Ko je otvorio vrata Amerikancima: CIA je imala čoveka pored Madura

Brzina kojom su američke snage 3. januara stigle do Nikolasa Madura otvorila je pitanje koje ni osam meseci kasnije nije dobilo potpun odgovor: koliko je duboko američka obaveštajna služba uspela da prodre u venecuelanski državni i bezbednosni sistem pre početka operacije.

Jedna činjenica izašla je iz domena spekulacija. CIA je imala izvor unutar venecuelanske vlasti koji je Amerikancima dostavljao informacije o Madurovom kretanju i pomagao da se utvrdi njegova tačna lokacija.

Obaveštajna operacija trajala je mesecima pre nego što su helikopteri sa američkim specijalcima krenuli prema objektu u kojem se nalazio predsednički par.

Prikupljani podaci bili su mnogo širi od adrese na kojoj Maduro boravi. Američke službe pravile su njegov detaljan „obrazac života“: gde se kreće, gde putuje, šta jede, šta oblači, kako izgleda njegova svakodnevna rutina, pa čak i podatke o kućnim ljubimcima.

Takva rekonstrukcija trebalo je da planerima omogući izbor trenutka u kojem je cilj moguće pronaći pre nego što bude premešten na drugu lokaciju.

CIA se nije oslanjala samo na izvore iz venecuelanskog sistema. U avgustu 2025, približno pet meseci pre napada, mala ekipa američke obaveštajne službe ubačena je u Venecuelu. Njeni pripadnici pratili su Madurove navike i prikupljene informacije prosleđivali strukturama koje su pripremale operaciju.

Pripadnici elitne Delta Force istovremeno su se pripremali za ono što će zateći na zemlji. Napravljena je maketa objekta u kojem je Maduro boravio, na kojoj su specijalci uvežbavali ulazak, kretanje i savladavanje prepreka.

Takav nivo pripreme pokazuje da operacija nije bila zasnovana na pokušaju da se cilj pronađe tek po dolasku u Karakas. Lokacija, Madurove navike i fizičke karakteristike objekta proučavani su unapred, što je omogućilo da se vojni deo akcije izvede veoma brzo.

Identitet ključnog izvora CIA do danas nije javno potvrđen. Nema dovoljno pouzdanih dokaza da bi se konkretan venecuelanski general, oficir ili političar mogao označiti kao čovek koji je „prodao Madura“, iako su se takve optužbe pojavile neposredno posle njegovog zarobljavanja.

Istovremeno, nije tačno da tokom američke operacije nije bilo oružanog otpora. Kubanska vlada saopštila je da su poginula 32 njena državljanina iz vojnih i obaveštajnih struktura angažovanih u Venecueli. Havana je navela da su neki stradali u direktnoj borbi sa američkim snagama, a drugi prilikom napada na objekte.

Američka strana takođe je potvrdila da je jedna letelica pogođena. Tokom izvlačenja zarobljenog predsedničkog para korišćena je vazdušna podrška radi potiskivanja snaga koje su pružale otpor.

Razmere napada dodatno objašnjavaju zašto lokalne snage nisu uspele da zaustave operaciju. Više od 150 američkih letelica poletelo je sa približno 20 lokacija širom zapadne hemisfere, dok su vojni i drugi strateški objekti napadani kako bi se potisnula venecuelanska protivvazdušna odbrana i otvorio koridor prema Karakasu.

Upravo zbog toga pitanje mogućeg unutrašnjeg pomagača treba odvojiti od vojne nadmoći SAD. Čak i uz ogromnu prednost u vazduhu, specijalne snage morale su unapred da znaju gde se njihov cilj nalazi i kako da do njega stignu pre nego što bude sklonjen.

Ono što je javno potvrđeno dovoljno je ozbiljno i bez nagađanja o imenima: američke službe imale su pristup informacijama iz Madurovog neposrednog političkog i bezbednosnog okruženja, CIA je imala ljude na terenu, a specijalci su unapred uvežbavali upad u objekat u kojem će ga pronaći.

Ko je iz samog venecuelanskog sistema omogućio takav nivo obaveštajnog prodora ostaje jedna od najvećih tajni operacije.