in

Sportske.net – Maradonina decenijska kletva

Slavna istorija najvećeg baskijskog kluba Atletik Bilbaa protkana je ogromnim uspesima u Kupu kralja. Sve do poslednje decenije 20. veka nije postojala dekada u prošlom stoleću u kojem crveno-beli iz najvećeg grada Baskije nisu makar jednom osvojili prestižno takmičenje na tlu Španije.

Bilbao je sa 23 trofeja u Kupu kralja drugi najuspešniji klub iza neprikosnovene Barselone koja je postala sinonim za takmičenje nazvano po vrhovnom poglavaru španske države.

Sve bi ovo ličilo na najlepšu bajku sa severa Španije da se tok njene radnje nije zaustavio u 1984. godini. Bila je to sezona u kojoj su se fudbaleri Atletika poslednji put popeli na tron ovog takmičenja, osvojivši „duplu krunu“ pošto su tada bili i šampioni države. Poslednji put u bogatoj klupskoj istoriji.

Atletik je u međuvremenu izgubio čak šest finala u nizu što ga posle Real Madrida svrstava u tim koji je najviše puta bivao poražen u direktnom okršaju za trofej. Agonija kluba sa „San Mamesa“ počela je od opšte tuče u finalu Kupa kralja 1984. godine, nakon minimalne pobede nad Barselonom.

Verbalni i fizički sukob fudbalera baskijskog kluba sa asom Barselone Dijegom Maradonom kao da je bacio kletvu na sve ono što su na severu Španije postizali decenijama unazad. Kao da je počivši as iz Argentine imao tog maja pre 40 leta neke magijske moći instrumentalizovane u nameri da Atletik više ne osvoji nijedan trofej.

Dosta će još vremena proći da se u Španiji pojavi klub koji će načiniti ovako negativan niz, što Atletikovu tragediju u kupu čini još većom. Kao da je na „San Mamesu“ suđeno da generacije fudbalera u crveno-belim dresovima budu protagonisti najsrećnijih i najbolnijih trenutaka u istoriji Kupa kralja.

Već s prvim trofejom u premijernom izdanju ovog takmičenja davne 1903. godine Atletik je najavio da će biti neizostavni činilac u mnogim uzbudljivim pričama u kupu. Pobeda protiv Reala u Madridu 3:2 tog aprilskog dana početkom 21. veka zauvek će obeležiti zlatnu generaciju Atletikovih fudbalera. 

Meč odigran na madridskom hipodromu ostaće upamćen po izvanrednom podvigu gostiju iz Baskije. Kraljevski klub je vodio na poluvremenu 2:0, a onda je furija sa „San Mamesa“ u nastavku pocepala Madriđane na froncle i ogromnu radost odnela za Bilbao.

Bilo je to vreme kada su za Atletik igrali fudbaleri koji nisu rodom iz Baskije, a da je reč o avangardnom klubu svedoče i imena čak trojice engleskih fudbalera koja su se toga dana našla u sastavu.

Da je reč o spletu neobičnih okolnosti koje prati Atletik u ovom takmičenju videlo se i naredne godine kada je baskijski klub za „zelenim stolom“ stigao do drugog naslova osvajača kupa.

Protivnik u finalu trebalo je da im bude madridski Espanjol, ali su lukavi Baski namirisali da do podviga mogu i bez kapi znoja. Uložili su žalbu smatrajući da tim iz prestonice Španije nije okončao revanš meč polufinala. Disciplinski organ je to usvojio pa su se u Bilbau radovali novom podvigu.

Da je infrastruktura temelj i pokretač svega videlo se već naredne decenije kada je 1913. godine u blizini crkve sagrađen stadion „San Mames“ nazvan po hrišćaninu koji je od strane Rimljana bačen lavovima.

Predvođeni engleskim trenerom Bilijem Barnsom, fudbaleri Atletika su čak tri puta u toj dekadi osvojili Kup kralja.

Efikasnost u finalima dala je poseban pečat pobedama Atletika, a moć Barnsovih izabranika posebno su osetili fudbaleri Espanjola koji su tog 2. maja 1915. godine poraženi sa čak 5:0. Trostruki stelac bio je čuveni napadač Pićići po kojem je kasnije nazvan trofej namanjem najboljim golgeterima u Španiji.

Tek nešto bezbolnije prošao je naredne godine Real Madrid koji je ponižen 4:0 u životnoj partiji venecuelanskog golgetera Feliksa Zubizarete.

Usledile su godine krize na „San Mamesu“, a ulogu „vatrogasca“ ponovo je preuzeo na sebe Barns koji se u sezoni 1920/21 vratio u klub donevši mu novi trofej kupa. U borbi za trofej je ubedljivo savladan Atletiko Madrid 4:1 u prvom meču finala ikada odigranom na „San Mamesu“.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka Atletik je zajedno sa Real Madridom i Barselonom formirao prvu špansku profesionalnu ligu budući da se sve do 1929. godine Kup kralja tretirao kao nacionalni šampionat ove države.

Uspon španskog profesionalnog fudbala obeležile su i čak četiri uzastopna trofeja Atletika u Kupu kralja. Bile su to zlatne tridesete godine na „San Mamesu“ koje su u drugoj polovini prekinute zbog Španskog građanskog rata.

Atletik je tih godina uz Real Madrid bio najdominantniji u Španiji, a u četiri vezana trijumfa u Kupu kralja čak dva su ostvarena pobedama u finalu protiv kraljevskog kluba.

Posebni pečat uspesima Atletika u kupu u to vreme dali su engleski stručnjaci pošto su od Barnsa pelcer za dobre rezultate uzeli njegovi sunarodnici Fred Petland i Vilijam Garbat.

Tokom četrdesetih godina prošlog veka usledio je novi niz od tri trofeja kupa u nizu, a naročito se istakla pobeda protiv Reala u Madridu 1:0 nakon produžetaka. Tih godina Valensija je izgubila u čak tri uzastopna finala.

Prvu značajniju pauzu u finalima Kupa kralja fudbaleri Atletika načinili su tokom šezdesetih godina pošto su 1969. izborili prvo finale nakon više od decenije. U meču za trofej na stadionu „Santjago Bernabeu“ u Madridu savladan je Elče 1:0, a četiri godine kasnije pao je i Kasteljon 2:0 na tada novom stadionu „Visente Kalderon“.

Da sa Atletikom ništa nije jednostavno pokazalo je i poslednje finale kupa koje su završili kao pobednici. Bilo je to spomenute 1984. godine protiv Barselone u Madridu (1:0) u duelu koji je obeležila velika tuča fudbalera protivničkih timova.

Antologijsko finale imalo je neprijatnu uvertiru s početka te sezone kada je grubi defanzivac Atletika Andoni Gojkočea povredio Dijega Maradonu u prvenstvenom duelu, a sukob dvojice fudbalera nastavio se i u finalu.

„Mesar iz Bilbaa“, kako su Gojkočeu zvali, nastavio je sa oštrim startovima nad Maradonom, a bolne udarce od čuvara pratili su i rasistički povici sa tribina Atletikovih navijača.

Provokacija Migela Sola bila je kap koja je prelila čašu i na terenu je nastao pravi haos i sveopšta tuča fudbalera oba tima pred očima španskog kralja. Bio je to znak da Maradoni više nije mesto u Španiji, pa je već tog leta načinio potez karijere prelaskom u Napoli.

Atletik je već naredne sezone igrao novo finale, ali je ovaj put baskijski tim poklekao u borbi za trofej pošto je u Madridu poražen od Atletika 2:1 zahvaljujući golovima dvostrukog strelca Huga Sančeza.

Prvo naredno finale posle skoro četvrt veka Atletik će odigrati tek 2009. godine kada je ubedljivo poražen od Gvardioline Barselone 4:1. Tri godine kasnije katalonski klub, predvođen Leom Mesijem, ponovo će biti koban po Baske 3:0, baš kao i 2015. godine kada je bilo 3:1.

Imajući u vidu koliko je Mesi tih godina bio ubojit u finalima protiv Atletika može se reći da je upravo najbolji fudbaler Barselone u ovom veku osvetio Maradonu.

I pre tri godine je Atletik poražen od Barselone 4:0 uz novi šou Mesija u njegovoj poslednjoj sezoni na „Kamp Nou“, a sezonu ranije muke Bilbaa produžio je Real Sosijedad pobedom u baskijskom finalu 1:0.

Tim sa „San Mamesa“ ove subote od 22 sata ima priliku da na Olimpijskom stadionu u Sevilji stigne do prve pobede u finalu kupa nakon 40 godina i šest razočaravajućih finala.

Protivnik u finalu im je Majorka, koja je u prethodnoj rundi na iznenađenje mnogih eliminisala Real Sosijedad.  Klub za koji igraju čak trojica srpskih fudbalera jedini trofej u kupu osvojio je još 2003. godine pobedom protiv Rekreativa 3:0 zahvaljujući golovima strašnog tandema Samjuel Eto-Valter Pandijani.

 

 



Autorska prava RTV / Tekst / Slika / Video /