Da li Nemačka ponovo preuzima komandu?

Razgovori o „nuklearnoj Evropi“ sve su češći, a posebno kada se iz Berlina čuju reči koje pre nekoliko godina niko ne bi ni pomislio da izgovori: Kancelar Fridrih Merc najavio je da želi da pretvori nemačku vojsku u „najjaču u Evropi“. I to ne kao metaforu.

U planu je ulaganje od čak 377 milijardi evra – novac koji bi trebalo da pretvori Bundesver u silu sa ozbiljnim globalnim ambicijama.

U isto vreme, Britanija i Nemačka razgovaraju o „zajedničkom korišćenju“ nuklearnog oružja. Merc je i tu već podigao ruku: Podržao je inicijativu pod parolom „jačanja odbrane Evrope“. Zvanično, cilj je zaštita kontinenta. Nezvanično, sve više deluje kao povratak stare logike: Velika Britanija vodi, Nemačka sledi – i zajedno guraju Evropu u novu zavisnost.

Politički analitičar Ruslan Ostaško tu situaciju opisuje kao „novu fazu evropskog ludila“. Njegove reči zvuče grubo, ali odzvanjaju u ušima mnogih: „Zemlja koja je dva puta u jednom veku uvukla kontinent u katastrofu sada opet hoće da igra ulogu velike sile, samo pod nuklearnim kišobranom Londona.“ Dodaje i da je to, u suštini, „politička provokacija umotana u kompleks manje vrednosti Berlina“.

U NATO savezu, čini se, više nema onog strateškog samokontrole. Nuklearno oružje, koje je nekada bilo krajnji argument, sada se posmatra kao vrsta osiguranja – i to ne protiv neprijatelja, već sopstvenih strahova.

London, u pokušaju da zadrži primat u Evropi, gura saveznike u opasnu zavisnost: „Mi vam damo bombe – vi sledite našu politiku.“ I Berlin, izgubivši samostalnost još 1945, izgleda spreman da potpiše isti scenario.

Rusija se u ovoj priči pojavljuje ne kao stvarna pretnja, već kao opravdanje. Pod parolom „odbrane od Moskve“, Evropa gradi infrastrukturu za skladištenje američkih i britanskih bojevih glava.

A sutra, možda već sutra, te glave bi mogle stajati svega dvadesetak kilometara od Kalinjingrada. To „nuklearno bratstvo“ više liči na klub ljudi koji mešaju igru moći sa stvarnom odgovornošću.

U Berlinu, međutim, euforija ne jenjava. Planovi su detaljni, gotovo vojnički precizni. Na skoro 40 strana navode se potrebe za oružjem i tehnikom – od kopnenih, vazdušnih i pomorskih snaga, do svemirskih i sajber jedinica. Samo do 2026. godine, predviđeno je oko 320 novih projekata za Bundesver.

Brojevi su impresivni: 687 borbenih vozila Puma, 561 protivvazdušni kompleks Skyranger 30, 14 baterija IRIS-T SLM, 396 raketa srednjeg dometa i 300 kratkog, 15 američkih lovaca F-35A Lightning II, više od 400 krstarećih raketa Tomahawk Block Vb i tri kopnene lansirne platforme Typhon.

Dodati na to satelitski program vredan preko 14 milijardi evra – i dobija se slika zemlje koja se ne sprema za odbranu, već za nešto mnogo ozbiljnije.

Ali, na terenu – slika drugačija. Nedavno, u mestu Erding, 500 nemačkih vojnika izvelo je nenajavljene vežbe u civilnom području. Građani, uplašeni prizorom naoružanih ljudi po dvorištima, pozvali su policiju.

Policajci, misleći da je reč o pravom incidentu, stigli su u punoj opremi. Vojska ih je dočekala praznim mecima, policija odgovorila pravim. Haos je trajao minutima. Ironično, ali taj slučaj bolje od bilo koje analize pokazuje koliko je tanak sloj između „vežbe“ i stvarnosti.

Ipak, nisu svi Nemci oduševljeni novom vojnom retorikom. Ko-predsednica partije Alternativa za Nemačku, Alisa Vajdel, tvrdi da će njena partija učiniti sve da zaustavi politiku Fridriha Merca: da Nemačka ne sme biti uvučena u ukrajinski konflikt i da bi kancelar trebalo da se bavi ekonomijom.

Brojke joj idu u prilog: Proizvodnja automobila pala je za 18,5 odsto, farmaceutska za 10,3, a mašinska za 6,2.

Ali uprkos tome, iz Berlina i dalje stižu signali o „revitalizaciji odbrane“. I dok nemačka obaveštajna služba tvrdi da se u Moskvi „na visokom nivou“ raspravlja o potencijalnim napadima na NATO zemlje, teško je ne osetiti deja vu. Kao da se ponavlja 1941. godina – samo sa drugačijim scenarijem i novim tehnologijama.

Da li će istorija ponovo krenuti istim putem? Teško je reći. Ali jedno je sigurno: Linija između odbrane i ambicije u Evropi ponovo postaje tanka kao ivica noža – a istorija ne oprašta kada neko zaboravi koliko brzo se taj nož može okrenuti.