srbi tamo počinili strašna zlodela. Dva predsednika Srbije išla su u Srebrenicu. I sam sam to uradio 2015. godine. Otišao sam tamo da sagnem glavu, da položim venac i zamalo da me linčuju. I posle toga nikada nisu našli te ljude koji su me napali”, rekao je Vučić.

Dodao je da je samo nekoliko dana nakon toga pozvao sve bosanske lidere u Beograd kako bi povratili međusobno poverenje i mir.

“Šta će biti rezultat ako sutra donesete ovu rezoluciju? Imaćete likovanje sa jedne strane, a na drugoj strani ćete imati ljutnju, tugu i bes. Dakle, da li je to cilj”, upitao je Vučić.

Predsednik Srbije je dodao da ne može da ucenjuje druge države kao što neke od zemalja ko-sponzora to rade.

Duška Stanić: Nijedno dete ne treba da doživi strahote rata koje sam ja doživela

Duška Stanić, žrtva rata u BiH, rekla je da nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz strahote rata koje je ona doživela.

“Imala sam osam godina kada je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji. Živela sam sa majkom, ocem i dve sestre u malom selu Duvno u zapadnoj Bosni. Naše selo je bilo magično mesto za odrastanje svakog deteta. Bilo je svejedno da li su mi prijatelji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Igrali smo se zajedno, naše porodice su radile zajedno, zajedno smo slavili”, rekla je Stanić na početku svog svedočenja na panelu koji organizuje Stalna Misija Srbije pri UN.

Ona je dodala da je jednog hladnog aprilskog jutra, dok se spremala za školu, majka obavestila da je škola zatvorena.

“Nisam shvatila šta se dešava, ali kada me je zaustavila dok sam pokušavla da odem da se igram sa drugaricom koja je živela u komšiluku, a koja je slučajno bila Bosanka, mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuce i da se igram sa sestrama”, rekla je Stanić.

Stanić je istakla da nije bila svesna da je njena porodica pripadala manjini u gradu u kome je živela.

“Naredna dva meseca proveli smo u kucnom zatvoru, nismo mogli da izađemo napolje, nismo mogli da se igramo, nismo mogli da viđamo prijatelje i jeli smo samo hranu koja je bila dostupna u našem domu. Nocu smo se skrivali dok su odrasli šaputali među sobom i nisam mogao da shvatim šta se dešava”, rekla je ona.

Dodala je da je pokušavala da shvati šta se dešava, zašto ođednom ne može da izađe napolje i da se igra sa drugarima i dadala da su se u međuvremenu bivše komšije i prijatelji dogovarali kako da ih likvidiraju.

“Za nekoliko dana u našu kuću stigla je grupa vojnika crnim kombijem sa zatamnjenim staklima, koji je služio za prevoz kriminalaca. Došli su vojnici u crnim uniformama i jedan od njih me našao kao metu i uperio pištolj u mene, tako blizu da sam ga skoro osetila. Nisam znala šta da radim, moji roditelji nisu mogli ništa, samo su stajali i gledali”, rekla je Stanić kroz plač.

Ona je istakla da je vojnik koji je u nju uperio pištolj sve vreme je pokazivao na nju sve dok nisu obuli cipele i bili primorani da uđu u kombi koji je već bio pun i u kome su se nalazili drugi Srb koji su bili njihove komšije.

“Bili smo zbijeni u mraku i nismo znali kuda idemo. Nisam mogla nikoga da pitam jer je bilo besmisleno. Odrasli oko mene su bili uplašeni kao i ja. Odvedeni smo u školu gde smo bili primorani da uđemo u učionicu, a zatim smo se pridružili stotinama drugih Srba koji su već bili tamo”, naglasila je ona.

Dodala je da sutamo saznali da naredna tri dana neće imati hranu.

“Samo ljudi koji su tu nedeljama bili bi dobijali jednu porciju hrane. Malu krišku hleba koja se skoro bila prozirna i jedno kuvano jaje. To je trebalo da se podeli između tri osobe”, rekla je Stanić.

Stanić je dodala da su danima morali da sede jer u prostoriji nije bilo dovoljno mesta ni da se protegnu.

“Oprostili smo se od tate, ne znajuci da li cemo se ikada više videti. Ukrcali smo se u autobus ne znajući da li će nas baciti u jame smrti kao što su to uradili tokom Drugog svetskog rata. Jedino što sam u tom uzrastu mogla da shvatim iz priča moje bake, koja mi je pričala o Drugom svetskom ratu i stradanjima kroz koje je prošla. Kako su mučili Srbe, kako su ih bacali u samrtničke jame i kako su morali da se kriju i kako je nekim čudom preživela”, rekla je uplakano Stanić.

U tom trenutku, istakla je, našla se u istoj situaciji kao i njena baka.

“Kada bismo stigli u koncentracioni logog proveli smo narednih 13 meseci tamo bez znanja šta će se dogoditi. Bili smo gladni i svaki dan smo bili uplašeni. Ulazili bi vojnici da nas muče, da nas provociraju, da rade sa nama šta hoce. Postrojili bi nas za streljanje i tražili da podignemo ruke, pitajuci majke koje dete žele prvo da ubiju stavljajući im pištolje u usta, kao da biraju”, nastavila je svoje svedočenje Stanić.

Ona je dodala da se svakoga dana molila Bogu da njena porodica preživi i da ponovo krene u školu kao i pre rata.

“Muškarcima je bilo mnogo gore. Tek kasnije sam preko ujaka saznala koji je bio u posebnom koncentracionom logoru, kao i moj otac i svi ostali muškarci. Ujak mi je pričao o strahotama i šta je sve pretrpeo i šta su mu uradili. Tukli bi ga pendrecima i gazili vojničkim čizmama”, rekla je Stanić.

Dodala je da su vojnici koji su mučili njenog ujaka znali da najpre ugreju ringle na šporetu do usijanja a da su ga potom terali da bosih nogu stoji na njima.

“Nije bilo milosti. Muškarci su bili primorani da rade po ceo dan, a onda bi kao životinje bili vraćeni u koncentracioni logor gde bi ih tukli, a nekad bi premlacivanja trajala i do pet sati”, naglasila je Stanić.

Stanić je dodala da bi ih vojnici terali da rade čak i ako ne bi mogli da stoje i to bez hrane i bez vode, a ako bi pokazivali ikakve znake slabosti i bili spori udarali bi ih kundacima po glavi.

Rat se za njenu porodicu nije završio ni posle koncentracionog logora.

“Živeli smo u Sanskom Mostu u Bosni, koji je tada bio teritorija pod srpskom kontrolom. Mislila sam da možda možemo započeti novi život. Da ponovo idem u školu i da ponovo mogu da budem dete – šta god to značilo. Iako je to bila teritorija pod srpskom kontrolom, eksplozije artiljerijskih granata su postale moja uspavanka”, rekla je Stanić.

Istakla je da je u oktobru 1995. grad u kojem je živela bio napadnut i da su bežeći od granata jedva ostali živi.

“Bili smo na konjima i fijakerima. Samo žene, deca i starci, ne znajući u kom pravcu idemo. I nekako smo stigli do polja u blizini Banjaluke. Sećam se da sam živela napolju sa hiljadama drugih ljudi. Nismo imali zaklona barem nedelju dana. Shvatila sam da ono što sam prošla, moje detinjstvo, nije bilo normalno, a tek sam imala 11 godina”, rekla je Stanić.

Stanić ističe da sada, kao odrasla osoba, dok razmišlja svom iskustvu i svemu kroz šta je prošla shvata uticaj koji je to što je preživela imalo na njeno detinjstvo.

“Ja i dan danas spavam sa upaljenim svetlom. I dan danas imam noćne more o tome kroz šta sam prošao. Moramo da se potrudimo da naša deca i naše buduće generacije žive u boljem svetu. Oni zaslužuju bolji svet i zaslužuju mir. Niko i nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla”, rekla je Stanić.

Stanić je istakla da je njena dužnost da podeli svoje iskustvo i svoju priču jer ima mnogo drugih koja nisu danas živa kako bi podelila svoju.

Svetlana Stanić: Sve što smo imali tokom rata bili su strah, agonija i muka

Svetlana Stanić, koja je imala šest godina kada su za nju i njenu porodicu, kao i brojne druge, počele ratne strahote u BiH, svedočila je danas na panelu u sedištu UN na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, i tom prilikom između ostalog naglasila da sve žrtve zaslužuju pravdu.

“Sve što smo imali u detinjstvu, u ratu bili su strah, agonija i muka, i brojni užasi u konetracionom logu, što je veoma uticalo ne samo na moje detinjstvo već i život kao odrasle osobe”, rekla je Stanić koja je svedočila nakon starije sestre Duške, na panelu kojem prisustvuju i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Iako je, kaže imala samo šest godina urezalo joj se u sećanje kada je iz žbunja, u koje se sakrila, videla kako su vojnici koji su ušli u njeno selo, mučili, prebijali i zlostavljali njenog strica.

Činili su to sve dok nisu bili zadovoljni da su ga dovoljno pretukli, a potom su otišli i ostavili ga da se bori za život, rekla je Svetlana i dodala da je onda kada je bila sigurna da su vojnici otišli otrčala do kuće da traži pomoć.

“Kucala sam, ali niko nije otvarao vrata”, rekla je ona i dodala da su svi u kućama u selu bili toliko prestrašeni da nisu smeli ni da dišu da ih ne bi otkrili.

“Nisam znala šta da radim”, rekla je Svetlana, tada šestogodišnja devojčica i naglasila da stradanja u ratu nisu bila samo na jednoj strani.

“Ratovi nose žrtve na svim stranama, mi smo svedoci toga, nevini civili stradaju, porodice, deca, plaćaju kranju cenu i imamo velike traume koje nas prate ceo život”, rekla je ona.

Svetlana je rekla da su srećni što su preživeli, ali ima i onih koji nisu, i da kao majka troje dece nije u stanju da im objasni šta su uradili njihovi roditelji da bi preživeli. “Niko ne treba da to da preživi”, rekla je ona.

“Priznali smo patnju svih žrtva, naročito dece, koja su iskusila rat i svi zaslužujemo pravdu i nadam se da na ovaj način možemo da je ostavarimo”, kazala je ona na panelu u sedištu UN u diskusiji na kojoj govore žrtve i svedoci rata u BiH.

Panel na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, a na kojem žrtve rata u BiH iznose svedočenja, u organizaciji Stalne Misije Srbije pri UN otvorio je generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović.

Diskusija je organizovana uoči sednice Generalne skupštine UN, na kojoj će se razmatrati predlog rezolucije o Srebrenici, biće sutra održana u Njujorku.

Ivanović: Tražimo od UN da nam pomognu da dobijemo pravdu

Dijana Ivanović, čija porodica je preživela strahote tokom rata u BiH, zatražila je od UN da pomognu da dobiju pravdu svi koji su danas govorili na panelu u sedištu UN na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, za užase kojima su svedočili ili koje su doživeli, kao i mnogim Srbima koji su žrtve tog rata.

Ivanović je na panelu u sedištu UN na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, na kome su žrtve rata u BiH iznele svoja svedočenja, navela da je sve počelo u maju 1992. kada je pet hrvatskih vojnika došlo i odvelo njenog oca na ispitivanje, koji se nakon toga nije vratio kući.

“Moj otac je prvo bio u zvaničnoj policijskoj stanici zajedno sa drugim Srbima iz našeg kraja, kasnije je prebačen u srednju školu ‘Ivan Goran Kovačić’ koja je prenamenjena da bude koncentracioni logor za Srbe. Ovaj kamp su vodili Hrvati i Bošnjaci u saradnji. On je smešten u malu prostoriju devet kvadrata sa još 12 Srba koji su bili iz Srbije, ali koji su radili kao sezonski radnici u Hrvatskoj i u Sloveniji. Ovi Srbi su bili zarobljeni i dovedeni u logor u Livnu. Moj otac je rekao da su ovi jadni ljudi danima mučeni, a posle i pogubljeni”, navela je Ivanović.

Ona je rekla i da je njen otac tokom tog perioda mučen svaki dan, pet i po meseci uglavnom od strane hrvatskog policajca sa kojim je pre rata bio prijatelj.

“Istorija iz Drugog svetskog rata Hrvata i Bošnjaka i tih komšija i prijatelja koje zarobljavaju i muče svoje srpske sugrađane ponavljala se ponovo i to u velikim razmerama. Mučenje koje je moj otac preživao je prebijanje pendrecima, kaiševima, opasačima, pesnicama, čizmama i žicama. Pošto su ga gotovo na smrt prebili, oni su nastavili manijački da ga gaze”, navela je ona.

Pored fizičkog mučenja, kako je navela, njen otac je prolazio i kroz psihološku torturu, jer su mu stavljali pištolj u usta uz pretnje da će ga ubiti, a njen otac nije mogao da izdrži to mučenje pa je preklinjao da ga ubiju.

“Ali rekli su zato što je Srbin, prvo će da ga muče pa će onda da ga ubiju. Kada bi se jedan od tih mučitelja umorio, drugi svež i odmoran bi priskočio i nastavio taj krug užasa. Jedne noći su mu stavili povez na oči i rekli mu da ga vode na streljanje. Kada su ga izveli iz auta rekli su mu da pazi gde gazi da ne bi zgazio na tela nekog od svoje mrtve braće. Stavili su mu pištolj na čelo, a pištolj je bio prazan. Te i druge psihološke pritiske i traume su vršene”, rekla je Ivanović.

Takođe, prema njenim rečima, njenog oca su mučili električnom stolicom i oštetili su njegovo telo, koje je bilo skroz u opekotinama.

“Na kraju su ga stavili u samicu na nekoliko dana, bez imalo hrane, vode, bez ikakvog pokrivača, ćebeta, kreveta. Spavao je na betonskom podu pet i po meseci. Moja majka je delila sudbinu mog oca dok je moj otac bio u logoru. Ona je živela u konstantnom strahu, jer su stalne bile pljačke, spaljivanje kuća, nestanak Srba i to je bilo sve češće i češće. Jednog jutra, naša komšinica, Srpkinja, pronađena je mrtva u svojoj kući i njeno golo telo je nađeno na podu. Ona je bila silovana, ruke i noge su bile izlomljene i imala je ranu od vatrenog oružja na grudima”, ispričala je ona.

Dodala je i da je i njena majka bila žrtva ratnih dešavanja u BiH i da je

odvedena u koncentracioni logor 10. avgusta 1992, gde je maltretirana i mučena na električnoj stolici.

“Mučitelji su stalno pretili kako će da dovedu sve njeno četvoro dece i da ih ubiju pred njom. Mnogi Srbi su bili mučeni i držani u ovom logoru, uključujući moja dva strica, tetke i moja dva rođaka. Mnogi od njih nisu preživeli ili su bili ubijeni. Mnoge srpske kuće su prvo bile opljačkane, onda spaljene i uništene, uključujući i našu kuću. Imam sliku šta je od naše kuće ostalo. Jedini razlog zašto su moji roditelji preživeli, jeste što su imali dovoljno sreće da ih registruje Međunarodni crveni krst tokom jedne od poseta logorima. Pušteni su iz logora kroz program razmene zarobljenika”, rekla je ona.

Navela je da je napustila svoj grad Livno pre 33 godine i da od tada nije pronašla ni snage ni hrabrosti da se vrati.

“Do današnjeg dana niko nije odgovarao za užase koje su učinjeni srpskom narodu iz mog grada. Ja sam ovde danas da pitam Ujedinjene nacije da nam pomognu da dobijemo pravdu za sve užase koje su učinjeni svima nama koji smo ovde prisutni i mnogim Srbima koji su žrtve ovog rata. Tražimo od UN da pomognu da se ponovo izgrade vera u čovečanstvo i ljudskost i pravdu tako što će nama da pomognu u našoj pravdi”, navela je ona.

TOSI: Srbi traže jednaka prava za sve žrtve, rezolucija ne vodi uspehu i pomirenju

Stručnjak za pravo i advokat iz Vašingtona Gregori Tosi izjavio je danas da Srbi samo traže jednaka prava za sve žrtve rata i da ne vidi način na koji bi rezolucija o Srebrenici mogla doneti išta dobro, ako isključuje prava jednog od tri većinska naroda u BiH.

Govoreći na panelu na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, na kome su srpske žrtve rata u BiH iznela svoja svedočenja, a koji je u sedištu UN organizovala Stalna Misija Srbije pri UN, TOSI je rekao da je bilo veoma teško pratiti tako snažna svedočenja bosanskih Srba o strahovitim mučenjima.

“Postoji uobičajena fraza da ništa ne izvlači istinu kao unakrsno ispitivanje, a ovde ima dosta pravnika, i nikog od njih ne bih izazvao da testitare svedočenja ovih svedoka u unakrsnom ispitivaju da bih video da li neko preteruje. Oni ne traže nista više nego jednaka prava za sve žrtve: srpske, bošnjačke, hrvatske. Rezolucija koja se nalazi u UN ne vodi ka tome”, poručio je Tosi.

Oni je dodao da je jedan od svedoka mudro rekao da bi bilo dobro da se razmotri rezolucija kojom bi bile izjednačene sve žrtve.

“Jednaka pravda ide ruku pod ruku ne samo sa njihovim pričama, već i sa pričama onih koji nisu preživeli. Ovde se govorilo o 30.000 Srba za koje nikada nismo čuli. Nismo čuli da su deo te jednačine. Ova rezolucija ih nikada neće činiti delom te jednačine. Ona ne može da se posmatra kao pravda”, poručio je Tosi.

Dodao je da ako se UN zalaže za jednaku pravdu za sve, uključujući Srbe, važno je da kada se razmišlja o rezolucijama i kako su one uobličene i šta bi trebalo da se uzme u razmatranje, ne samo regionalne vlade, već i učesnici unutar BiH.

“Glavni učesnici u Bosni su Srbi, Hrvati i Bošnjaci koji čine 98 odsto stanovništva. Nema ništa u ovoj rezoluciji što ukazuje da je ona pravična prema Srbima kao većinskom učesniku u razmišljanjima o uspehu rezolucije. Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva i izvuče na videla neprijateljstva koja su postojala od Prvog svetskog rata, a možda i od ranije”, rekao je Tosi.

Dodao je da bi rezolucija bila uspešna mora da ima podršku svih učesnika, a ovde je jedan od učesnika izostavljen i ona mora svakome da bude razumljiva, a posebno onima koji žive u BiH.

“Kako možete da postignete uspeh rezolucije ako izostavljate jednog učesnika. Srbe zanima šira inkluzivnost, balansiran pristup, jednaka prava za sve učesnike. Ima li nekog ovde ko će reći da tome ne stremimo i da kaže da je rezolucija to postigla. Svakako da nema”, konstatovao je Tosi.

On je naveo da su ljudi, čak i suočavajući se sa najstrašnijim ratnim zločinima, bili su voljni da gledaju unapred, da izostave ogorčenost i da ne razmišljaju o osvetu.

“Taj deo sveta je doživeo kulturološku osvetu i pristup pomirenju na način na koji bi sve žrtve bile obuhvaćene imao bi više efekta u rešavanju problema u regionu. Pomogao bi ekonomskom rastu Bosne i susednih zemalja. Vodio bi do razumevanja ljudi u tim zemljama”, rekao je Tosi i dodao da treba krenuti napred i da bi međukulturološka razmena među zajednicama dovela do novog stanovništva o rešavanju istorijskih pitanja.

Jović: Zanemarene patnje srpskih žrtava u ratu u BiH

Generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović izjavio je danas, otvarajući panel diskusiju u UN u Njujorku, na kojoj govore žrtve i svedoci rata u BiH, da su patnje Srba, žrtava rata u BiH, zanemarene i da je rezolucija o Srebrenici o kojoj će se raspravljati 29 godina nakon rata, podelila ne samo ljude na Balkanu već i članove međunarodne organizacije.

“Ovi ljudi su ljudi, američki državljani, predstavnici žrtava rata u Bosni čija je patnja ili zanemarena ili ignorisana od strane autora i sponzora nacrta rezolucije koja je iznenada postala dodatni razlog za jačanje svih animoziteta između različitih etničkih grupa u Bosni i šire u regionu. Oni će sa nama podeliti iskustva iz prve ruke”, rekao je Jović.

On je istakao da sve žrtve, na svim stranama, imaju ista prava.

Jović je najavio da će se posle panel-diskusije obratiti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Na panel diskusiji na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, prisustvuje i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.