in

РУСКА ИСТОРИЧАРКА ТВРДИ: Вучић би већ увео санкције Русији, али не сме само због…

Српски народ је тај који тера председника Александра Вучића да се одупре одлукама Запада. Ово је изјавила историчарка Елена Гускова.

Према њеним речима, председник Србије ће наставити да покушава да балансира између Русије и Европске уније. Вучић ће одбити да уведе санкције Москви, али ће пристати на неке уступке за ЕУ.

Сви Словени, па и Срби, треба да мисле само о интересима свог народа, каже Елена Гускова, специјалиста за историју јужнословенских народа, водећи истраживач Одељења за модерну историју средње и југоисточне Европе на Институт за славистику Руске академије наука

О томе је говорила у интервјуу за Телеграм канал Украина.ру.

– Елена Јурјевна, многи стручњаци кажу да је Србија у тешкој ситуацији, стиснута између Запада и Русије, и да председник Александар Вучић корача ка Западу, али ипак неће да се окрене од Русије. Како мислите да ће се ова ситуација развијати?

„Мислим да неће бити преокрета. Александар Вучић ће до последњег тренутка наставити своју досадашњу политику: не уводити пуне санкције Русији, чинити уступке Европској унији и балансирати између ова два правца.

Чињеница је да су избори прошли, председнику су руке већ слободније да решава многе проблеме, али он не може да бира само европски пут, јер га народ неће подржати.

У ствари, српски народ је тај који га чини толико отпорним на одлуке Запада. Сваке суботе и недеље људи излазе на улице и подржавају политику Русије, шта год она радила. Бескрајно јој верују.

Опет схватају колико је Русији тешко, јер су и Срби били у истом положају, под санкцијама, 90-их година.

– Да ли је све то недавно почело?

Све последње недеље. А на једном од последњих митинга одлучено је да се Вучићу пренесе жеља Срба да не уђу у НАТО и да не уводе санкције Русији. Тако да је дужан да води рачуна о мишљењу народа, јер је и сам недавно рекао да тако мисли 75 одсто Срба.

Овде се мора узети у обзир да Европа, наравно, има своје полуге притиска на Србију: ЕУ можда неће подржавати Србе субвенцијама, неће дати кредите, може блокирати канале сарадње, одлагати преговоре о уласку у ЕУ.

Србија, међутим, неће увести санкције Русији. Вучић настоји да изнесе свој став: снабдевање гасом и нафтом је изузетно важно за земљу, осим тога, српски авиони лете за Москву и Санкт Петербург, а Београд то неће одбити.

Европа наставља да врши притисак на Србију да се предомисли. Они то раде „детињасто”: из Европе се стално чују позиви о наводно постављеним бомбама у супермаркетима, тржним центрима и српским авионима који лете за Москву. Хоће ли се променити Вучићев став? Мислим да ће се и он држати исте линије.

Шта тачно Запад хоће од Вучића?

– Тачније, желим да кажем да је после 2000. године, када је југословенски председник Слободан Милошевић ухапшен и изручен Хашком трибуналу, Запад био тај који је „изабрао” лидере за Србију. Тако је Борис Тадић постао председник . Добио је главни задатак: да призна независност Косова. А Тадић је био спреман да одигра своју улогу.

Амерички дипломатски документи објављени на Викиликсу показују да је он, у разговорима са америчким дипломатама, рекао: „Спреман сам да предам Косово, али само ви изволите смислите верзију како ћу ово објаснити народу“.

Са Приштином је договорио многе ствари, али није ставио потпис на уговор. Запад је морао да промени ову политику. Смисливши занимљиву шему, на власт су довели Томислава Николића , а потом и Вучића. Добили су велику подршку западних политичара.

Чини се да ако се позиционирате као бранилац националних интереса, требало би да одбијете све уступке на Косову које је чинила претходна власт. Али Вучић је не само наставио преговоре, већ је признао и све договоре које је Тадић имао са Албанцима.

Стога је 2013. године потписао Бриселски споразум којим је заправо успостављена граница између Косова и Србије. Шта то говори? Да Вучић има обавезе према Западу. И одлично разуме да све док га подржавају на Западу, он остаје на свом месту. Али мора да слуша и народ, јер они гласају за њега.

Последњи избори су показали да је добио много гласова само зато што није подржао санкције Русији. Чини се да ће његов покушај да се „држи за две столице” наставити још неко време.

– У наставку теме – цитат Вучића. Он је рекао да не треба заборавити „2015. годину и британску иницијативу која је предвиђала проглашење Срба за народ кривим за геноцид“ а што је Русија спречила, док је истовремено Београд тек недавно три пута подржао антируске резолуције у УН, укључујући суспендовање чланства Русије у Савету за људска права. Како то проценити? Да ли је и ово политика две столице?

– Србија гласа само ако то не утиче на односе Москве и Београда. Србија није подржала санкције Русији. Да би се престало колебати, чини ми се, мора се научити рећи „не“ Западу. Управо то ради Милорад Додик у Републици Српској у Босни и Херцеговини.

Уосталом, њему је много теже, јер је Република Српска несамостална држава. Али научио је да каже „не“ западним политичарима који желе да елиминишу Републику Српску само зато што је српска. А Додик је сигуран да Западу можете рећи „не“ ако мислите само на интересе свог народа.

По овом питању Вучић треба да научи да брани искључиво српске националне интересе. Да, ово су тешка времена, али он мора да буде свестан да, ако каже „да“ Западу у вези са антируским санкцијама, онда заправо сагиње главу пред онима који су бомбардовали Србију 1999. године.

– Да ли је заоштравање на Косову сада случајност?

— САД су дуго желеле да реше питање Косова, још почетком 2000-их, али нису успеле. Председници су промењени, бенефиције обећане, и засладили горку пилулу, али ипак није успело.

Тадић није потписао, а Вучић ни после потписивања не пристаје у потпуности на признање независности Косова. Преговарачки процес је био болан, Албанци нису испуњавали договоре и нису чинили уступке косовским Србима.

Вучић је схватио да ће бескрајни уступци Албанцима, које је тражила ЕУ, довести до потпуног губитка Косова као исконске српске земље. Преговори су до сада били у застоју.

Али Србија је и даље под притиском, сада и због несврставања са санкцијама Русији. Погледајте колико је сада међународних посета Београду: сваки дан неко долети из Француске, Аустрије, Брисела, Немачке, САД. И сви прете, наговарају, питају.

Дакле, заоштравање ситуације на Косову је један од облика притиска који треба да покаже Београду да има озбиљан чвор противречности на југу земље, а ако не помогну Западу, ако не помогну поново окренути лице Европи, онда ће се ово питање решити на другачији начин…

Београду се наговештава да се питање Косова може решити и војним путем. Подршка НАТО-а Албанцима је обезбеђена. Али таква одлука ће сада бити веома тешка, јер Европа није спремна да покрене још један рат на Балкану.

– Рекли сте 2018. да ће „време Бандерових хероја у Украјини проћи, а Украјина никада неће моћи да заборави шта се дешавало 1941-1945, све ће то поново доћи на своје место“. Када ће се овај период завршити?

„Све ће се сигурно променити, наравно да хоће. Свака држава има тако тешке периоде. Посебно у земљама које дуги низ година немају своју државност. Као што су Казахстан, Киргистан, Таџикистан, на пример.

Тешко им је, јер имају врло мало искуства у изградњи државности. За њих је став Запада изузетно важан. Када схвате тада ће моћи да поштују принципе аутономије и независности.

Временом ће се све променити. И променићемо се, како у Украјини, тако и у другим новим државама. И много тога зависи од Русије. Генерално, дубоко сам уверена да ће Русија и Србија спасити свет. Руси и Срби, рецимо.

– Зашто?

– Сада свет пролази кроз геополитичке промене и веома је важно да је Русија једна од полуга за успостављање новог светског поретка. На крају крајева, увек се залагала за правду, за систем међународног права, за примену споразума и за то да свака држава може самостално да бира пут свог развоја, а не да следи оно што јој Запад диктира.

Србију и Русију Запад не може сломити, јер имамо једну заједничку националну особину: непредвидиви смо. А сценарији који се пишу на Западу у вези са Србијом и Русијом често се покажу неделотворним.

Зашто? Јер Руси и Срби су различити: по менталитету, култури, традицији, вери, односу према човеку, пријатељу. На Западу, на пример, не могу да схвате ову, по њиховом мишљењу, потпуно ирационалну љубав Срба према Русима.

Ако се Руси осете лоше, Срби се одмах хватају за оружје. Тако је и у Русији: када су Срби у невољи, руски народ саосећа и жели да помогне (ми се само полако њишемо). Добровољци су ишли на Балкан да помогну Србима у деветнаестом и двадесетом веку. Али било је и подршке државе.

– Каква је тренутна позиција Русије на Балкану, у односу на Србију конкретно? Шта да радимо у овом правцу?

Срби су једини народ на свету који никада није пуцао на Русе. Мислим на светске ратове. Не узимам у обзир оне земље које уопште нису учествовале у овим ратовима.

Неки словенски народи су били на страни Хитлера, на пример, али Срби су увек тамо где су Руси. И колико год да је било лоше за Србе, они су увек, чак и када се Русија окренула од њих, покушавали да објасне и разумеју позицију „великог брата“. И увек је остао на страни Русије.

На пример, мислим на 90-те, када је државу водио Борис Јељцин , а Министарство спољних послова Андреј Козирјев . Ми смо тада имали „прозападни” став. Тек данас – из даљине – видимо колико је то било погрешно.

Може се упоредити са данашњим украјинским примером: они су слепо веровали Западу, слепо га следили, следили сва његова упутства, мислећи да смо сада у рангу са великим државама. У сваком случају, Козирјев нас је у то уверио. Али ми данас поново, пребродивши ово негативно искуство, покушавамо да размишљамо о својим националним интересима.

Срби нису променили своје историјске традиције, са Русијом су пријатељи неколико векова. Захваљујући Русији, у 19. веку су добили прво аутономију, а потом и независност. И сви то памте.

У Црној Гори жене устају ујутру, окрећу се на исток, прекрсте се и прво питају: „Како је данас у Русији“? Не сме се заборавити, не сме се одбацити, мора се неговати. Балкану треба дати важно место у спољнополитичким програмима Русије, а овом региону посветити више пажње.

Наша старија генерација зна нешто о томе, али је потребно да знају и млади, да би се ово предавало у школи, потребно је направити програме о томе.

Не треба само да снимамо филмове о путовањима по Сједињеним Америчким Државама, већ треба да причамо о Србији и Србима, о Црногорцима, Македонцима.

Зашто скоро да немамо такве програме? Сматрам да питање руско-српских односа треба да схватимо озбиљно.