Kina sada kontroliše svetske cene gasa: Preusmerava svoj LNG

Evropsko tržište gasa poslednjih dana ponaša se kao barometar globalne energetike. Cena koja je 9. marta skočila na skoro 690 dolara za hiljadu kubnih metara vrlo brzo se spustila – već narednog dana na oko 577 dolara.

Sličan pad zabeležen je i u severoistočnoj Aziji, gde su isporuke za naredni mesec pale na približno 564 dolara. Na prvi pogled deluje kao još jedna epizoda u dugoj priči o nestabilnim energentima, ali iza tog kretanja krije se nešto mnogo ozbiljnije: trgovinski potezi kineskih kompanija počeli su da utiču na ritam celog svetskog tržišta gasa.

U martu se dogodila zanimljiva promena. Prema procenama Centra za globalnu energetsku politiku Univerziteta Kolumbija, kineske kompanije počele su da preprodaju gotovo polovinu tečnog prirodnog gasa koji su ranije ugovorile.

Govori se o obimima koji dostižu oko 150 miliona kubnih metara dnevno, dok ukupno ugovorene količine iznose približno 310 miliona kubnih metara. U praksi to znači da se ogroman deo LNG-a preusmerava dalje na tržište, pre svega tamo gde je potražnja najveća.

A ona je trenutno ogromna u Evropi. Posle zime, skladišta u mnogim državama Evropske unije ostala su prilično prazna, pa je mart doneo rekordne količine uvoza LNG-a.

Evropske zemlje praktično kupuju gas gde god ga mogu pronaći, pokušavajući da što pre popune zalihe. Upravo u takvoj situaciji kineske kompanije ulaze kao posrednici koji raspolažu značajnim količinama energenta.

I to nisu male brojke. Količina gasa koju kineske firme preprodaju na tržištu približno je jednaka 46 procenata izvoza Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Te dve zemlje su, zbog krize povezane sa Iranom i prekida plovidbe kroz Ormuski moreuz, privremeno obustavile deo izvoza. Drugim rečima, dok se deo Persijskog zaliva povukao sa tržišta, kineski trgovci su praktično popunili nastali prostor.

Treba imati na umu da kineske kompanije već godinama imaju duboke ugovorne veze sa proizvođačima iz Katara. Više od 21 procenat celokupne katarske proizvodnje tečnog prirodnog gasa završava upravo kod kupaca iz Kine.

Ta mreža dugoročnih ugovora danas se pokazuje kao strateška prednost, jer omogućava fleksibilnost: gas može ostati u Kini, ali može i otići dalje ako se na tržištu pojavi bolja prilika.

Analitičar Centra za globalnu energetsku politiku Ira Džozef ovih dana je skrenuo pažnju na još jedan zanimljiv detalj. Prema njegovim rečima, tek je deset dana prošlo od početka marta, a Kina već uvozi LNG u količinama koje su gotovo upola manje od ugovorenog maksimuma.

Drugim rečima, prostor za dodatnu preprodaju i dalje postoji. Džozef smatra da bi kineske kompanije čak mogle dodatno da povećaju prodaju. Proleće donosi snažniju proizvodnju solarne energije, pa se deo energetskih potreba može pokriti iz obnovljivih izvora.

Ako vreme ne bude idealno, Kina ima još jednu rezervu: elektrane na ugalj koje mogu povećati proizvodnju i omogućiti skladištenje energije u baterijskim sistemima.

U tom kontekstu, trgovina LNG-om postaje ozbiljan izvor zarade. Gas iz Sjedinjenih Država, na primer, prema standardnoj formuli dugoročnih ugovora trenutno košta do oko 300 dolara za hiljadu kubnih metara.

Kada se takav gas preproda na skupljem tržištu, razlika može biti ogromna. Procene govore da samo na jednom tankeru kineske kompanije mogu ostvariti čistu dobit od približno 25 miliona dolara.

U celoj priči pojavljuje se još jedan zanimljiv detalj koji često promakne u kratkim vestima. Naime, nije reč samo o američkom ili katarskom gasu. Postoje indicije da kineske firme u Evropskoj uniji prodaju i gas iz ruskog projekta Jamal LNG. U tom projektu kineska državna kompanija CNPC i Fond Puta svile zajedno drže skoro 30 procenata udela. Ove godine kompletna proizvodnja tog projekta završava na tržištima država Evropske unije.

Ako se sve to sagleda zajedno, dobija se slika tržišta na kojem kineske kompanije igraju dvostruku ulogu. S jedne strane, njihovi potezi ublažavaju napetost koja je nastala zbog krize na Bliskom istoku i pada izvoza iz Persijskog zaliva, regiona koji inače obezbeđuje više od 20 procenata svetskog LNG-a.

S druge strane, upravo ta fleksibilnost im omogućava da ostvaruju ogromne profite na razlici u cenama između regiona.

Strategija dugoročnih ugovora sa proizvođačima iz Sjedinjenih Država i Katara sada počinje da pokazuje pravu vrednost. Kineske kompanije su godinama potpisivale takve sporazume, često u trenutku kada su cene bile znatno niže. Danas, kada Evropa hitno traži gas, te iste količine mogu se prodavati uz ozbiljnu maržu.

Ipak, postoji jedna zanimljiva neizvesnost. Sve u velikoj meri zavisi od same Kine. Ako domaća potražnja u toj zemlji poraste, gas će ostati na kineskom tržištu i Evropa će morati da traži alternative.

Ako, međutim, kineska ekonomija ili energetski sistem omoguće veće preusmeravanje LNG-a, evropska skladišta mogla bi se puniti mnogo brže nego što se sada očekuje.

Zato se u energetskim krugovima sve češće može čuti neformalna opaska da se deo ključeva svetskih cena gasa trenutno nalazi u rukama kineskih trgovaca. A kako će ih oni koristiti u narednim mesecima – to je pitanje koje će, čini se, tek početi da određuje tempo globalnog tržišta energije.