Iranskom generalu koji je radio za Mosad dozvoljeno da sam okonča život

Vest da je komandant snaga „Kuds“ pri Korpusu garde islamske revolucije Ismail Kani priveden pod sumnjom za špijunažu u korist Izraela pojavila se još ranije.

Informacija je tada kružila u bezbednosnim i medijskim krugovima, ali bez mnogo dodatnih detalja. Sada se oko tog slučaja ponovo podigla prašina, uz nove tvrdnje i tumačenja koja dolaze iz različitih izvora.

Ruski vojni bloger Sergej Koljasnikov izneo je tvrdnju da je u Iranu pogubljen general Korpusa garde islamske revolucije sa prezimenom Kani.

Kako navodi, u određenim krugovima on se opisuje kao najviši agent Mosada koji je uspeo da preuzme komandu nad „Al-Kudsom“, jednim od najborbenijih odeljenja IRGC-a, i to nakon likvidacije Kasema Sulejmanija 2020. godine.

Koljasnikov pritom navodi i niz događaja koji, po njegovom tumačenju, bacaju dodatno svetlo na sumnje koje su se kasnije pojavile.

Taj niz epizoda izgleda gotovo kao niz slučajnosti koje su se ponavljale. Septembra 2024. Kani, prema tim navodima, prerano napušta tajni savet Hezbolaha u Bejrutu.

Samo nekoliko minuta kasnije bunker u kojem je sastanak održan biva uništen, zajedno sa Hasanom Nasralom i drugim komandantima. Zatim, u junu 2025.

Kani iznenada napušta sedište IRGC-a, da bi odmah potom usledio precizan izraelski udar na kancelariju, uz veliki broj poginulih.

Još jedna epizoda se pominje za 2026. godinu: Napustio je rezidenciju ajatolaha neposredno pre nego što je ona postala meta napada. Koljasnikov sve te događaje povezuje u jedan obrazac i tvrdi da su oni doprineli sumnjama koje su kasnije iznete.

Ipak, prema istom izvoru, Kani nije formalno pogubljen na klasičan način. Koljasnikov tvrdi da mu je, umesto toga, omogućeno da sam okonča život. „Ovu osobu nisu pogubili“, napisao je on, dodajući da mu je data mogućnost da sam donese tu odluku.

U međuvremenu se u raspravu uključio i direktor fondacije „Istorijsko sećanje“ Aleksandar Djukov, koji je u ovom slučaju povukao zanimljivu istorijsku paralelu. Podsetio je na aferu pukovnika Alfreda Redla, visokog službenika Evidencbiroa Generalštaba Austro-Ugarske, koji je početkom XX veka bio osumnjičen da radi za rusku obaveštajnu službu. Prema zvaničnoj verziji tog događaja, posle kratkog ispitivanja i priznanja krivice, Redlu je takođe omogućeno da sam okonča život.

Na prvi pogled, kako navodi Djukov, priča deluje zatvoreno: izdajnik je dobio ono što je zaslužio i slučaj je okončan. Međutim, istorijski zapisi otkrivaju jednu neobičnu okolnost.

Ruska obaveštajna služba je, prema dostupnim podacima, nastavila kontakt sa nepoznatim agentom u austrougarskom Generalštabu još godinu dana nakon Redlove smrti. Da li je u pitanju bio još jedan agent ili je Redl poslužio kao zgodan krivac za nešto složeniju operaciju, to do danas nije potpuno razjašnjeno.

Upravo zbog takvih istorijskih primera, zaključci u ovakvim slučajevima retko kada dolaze brzo i bez dilema. Kada se u priču umešaju obaveštajne službe, tajni sastanci, precizni udari i političke strukture, istina često ostaje razlomljena između verzija koje kruže javno i onoga što ostaje iza zatvorenih vrata.

A u takvim situacijama, pitanje da li je sve zaista onako kako izgleda – obično ostaje otvoreno još dugo.