in

Putin je dao ponudu Americi koja se ne može odbiti

Putin je dao ponudu Americi koja se ne može odbiti

Predlog predsednika Rusije je fer. Jer nam nudi da budemo slobodni ljudi, odgovorni narodi i svet u kome se poštuje različitost. Pred takvim ponudama trikovi i pretnje „pljačkaške civilizacije“ gube moć

Negde na sredini traskripta Putinovog govora na Valdajskom forumu (5. oktobar 2023) pao mi je na um Semjuel Hantington. Novi svet će biti polje susreta civilizacija, tvrde obojica. Doduše, različiti su akcenti.

Oni su i posledica protoka vremena (Hantington je govorio pre 30 godina) – Rus najavljuje novi svet u kome će Rusija igrati jednu od vodećih uloga, a Amerikanac je upozoravao svoje da će se Pax Americana osipati.

Sukob ili saradnja civilizacija

Politikolog sa Harvarda, koji je bio i koordinator planiranja američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, govori o „sukobu civilizacija“, a Putin insistira da iz te „različitosti i originalnosti“ sledi odstupanje od „bezdušnog univerzalizma nove globalizacije“ ka „svetu na putu sinergije država-civilizacija, velikih prostranstava, zajednica koje su svesne da su takve“.

Najvažnije naše objave potražite na našem kanalu na Telegramu

Potpuno svestan da se čeka glas Rusije u svetu koji se dramatično ubrzano menja, predsednik Putin konstatuje da „civilizacija nije univerzalna konstrukcija, jedna za sve… Svaka od njih razlikuje se od drugih, svaka je kulturno samodovoljna, crpi svoje ideološke i vrednosne principe iz sopstvene istorije i sopstvene tradicije“. Govori o osnovi za jednakost u međunarodnim odnosima.

Sukob civilizacija jeste istorijski tok, ali veliki procesi imaju rešenja – vreme u istoriji kad se sukobi pretvaraju u periode mira i uspostavljanje ravnoteže – kad se mogu usvajati principi na kojima se gradi međunarodni poredak. Za neki istorijski period.

Putinova ponuda (ili projekcija, kako se gleda) direktna je suprotnost američkom hegemonističkom redu: „Poštovanje samog sebe proizilazi iz poštovanja, naravno, prema drugima, ali znači i poštovanje drugih. Stoga, civilizacija nikome ništa ne nameće, ali isto tako i ne dozvoljava da joj se išta nemaće.

Ako se svi budu pridržavali upravo ovog pravila, to će obezbediti skladan suživot i kreativnu saradnju svih učesnika u međunarodnim odnosima.“ Amerika je sada pred ponudom „koja se ne može odbiti“, ne zato što je ona bajdenovskoj državi prihvatljiva, nego što je ta sila u opadanju i što više ne može da diktira uslove.

Govor kao geopolitička činjenica

Ovo nije bio običan govor. I svakako spada u one koji će se uzimati u paru sa onim govorom u Minhenu 2007. Tada je Putin objavio da Rusija nema nameru da bude drugorazredna u svetskim odnosima a sad je rekao – kako je sve činila da bi došla u situaciju da određuje kako će ti odnosi izgledati. I da to sad radi.

Ovaj govor je očigledno spreman kao zaokružena proklamacija – da svet vidi alternativu zapadnom sistemu koji ubrzano truli i raspada se.
Rusija je najpogodnija da u ovom trenu pošalje tu poruku.

Mnogi narodi žele da budu „izabrani narod“ (od Boga), a istorija se seća onih kojima je to uspevalo na neki način (u evropocentričnom svetu Jevreji, Englezi, Francuzi, Nemci, sovjetski i američki narod)… Jer, kako je pisao Fjodor Dostojevski: „Ako veliki narod ne veruje da je istina jedino u njemu, ako ne veruje da je on jedino kadar i pozvan da svojom istinom sve uskrsne i spase, on se odmah pretvara u etnografsku građu, a ne u veliki narod… Jedini narod ‘bogonosac’ – to je ruski narod.“

Rusi su sada, u prelaznom postameričkom svetu, najuočljivija sveća na kraju tunela. Koja je tu da se mrak načinje i gubi tvrdoću crnila.

Rusija stoji iza linije koju povlači ukrajinska kriza – 10 odsto stanovništva sa pomahnitalog i netolerantnog Zapada protiv 90 odsto sveta – onih koji podržavaju uzdizanje različitosti, te im postaje nepodnošljiv „izvoz demokratije“, razumeju da je neokolonijalizam brutalnog širenja „slobodnog tržišta“ najbeskrupuloznija pljačka u istoriji, vide da je LGBT ideologija poziv na samoubistvo…

Takva demokratija, očigledno je – „ne može se izboriti sa svom složenošću procesa. Šta je, istovremeno, veoma važno dodati? Pravi efikasan i otporan državni sistem ne može se nametati spolja. On prirodno izrasta iz civilizacijskih korena države i naroda, a Rusija je u tom pogledu primer kako se to dešava u životu, u praksi.“ (Putin)

Kraj „kraja istorije“

Ove Putinove reči pokazuju da je bio u pravu Semjuel Hantington kada se devedesetih javno usprotivio budalaštini svog studenta Frensisa Fukujame, ugurane u znano i tada histerično podržavano delo Kraj istorije i poslednji čovek (1992). Fukujama je politikantski (zlo)upotrebljavao Hegelovo transcendentno projektovanje „kraja istorije“. Georgu Vilhemu je taj pojam služio da opiše uspon liberalne države posle Francuske revolucije a kao pravac ka kome se kretao „istorijski progres“.

Posle su marksisti „razumeli“ da su oni „kraj istorije“, a Fukujamina pamet je bila da se, posle pada istočnog bloka 1989, pokazuje „da je marksistička verzija očigledno pogrešna i da izgleda da nema alternative liberalnoj demokratiji“. On je priznavao da jeste bilo „zastrašujućih preokreta u napretku liberalne demokratije u poslednjih 15 godina, ali nazadovanje ne znači da je osnovni narativ pogrešan. Čini se da nijedna od ponuđenih alternativa nije bolja.“

Ubrzo se taj „narativ“, koji je raspomamljeni Zapad uzimao kao Božju poruku „izabranom narodu“, raspršio jer Amerika nije imala istorijsku mudrost za takvu ulogu.

Vladimir Putin je ovom prilikom podsetio na „trenutak kad je moja malenkost iznela predlog: a možda treba da uđemo i u NATO? Ali, ne – u NATO-u takva zemlja nije potrebna“. Postaje jasno da NATO ne traži partnere nego roblje, a „našu spremnost za konstruktivnu saradnju… shvatili su kao poniznost, kao saglasnost da će novi svetski poredak graditi oni koji su sebe proglasili pobednicima Hladnog rata“, a iz čega su očekivali „da je Rusija spremna da ide tuđim putem, da se rukovodi ne svojim sopstvenim nacionalnim interesima, već tuđim interesima“. Naravno, to je značilo – ako to mora Rusija koja je do juče držala gard prema Zapadu više od pola veka – onda drugi, slabiji neće postavljati pitanje.

Dok je liberalni Zapad histerično slavio pobedu nad socijalističkim Istokom, podstican je teror rulje i nije bilo dopušteno drugačije misliti. Ali iz te kulture koja srušila Istok održavanjem instituta „slobode govora“ (i ponudama „potrošačkog društva“) mogao se pojaviti i Semjuel Hantington. Kao manjina, ali…

„Čisti je arogantni ponos misliti da je Zapad, zato što je sovjetski komunizam pao, osvojio svet za sva vremena i da muslimani, Kinezi, Indusi i ostali žure da prigrle zapadni liberalizam kao jedinu alternativu. Hladnoratovska podela čovečanstva je završena. Ostaju fundamentalne podele čovečanstva u pojmovima etniciteta, religija i civilizacija koje stvaraju nove sukobe“, kvario je žurku Hantington (tekst Sukob civilizacija iz 1993. u magazinu „Forin afers“, pa knjiga Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, 1996).

„Zapad je osvojio svet ne nadmoćnošću svojih ideja (…) nego svojom nadmoćnošću u primeni organizovanog nasilja… Rečeno omiljenim frazama istoričara, ꞌekspanzija Zapadaꞌ se završila i počeo je ꞌrevolt protiv Zapadaꞌ“.
„Ukratko, posthladnoratovski svet je svet sedam ili osam važnijih civilizacija (koje treba shvatiti kao najšire kulturne entitete).“

Bitka za definisanje civilizacije

Sad su najočigledniji sukobi sa pravoslavnom, siničkom (kineskom), hindu i islamskom civilizacijom. Dotle ide slaganje sa Semjuelom Hantingtonom i tim delom američkog društva – manjinom koja je iz svojih pozicija razumela da nikakvog „kraja istorije“ neće biti, posebno ne kao Fukujamine šećerleme.

Putin će se sada potruditi da pojam civilizacija definiše nehantingtonovski. Dakle, nije to „kolonijalna interpretacija: postoji neki ‘civilizovani svet’ koji služi kao model ostalima, svi moraju da slede te standarde, primere, a ko nije saglasan, njega će uterati u ‘civilizaciju’ batinom ‘prosvećenog’ gospodara. Ta vremena su prošla i naše poimanje civilizacije je potpuno drugačije.“

Evo: „Pre svega, civilizacija ima mnogo, i nijedna od njih nije bolja ni lošija od druge. One su rasprostranjene kao eksponenti težnji svojih kultura i tradicija, svojih naroda. Za svakoga od nas je to nešto drugačije. Za mene, na primer, to su nadanja našeg, mog naroda, čiji sam imao sreću da postanem deo.“

Predsednik Rusije je pokazao da je to već počelo, jer u Koncepciji spoljne politike Rusije, usvojenoj ove, 2023, „naša zemlja okarakterisana je kao originalna država-civilizacija“. Rusi su uvereni da je „savremenom svetu strana svaka unifikacija, svaka država i društvo žele da samostalno stvore svoj razvojni put. U njegovom temelju su: kultura i tradicija, koji počivaju na geografiji, istorijskom iskustvu, kako prošlom, tako i savremenom, i na vrednostima naroda. To je složena sinteza u čijem procesu i nastaje originalna civilizacijska zajednica. Njena heterogenost i raznolikost su ključ održivosti i razvoja.“

Tako „pitanje identiteta“ i „suverenizam“ postaju legitimni. Identiteti su „hiljade raskošnih cvetova“ a globalizam je mraz od koga se mora sklanjati i štititi.

Najlepši snovi će se deliti

Glavni baštinici fukujaminskog „kraja istorije“ su sada američka „duboka država“ i davosovski karneval zlih namera na čijem čelu stupa nacističko-liberalna figura Klausa Švaba. Veliki reset tih zlokobnika sa idejom da nije važna ni kultura ni tradicija, jer će čovek i onako biti priključen na kompjuter – oglašen iz operacije sa kovidom-19 – već se raspada. Putinov reset se kreće onim što je zapadna medijska artiljerija do juče opisivala kao puteljke očajnika koji će biti privedeni „redu, radu i disciplini“ digitalnog koncentracionog logora koji se rasprostire na čitavoj zemaljskoj kugli.

U Putinovom resetu je i podsećanje da je „svet suviše složen i raznolik da bi ga bilo moguće potčiniti jednoj shemi, pa čak iako je iza nje moć, ogromna moć Zapada, akumulirana kroz vekovnu kolonijalnu politiku“ i svet postaje svestan činjenice da je „praktično taj nivo razvoja postignut pljačkanjem čitave planete.

Istorija Zapada je zapravo hronika beskonačne ekspanzije. Zapadni uticaj u svetu – to je ogromna vojno-finansijska piramida kojoj je stalno potrebno novo gorivo – prirodni, tehnološki, ljudski resursi koji pripadaju drugima. Zbog toga Zapad jednostavno ne može da se zaustavi i nije ni planirao da to uradi.“

„Trenutak prepoznavanja je trenutak buđenja“, uočavao je Valter Benjamin, a mi smo danas kao oni mali umovi do kojih stižu blage ali velike reči „neko je nekom rekao,/ najlepši san sam stekao,/ podelimo ga na dvoje,/sad pola sna je tvoje/“…

To je najbolja strana istorije. Mi se nalazimo pred „velikim ponovnim postavljanjem“ podnošljive normalnosti. Voleli-ne voleli Putina, njegov predlog je fer. Jer nam nudi da budemo slobodni ljudi, odgovorni narodi i svet u kome se poštuje različitost. Pred takvim ponudama trikovi i pretnje „pljačkaške civilizacije“ gube moć.

Najvažnije naše objave potražite na našem kanalu na Telegramu

Slobodan Reljić (RT)


Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social

       

Autorska prava Webtribune / Tekst / Slika / Video /