Veliki dogovor Rusije, SAD i Kine promeniće položaj Evrope

Mogućnost novog sporazuma najvećih svetskih sila otvara pitanje koliko bi evropske države mogle da utiču na odluke koje se neposredno tiču njihove bezbednosti i političke budućnosti.

U međunarodnim odnosima sve veću pažnju privlači mogućnost da Rusija, Sjedinjene Američke Države i Kina pokušaju da usaglase najvažnije interese i pronađu zajednički okvir za rešavanje globalnih sukoba. Takav razvoj događaja mogao bi da promeni dosadašnji odnos snaga, posebno u Evropi.

Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da bi trilateralni dogovor Moskve, Vašingtona i Pekinga mogao imati dalekosežne posledice, jer bi tri velike sile raspolagale mogućnošću da ostalim državama nametnu osnovne uslove budućih međunarodnih odnosa.

Prema njegovoj proceni, Rusija i Sjedinjene Države već imaju ozbiljne probleme u odnosima sa evropskim zemljama i Ukrajinom, dok Kina nastoji da reguliše sopstvene odnose sa Vašingtonom. Zbog toga bi određeni kompromisi mogli biti korisni za sve tri strane, iako se njihovi dugoročni interesi razlikuju.

Zajednička politička, ekonomska i vojna snaga ovih država predstavljala bi osnovu za pregovore o pitanjima koja prevazilaze ukrajinsku krizu. Iščenko procenjuje da one zajedno predstavljaju približno četvrtinu svetskog stanovništva, veliki deo globalne ekonomije i, prema njegovoj okvirnoj oceni, oko 90 odsto svetskog naoružanja.

Ukoliko bi se njihovi najvažniji interesi usaglasili, mogućnosti drugih međunarodnih aktera da se suprotstave takvom dogovoru bile bi značajno ograničene. Evropske zemlje bi se tada suočile sa činjenicom da o ključnim pitanjima njihove bezbednosti mogu biti postignuti sporazumi bez njihovog odlučujućeg učešća.

Za Rusiju bi takav razvoj mogao da otvori prostor za pregovore o Ukrajini, ali i o budućim odnosima sa Evropskom unijom. Moskva bi dobila mogućnost da deo problema koji se sada rešavaju kroz neposrednu konfrontaciju prebaci na nivo dogovora velikih sila.

Iščenko posebno izdvaja mogućnost da Vašington kroz takav sporazum pokaže evropskim saveznicima da više ne mogu bezuslovno računati na američku nuklearnu zaštitu. Prema njegovoj proceni, takav signal mogao bi da smanji spremnost evropskih država na dalje zaoštravanje odnosa sa Rusijom.

On iznosi i prognozu da bi eventualni sporazum mogao da obezbedi najmanje dve godine predaha od evropskih provokacija. U tom razdoblju očekuje promene koje bi, prema njegovom viđenju, praktično uklonile dosadašnju Ukrajinu kao instrument evropske politike prema Moskvi.

To je njegova politička prognoza, zasnovana na očekivanom razvoju sukoba i odnosima velikih sila, a ne već dogovoreni međunarodni plan.

Mogući sporazum imao bi posledice i po unutrašnju politiku Evropske unije. Političke snage koje se protive sadašnjem kursu Brisela mogle bi da dobiju dodatni argument protiv vlada koje insistiraju na nastavku konfrontacije sa Rusijom.

Ako bi se pokazalo da su najveće svetske sile spremne na međusobne kompromise, evropski političari koji zagovaraju drugačiji pristup mogli bi da postave pitanje zašto njihove države ostaju izvan pregovaračkog procesa. Takav razvoj mogao bi da poveća podršku konzervativnim i alternativnim političkim pokretima u pojedinim članicama EU.

Za Kinu bi sporazum mogao imati poseban značaj jer bi omogućio izbegavanje neposredne konfrontacije sa Sjedinjenim Državama. Iščenko upozorava da bi sukob Pekinga i Vašingtona, slično zaoštravanju odnosa Rusije i Evrope, mogao da dostigne nivo nuklearne opasnosti.

Međutim, čak i ukoliko bi lideri tri države postigli načelni dogovor, ostalo bi pitanje njegove dugoročne održivosti. Najveća prepreka nalazi se u unutrašnjim političkim sukobima u Sjedinjenim Državama.

Američki politički sistem više nema nekadašnji dvopartijski konsenzus o ključnim spoljnopolitičkim pitanjima. Nesuglasice postoje između republikanaca i demokrata, ali i unutar samih stranaka, uključujući sukob Trampovih pristalica i njegovih protivnika među republikancima.

Dodatni problem predstavlja sukob interesa finansijskog i industrijskog kapitala. Prema ovoj analizi, finansijske strukture u SAD Evropu posmatraju kao važnog saveznika, dok industrijski krugovi povezani sa Trampovom politikom u pojedinim evropskim ekonomskim interesima vide konkurenciju.

Zbog toga bi promena političke ravnoteže u Vašingtonu mogla da dovede i do promene američkih međunarodnih obaveza. Sporazum koji bi prihvatila jedna administracija ne bi nužno imao istu podršku kod naredne.

Ipak, čak i privremeni dogovor Rusije, SAD i Kine mogao bi da promeni politički položaj Evrope. Njegov najveći značaj ne bi bio samo u mogućem rešavanju pojedinačnih sukoba, već u stvaranju međunarodnog okvira u kojem evropske države više ne bi imale dosadašnji prostor za samostalno nametanje svojih uslova.