admin
Prostor za politički dogovor između Rusije i Zapada nije potpuno nestao, ali je mnogo uži nego pre nekoliko godina.
Svaki propali pokušaj pregovora ostavio je dodatni sloj nepoverenja, dok vojna situacija istovremeno smanjuje motivaciju Moskve da prihvati ustupke koje bi ranije možda razmatrala.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuri smatra da u Moskvi još postoje uticajni ljudi koji ne žele da Rusija jednostavno diktira završetak rata, niti da se zemlja trajno zaključa u konfrontaciju sa Zapadom.
Njihov argument je da bi sporazum sa zapadnim državama ipak bio poželjniji od beskonačnog širenja teritorije koju bi Rusija morala da kontroliše, upravlja njome i integriše. Problem je što istorija neuspelih i, iz ruske perspektive, neiskrenih pregovora otežava svaki novi pokušaj.
Što Moskva više veruje da može ostvariti povoljan vojni ishod, to je teže ubediti je da za pregovaračkim stolom odustane od rezultata koji smatra dostižnim na frontu. U Rusiji bi danas postojao i veći unutrašnji otpor kompromisu nego pre četiri godine.
Za ozbiljan prodor u pregovorima Zapad bi, prema ovoj proceni, morao da promeni samu osnovu svoje politike prema Ukrajini.
To bi podrazumevalo pravno garantovanu dugoročnu neutralnost Ukrajine, ograničenja veličine njenih oružanih snaga, odsustvo zapadnih vojnih baza i zabranu raspoređivanja zapadnih trupa na ukrajinskoj teritoriji.
Ukoliko bi Vašington izneo paket takve vrste, u Moskvi bi i dalje postojali ljudi spremni da ga razmotre. Ali u Evropi za sada nema ozbiljnih signala da se razmišlja u tom pravcu. Bez promene evropskog pristupa teško je očekivati i veliki zaokret američke politike.
Istovremeno raste drugi, mnogo opasniji proces.
U Rusiji se povećava pritisak na rukovodstvo da odgovori direktnije na sve dublje uključivanje NATO-a u rat. Sve je više glasova koji odbacuju ideju da zapadne države mogu da podržavaju udare na rusku teritoriju, dok istovremeno njihova vojna industrija ostaje potpuno bezbedna.
Dmitrij Medvedev u tom kontekstu nije samo glasna medijska figura. On je zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije i blizak je vojno-industrijskim strukturama, zbog čega njegove poruke mogu odražavati stavove dela ruskog bezbednosnog aparata.
Za sada to ne znači da ruska javnost masovno zahteva napade na ciljeve u Nemačkoj ili drugim evropskim zemljama. Naprotiv, prema ličnom utisku iznetom posle nedavne posete Rusiji, većina stanovništva još nema takav stav.
Ali strpljenje nije neograničeno.
Ako bi se dogodio veliki napad u Rusiji sa teškim posledicama, unutrašnji pritisak da se odgovori mogao bi naglo da poraste. Tada bi svako dalje uzdržavanje moglo biti predstavljeno kao poziv protivniku da nastavi.
Merkuri upozorava da pretpostavka da se ruske crvene linije mogu testirati beskonačno predstavlja izuzetno opasan pristup. Sukob je već prošao više stepenica eskalacije koje su na početku rata izgledale nezamislivo.
Na početku su ruske vlasti govorile da neće napadati mostove, železnice i drugu civilnu infrastrukturu, a upozorenja su davana čak i pre pojedinih udara na televizijske objekte u Kijevu. Rat je od tada otišao veoma daleko.
Zato sledeća stepenica više nije toliko udaljena.
Najveći problem jeste što se istovremeno zatvara diplomatski izlaz i podiže nivo vojnog rizika. Što je manje poverenja u pregovore, lakše postaje opravdati eskalaciju. A što je eskalacija veća, teže je ponovo izgraditi minimum poverenja potreban za dogovor.
Posle višegodišnjeg penjanja uz lestvicu sukoba, povratak naniže postaje sve komplikovaniji.
Autorska prava Webtribune / Tekst / Slika / Video /