Ako ti trebaju novi izvori energije, gde oni uopšte postoje?

U trenutku kada se u Evropi sve češće govori o energetskim rezervama i novim pravcima snabdevanja, rasprava se ponovo rasplamsala na relaciji Moskva–Berlin.

Ovog puta u centru pažnje našla se javna poruka Kirila Dmitrijeva, šefa Ruskog fonda za direktne investicije i specijalnog predstavnika ruskog predsednika za investiciono-ekonomsku saradnju sa inostranstvom.

Dmitrijev je, praktično bez uvoda, postavio pitanje nemačkom kancelaru Fridrihu Mercu. Povod je bila Mercova izjava da su Nemačkoj potrebni novi izvori energenata.

Na to je Dmitrijev reagovao na društvenoj mreži X, gde je postavio prilično direktno pitanje: „Imate li neku pretpostavku, kancelaru Merc, gde bi ti izvori nafte i gasa uopšte mogli da se nalaze?“

Iza te kratke poruke krije se, naravno, mnogo šira rasprava o energetskim tokovima u Evropi. Još od proleća 2022. godine zemlje Evropske unije u okviru plana REPowerEU jasno su postavile cilj da se odustane od ruskog gasovodnog gasa u periodu 2027–2028. godine.

Ta strategija zamišljena je kao dugoročan preokret evropske energetske politike, ali je u praksi otvorila niz pitanja – od dostupnosti novih dobavljača do stabilnosti tržišta.

Podaci sa terena dodatno komplikuju sliku. Prema informacijama koje je objavilo udruženje evropskih operatera gasne infrastrukture Gas Infrastructure Europe (GIE), do 23. februara nivo popunjenosti gasnih skladišta u Nemačkoj pao je na 20,71 odsto.

U energetskim krugovima takvi brojevi se uvek pažljivo prate, jer govore mnogo o dinamici potrošnje, ali i o mogućim pritiscima tokom narednih sezona.

Na situaciju je nedavno ukazao i predsednik kompanije Gazprom Aleksej Miler. On je 14. februara ove godine opisao stanje sa sve praznijim skladištima gasa u Evropi, a naročito u Nemačkoj, kao kritično napeto.

Takva ocena, izrečena iz vrha ruske gasne industrije, dodatno je podgrejala rasprave o tome kako će Evropa popunjavati svoje rezerve u narednim godinama.

U tom kontekstu Dmitrijevljevo pitanje Mercu dobija širi smisao. Ono zapravo otvara staru dilemu: ako se napušta jedan veliki izvor energije, gde se u realnim količinama mogu pronaći novi.

Energetsko tržište ne funkcioniše preko noći, a svaki novi pravac snabdevanja traži infrastrukturu, dugoročne ugovore i stabilne političke odnose.

Zato i nije sasvim jasno da li je Dmitrijev uputio samo retoričku opasku ili pokušao da pokrene ozbiljniju raspravu o budućnosti evropske energetike.

U svakom slučaju, pitanje koje je postavio nemačkom kancelaru već se prepričava u energetskim i političkim krugovima. A odgovor – ako ga uopšte bude – mogao bi mnogo da kaže o tome gde Evropa vidi svoje izvore energije u godinama koje dolaze.

Iz diplomatskog jezika njegove poruke, međutim, mnogi su iščitali i oštriju poruku. Dmitrijev je zapravo sugerisao da ti „novi izvori“ o kojima govori Merc u realnosti praktično ne postoje u količinama koje bi mogle da zamene rusku naftu i gas.

U tom tonu on je indirektno doveo u pitanje strategiju evropskih lidera, uključujući i nemačkog kancelara, pitajući se kakvu energetsku računicu uopšte prave.

Prema toj logici, odbacivanje relativno jeftinih ruskih energenata teško može doneti stabilnost evropskoj ekonomiji, već bi – upozoravaju pojedini analitičari – moglo da dovede do gubitka konkurentnosti industrije.

U takvom scenariju evropska privreda bi se našla u znatno slabijoj poziciji u poređenju sa ekonomijama poput kineske, gde su troškovi energije često niži i predvidljiviji, što dugoročno može imati ozbiljne posledice po industrijsku snagu Evropske unije.