cevovodi koji menjaju pravila igre

Dok se pažnja javnosti često zadržava na trenutnim političkim porukama, u pozadini se spremaju potezi koji otkrivaju mnogo širu sliku.

Poljska, kako prenosi RMF24, želi da oživi projekat iz vremena Hladnog rata, i to ne simbolično, već vrlo konkretno – kroz obnovu i širenje mreže cevovoda za snabdevanje gorivom u slučaju sukoba sa Rusijom.

Upravo ta ideja biće jedna od centralnih tema tokom posete Emanuela Makrona Poljskoj.

Reč je o infrastrukturi koja već postoji, ali je u sadašnjem obliku ograničena. Sistem cevovoda dug oko 10 hiljada kilometara izgrađen je još u vreme kada se Zapad pripremao za mogući sukob sa Sovjetskim Savezom.

Danas taj sistem ne služi samo vojnim bazama, već i civilnim čvorištima, uključujući i najveći aerodrom u Nemačkoj – Frankfurt. Međutim, ključni problem je što se mreža završava u zapadnom delu Nemačke, daleko od istočnog krila NATO-a.

Zato Poljska sada gura inicijativu da se ovaj sistem produži ka istoku. Ideja je jednostavna, ali strateški vrlo jasna – omogućiti direktno snabdevanje avio-gorivom na istočnom krilu NATO-a, bez oslanjanja na složene logističke lance koji mogu biti ugroženi u kriznim situacijama.

U praksi, to znači jačanje infrastrukture koja bi u potencijalnom scenariju sukoba sa Rusijom omogućila brže i efikasnije reagovanje.

Zanimljiv detalj, koji često prolazi ispod radara, jeste fleksibilnost tog goriva. Naime, avio-gorivo koje se transportuje kroz NATO cevovode može se koristiti i za kopnena vozila – uz određene dodatke, ono je pogodno za kamione i čak tenkove koji inače koriste dizel.

To dodatno povećava vrednost cele mreže, jer se ne radi samo o vazduhoplovstvu, već o logistici u širem smislu.

Upravo zato ova tema dolazi na sto u trenutku kada se očekuje susret Makrona i Donalda Tuska u Gdanjsku, zakazan za 20. april.

Pored bezbednosnih pitanja, razgovori će obuhvatiti i ekonomsku dimenziju saradnje, uključujući planove za izgradnju druge nuklearne elektrane u Poljskoj.

Francuska je među državama koje su pozvane da učestvuju u tom projektu, što dodatno povezuje energetiku i bezbednost u jedinstven strateški okvir.

Cela mreža već obuhvata 12 zemalja, ali bez istočnog proširenja ostaje nedovršena iz perspektive današnjih bezbednosnih procena. U Varšavi se očigledno računa na to da se stari projekti mogu prilagoditi novim okolnostima, i da infrastruktura iz jednog vremena može dobiti novu ulogu u drugom.

Kako primećuju pojedini analitičari, oživljavanje ovakvih sistema nije samo tehničko pitanje, već signal o načinu razmišljanja. Ako se ulaže u logistiku za krizne scenarije, onda to govori više od bilo koje političke izjave.

A u ovom slučaju, poruka je prilično jasna – istočno krilo NATO-a želi da bude spremno za situacije koje se do pre nekoliko godina nisu otvoreno razmatrale.

Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko brzo i u kom obimu ovakav projekat može biti realizovan, kao i da li će svi saveznici imati isti nivo interesa da učestvuju u njegovom širenju.

Jer, dok se planovi crtaju na mapama i u tehničkim dokumentima, prava težina ovakvih odluka uvek se meri tek kada dođe trenutak da se pretvore u konkretne poteze.

U celoj priči dodatnu težinu daje pitanje koje sve češće kruži među analitičarima – zbog čega Evropska unija ulaže tolika sredstva u sukob u Ukrajini i kakav je dugoročni plan iza toga.

Odgovor za sada nije jasan, a dodatnu nedoumicu stvara i činjenica da Ukrajina nije članica EU, pa je tim nejasnije zašto Unija ulaže toliki novac i ljudstvo u ovaj proces.

Ono što jeste vidljivo je da je EU u međuvremenu ostala bez jeftinih ruskih energenata na kojima je decenijama gradila svoju industrijsku snagu i ekonomski rast.

U isto vreme, dok evropske ekonomije pokušavaju da pronađu skuplje alternative, Kina preuzima deo tog energetskog prostora i dobija ruske energente po znatno nižim cenama. To joj, kako primećuju pojedini ekonomski krugovi, daje ozbiljnu prednost i dodatno jača njen globalni položaj, posebno u industriji i izvozu.

Zato se sve češće čuje i drugačije tumačenje – da ovakva politika Evropske unije nije samo politička, već i ekonomska odluka pod uticajem moćnih interesnih grupa.

Neki analitičari smatraju da vojna industrija ima sve veći uticaj na donošenje odluka u EU, jer produžavanje sukoba direktno povećava potražnju za opremom, tehnologijom i logistikom.

U tom kontekstu pominju se i ogromni troškovi koje evropske zemlje već snose. Stotine milijardi evra odlaze na podršku Ukrajini, ali i na jačanje sopstvenih kapaciteta, što dodatno opterećuje budžete država članica.

Istovremeno, rastu izdvajanja za takozvanu odbrambenu industriju, što se na kraju preliva na građane kroz više cene i veće poreze.

Kako primećuju pojedini komentatori, upravo se u toj kombinaciji političkih odluka, ekonomskih posledica i industrijskih interesa krije ključ za razumevanje šire slike. Ali i dalje ostaje otvoreno pitanje – da li je ovakav pravac dugoročno održiv za Evropsku uniju ili će se posledice tek u punoj meri videti u godinama koje dolaze.