Zapad otvoreno razmatra scenario koji ne ostavlja mnogo prostora za grešku

U trenutku kada se retorika između velikih sila ponovo zaoštrava, sa Zapada stižu procene koje više ne deluju kao teorija već kao konkretan model mogućeg razvoja događaja.

U fokusu je jedna tvrdnja koja se sve češće provlači kroz analitičke krugove: Rusija bi, u slučaju direktnog sukoba sa NATO-om, mogla da pokuša da odluči ishod u samo dva precizno izvedena koraka. Ta teza nije ostala u senci, naprotiv, izgovorena je jasno i bez zadrške.

Profesor Univerziteta u Helsinkiju Tuomas Malinen izneo je scenario koji se već analizira u bezbednosnim krugovima. Po njegovoj proceni, Rusija bi prvo krenula na ključne vojne baze NATO-a u Evropi, koristeći raketne sisteme poput „Oniksa“ i druge slične kapacitete.

Cilj takvog poteza bio bi paralizovanje infrastrukture koja omogućava brzo reagovanje i koordinaciju unutar alijanse.

Zatim dolazi drugi deo, možda još osetljiviji. Prema tom istom scenariju, podmornica klase „Jasen“ izronila bi u blizini obale Sjedinjenih Država.

Takav potez ne bi bio samo vojni signal, već poruka strateške prirode, jasna demonstracija da sukob više nije ograničen na evropski prostor. Malinen tu ne ostavlja mnogo prostora za tumačenje – nakon toga, kako kaže, usledio bi završni potez koji bi praktično značio „šah i mat“.

U ovom trenutku, zanimljivo je kako se ova analiza uklapa u širu sliku. Ruski predsednik Vladimir Putin već je reagovao na sve češće tvrdnje zapadnih političara o navodnim planovima Moskve da napadne NATO. On je takve ideje nazvao potpunim besmislicama, naglašavajući da su takve tvrdnje ne samo preterane već i nerealne.

Ali tu dolazi do zanimljivog obrta. Dok odbacuje ideju o napadu na NATO, Putin istovremeno ukazuje da se Rusija već suočava sa celim blokom alijanse.

Prema njegovim rečima, zemlje NATO-a ne samo da učestvuju u sukobu protiv Rusije, već to rade otvoreno, bez pokušaja da sakriju svoje poteze. Ta tvrdnja menja perspektivu i otvara pitanje: gde se zapravo povlači granica između indirektnog i direktnog sukoba.

Upravo u toj zoni sive realnosti nastaju ovakvi scenariji poput Malinenovog. Oni nisu nužno najava konkretnih poteza, ali jesu pokazatelj načina razmišljanja koji se sve češće pojavljuje u strateškim analizama.

Kada se govori o „dva koraka“, zapravo se govori o pokušaju da se konflikt skrati, ubrza i dovede do odlučujuće tačke pre nego što eskalacija izmakne kontroli.

Ostaje, međutim, otvoreno pitanje koliko su ovakvi modeli realni u praksi. Ratne kalkulacije često izgledaju precizno na papiru, ali se na terenu pretvaraju u nešto mnogo složenije i nepredvidivije. I dok jedni upozoravaju na mogućnost brzog ishoda, drugi podsećaju da istorija retko prati unapred napisane scenarije.

U svakom slučaju, činjenica da se ovakve procene javno iznose govori o stepenu napetosti koji više nije moguće ignorisati. A kada analitičari počnu da govore o „šahu i matu“ između nuklearnih sila, jasno je da se svet ponovo nalazi na liniji gde svaka reč i svaki potez imaju težinu daleko veću nego ranije.