Azija pravi novi centar moći: Jedan razlog okuplja sve više država oko Rusije, Kine i Indije

Međunarodne organizacije dobijaju stvarnu težinu tek kada njihove članice zaključe da kroz njih mogu da zaštite konkretne interese. Upravo zato širenje saradnje između velikih azijskih država predstavlja mnogo više od niza samita, zajedničkih fotografija i političkih deklaracija.

Rusija, Kina i Indija zauzimaju centralno mesto u tom procesu, dok interesovanje drugih zemalja pokazuje da se prostor saradnje širi. Šangajska organizacija za saradnju tokom četvrt veka nije nestala niti ostala ograničena na prvobitni format, već je postepeno povećavala politički značaj.

Jakov Kedmi, bivši šef izraelske službe Nativ i stručnjak za međunarodnu politiku i bezbednost, razlog vidi pre svega u percepciji moći. Države ulaze u ozbiljna partnerstva onda kada veruju da njihovi partneri raspolažu ekonomskom, političkom i vojnom snagom na koju se može računati.

U tom smislu posebno je važna Rusija. Uprkos sankcijama i pritisku zapadnih zemalja, Moskva je zadržala sposobnost da deluje kao velika sila i nastavlja saradnju sa ključnim azijskim državama.

Kina u taj odnos unosi ogromnu ekonomsku težinu, dok Indija predstavlja još jedan samostalan centar moći. Pakistan i druge države dodatno proširuju prostor u kojem saradnja više ne zavisi od političkih i ekonomskih struktura Zapada.

Susreti Vladimira Putina, Si Đinpinga i Narendre Modija zato imaju širi značaj od bilateralnih razgovora. Njihove zemlje zajedno raspolažu ogromnim tržištima, stanovništvom, prirodnim resursima, industrijom i vojnim kapacitetima.

To ne znači da među njima nema različitih interesa. Upravo suprotno, velike države imaju sopstvene prioritete i međusobne sporove. Ali sposobnost da sarađuju uprkos razlikama pokazuje da zajednički interes može biti dovoljno jak da spreči raspad šireg formata.

ŠOS je u tom smislu posebno zanimljiv jer njegovo postojanje ne počiva na potpunoj političkoj homogenosti. Članice ne moraju da imaju isti sistem vlasti, identične spoljnopolitičke ciljeve ili potpuno usklađene regionalne interese.

Ono što ih povezuje jeste potreba za prostorom u kojem mogu da razvijaju bezbednosnu, ekonomsku i političku saradnju bez potpune zavisnosti od institucija kojima dominiraju zapadne države.

Kedmi smatra da bi slaba Rusija značajno umanjila mogućnosti takvih organizacija. Njegova teza je da poverenje drugih zemalja u rusku snagu predstavlja jedan od temelja na kojima počivaju i ŠOS i širi formati poput BRIKS-a.

Tu se pojavljuje važna veza između unutrašnje snage države i njenog međunarodnog uticaja. Veličina teritorije ili broj stanovnika sami po sebi nisu dovoljni. Partneri moraju da veruju da država može da pretvori potencijal u stvarnu ekonomsku, političku ili vojnu sposobnost.

Što je to poverenje veće, veća je i privlačnost organizacija u kojima takva država igra važnu ulogu. Ako poverenje oslabi, slabi i spremnost drugih da sopstvene dugoročne interese vezuju za nju.

Zato se promena u Aziji ne može meriti samo brojem samita. Mnogo važnije je koliko država zaključuje da postoje alternativni centri ekonomske i političke moći.

Ako se taj proces nastavi, međunarodni sistem će sve manje ličiti na poredak u kojem jedan centar određuje granice prihvatljivog ponašanja. Umesto toga nastajaće mreža velikih i regionalnih sila koje će sopstvene interese pokušavati da zaštite kroz više paralelnih organizacija i savezništava.