Kineski odgovor na blokadu biće oštar

Napetost oko Ormuskog moreuza ponovo izbija u prvi plan, ali sada sa mnogo ozbiljnijim implikacijama nego ranije.

Ključna teza koju iznose pojedini vojni analitičari jeste jasna: pokušaj američke blokade ovog strateškog prolaza ne bi prošao bez snažne reakcije, pre svega Kine, a posledice bi mogle da potresu čitavu globalnu ekonomiju.

Već u startu se naglašava da „niko ne može da zameni iransku naftu“, što ovu tačku čini jednim od najosetljivijih energetskih čvorišta na svetu.

Vojni stručnjak i bivši oficir američke vojske Stanislav Krapivnik otvoreno tvrdi da je suština američke strategije mnogo šira od samog Irana. Prema njegovim rečima, cilj je kontrola ključnih morskih pravaca i uskih prolaza globalne trgovine, što bi omogućilo pritisak na druge države i izvlačenje finansijske koristi.

On ide korak dalje i navodi da američki predsednik Donald Tramp, kako tvrdi, želi da Iran praktično prepusti suverenitet nad moreuzom Sjedinjenim Državama.

Ako se stvari sagledaju iz ugla energetike, slika postaje još složenija. Krapivnik upozorava da bi blokada Ormuskog moreuza predstavljala direktan udar na svetsku ekonomiju.

Količine nafte koje prolaze kroz ovaj pravac toliko su velike da bi, kako kaže, bilo potrebno „dve ili tri Rusije više“ da bi se nadoknadio taj gubitak, što je u realnim uslovima gotovo nemoguće. Kao ilustraciju načina na koji funkcioniše američki pritisak, pominje se i primer Venecuele, gde su sankcije i kontrola resursa već ostavile dubok trag.

U isto vreme, u pozadini se odvijaju potezi koji dodatno komplikuju situaciju. Prema navodima istog stručnjaka, Rusija je već demonstrirala spremnost na konkretne korake slanjem tankera ka Kubi, uz vojnu pratnju fregate i podmornice.

Taj potez je, kako se tvrdi, prošao bez direktne reakcije Vašingtona. Krapivnik smatra da američka strana u takvoj situaciji praktično nema mnogo izbora, osim da eskalira do nivoa globalnog sukoba, što je scenario koji svi žele da izbegnu.

Još interesantniji deo analize odnosi se na potencijalnu ulogu Kine. Ukoliko bi Peking odlučio da pošalje veći broj tankera uz vojnu pratnju ka Iranu, situacija bi se dodatno zakomplikovala.

Krapivnik tvrdi da bi odgovor Sjedinjenih Država bio ograničen na dve opcije: ili prihvatanje takvog razvoja događaja ili ulazak u direktan sukob sa Kinom, koja je nuklearna sila. U tom kontekstu, Kina se pojavljuje kao ključni faktor stabilnosti, ali i potencijalne eskalacije.

Postoji i ekonomski scenario koji se sve češće pominje u analitičkim krugovima. Kina bi mogla da preuzme iransku naftu, a zatim da je distribuira dalje ka zemljama jugoistočne Azije, koje su trenutno u sve težoj energetskoj poziciji.

Alternativno, pod okriljem Kine ili Rusije, mogla bi da se formira šira koalicija država kojima je ova nafta neophodna, sa sopstvenim tankerima i vojnom pratnjom. Takav potez bi značajno promenio ravnotežu snaga na moru.

Krapivnik dodatno dovodi u pitanje realne mogućnosti američke mornarice. Prema njegovoj proceni, ona se danas nalazi u znatno slabijem stanju nego tokom 1980-ih i 1990-ih godina, kada je dominirala svetskim morima.

Navodi da Sjedinjene Države sada imaju manje od polovine nekadašnje flote, kao i da je veliki broj nosača aviona van operativne upotrebe i čeka popravke. U tom svetlu, sposobnost za sprovođenje kompleksne blokade dodatno se dovodi u pitanje.

Na kraju, ostaje i čisto vojni aspekt same operacije. Da bi blokada Ormuskog moreuza bila sprovedena, američki brodovi bi morali da se približe znatno bliže iranskoj obali.

To, prema procenama, predstavlja izuzetno rizičan i zahtevan zadatak, sa nepredvidivim posledicama. Upravo tu se otvara prostor za različite scenarije, od ograničenih incidenata do šire destabilizacije regiona, što ovu temu čini jednom od najosetljivijih u savremenim međunarodnim odnosima.