in

Stigli smo do kraja, nema za nas Srbe na KiM pravde

„Svakog dana neko iz Mitrovice, iz Zvečana ode. Svakog dana je još jedan prazan stan u zgradi, u ulici, u naselju“, kaže koji minut pre protestnog skupa starija gospođa iz Severne Mitrovice

Mukla tišina, smrknuta, zabrinuta lica ljudi, grč… Nigde osmeha, nigde glasne reči, nigde zračka nade, vedrine, a kamoli pesme…

Tako je danas, i pre i posle velikog, opštenarodnog protestnog skupa protiv odluke Prištine o ukidanju dinara u pokrajini izgledala Severna Mitrovica.

Hiljade ljudi bili su na Trgu braće Milić, nadomak glavnog mosta na Ibru pa sve gore, uz šetalište, do spomenika Knezu Lazaru. Došli Srbi iz Leška, iz Gračanice, Osojana, Lapljeg Sela, iz okoline Istoka, Leposavića, Zvečana, Gotovuše, Zubinog Potoka, Šilova, Sočanice, Ugljara, iz Jagnjence i Zupča, iz Gojbulje… Došli bi iz Prištine, iz Peći, Đakovice no tamo Srba više i nema a oni koji su ostali jedva da mogu preko kućnog praga.

„Došla je muka do oka. Za mene je lako, ja sam moje prošla, proživela, nego, šta će moja deca, šta će moji  unuci… Kud će oni… Svakog dana neko iz Mitrovice, iz Zvečana ode. Svakog dana je još jedan prazan stan u zgradi, u ulici, u naselju“, kaže muklo koji minut pre protestnog skupa starija gospođa iz Severne Mitrovice.

Na početku skupa srpska himna „Bože pravde“. Neki ljudi pevaju u pola glasa, više šapuću, oči im pune suza.

„Nema za nas Srbe pravde“, veli stariji čovek ispred bine. Izgleda potpuno pomiren sa sudbinom.

„Bolnice će nam ostati bez lekova“, piše na jednom od nekoliko transparenata koje su doneli ljudi.

Dušanka Ćorović iz Udruženja penzionera govori sa bine da „odluka da se ukine dinar, da se ljudima onemogući da podižu svoje penzije bukvalno znači da se ukida parče hleba, da se ukida život“.

„Ako se dobro zna da u našim trgovinama nema srpske hrane, da u apotekama nema naših lekova, šta će sa nama biti sutra ako ova odluka ostane?“, pita.
„UN 1244, USA, HELP“, piše na još jednom od transparenata koje su doneli ljudi.

„Evropo, pomozi“, stoji na drugom.

Stefan i Nikola došli su na skup iz jedne od enklava južno od Ibra. Pričaju da, do pre neki mesec, svaki prelazak Ibra bio im je veliko ohrabrenje. U Severnu Mitrovicu dolazili da osete malo slobode, da slobodno dišu, sad je, kažu, i na severu skoro kao i u enklavama, srpskim getima južno od Ibra. Policija, duge cevi, patrole, nepoznati naoružani ljudi, tuđi jezik, borna kola, kontrolni punktovi na sve strane.

Dragana Milenković, profesor Ekonomskog fakulteta u Severnoj Mitrovici ponavlja sa bine da „ukidanje dinara znači ukidanje života za Srbe na KiM“. Podseća da je prvi dinar iskovan baš na Kosovu, u Novom Brdu, 1214. godine.

„Kako će roditelji kupiti hranu deci, kako će studenti dobiti stipendije, kako će i od čega platiti školarine, ispite… Dinar je opstajao ovde čak i u najgorim vremenima okupacije. Ukidanjem dinara ukidaju se plate zaposlenima, funkcionisanje univerziteta, škola, bolnica, privatne delatnosti, ukida se život“, kaže profesorka Milenković.

Podseća da su u Prištini rekli da dinar ukidaju na osnovu ustava i zakona, pita, kako taj ustav tzv. Kosova ne važi kada treba vratiti imovinu Visokim Dečanima ili srpskim građanima, kako ne važi kada se Srbima ukida pravo na govor, jezik, po kom pravu se Srbima  oduzimaju knjige ispisane ćirilicom?

„Došli smo do samog kraja. Još teže je nego 1999. godine. Tada je bilo nade, sad više ni nade nema“, kaže neko iz mase naroda.

Govornici, sa bine pričaju o „ostacima ostataka srpskog naroda koji žive po getima“, o „hapšenjima, prebijanjima, ranjavanjima, otimanju imovine, otimanju svetinja, falsifikovanju istorije“,  pitaju kako je to moguće…

Vesna Martinović, direktorka Osnovne škole u Ugljaru kaže da „vlada u Prištini zabranom dinara stavlja katanac na sve srpske škole a samim tim i na školovanje srpske dece“.

„Od nas se traži da ćutimo, da se povinujemo svakoj odluci Prištine, da idemo na administrativne prelaze da podižemo plate. Je li to moguće? Osporavaju nam ovom odlukom pravo  na rad, prava koja se svuda u svetu podrazumevaju. Kažu, otvorite račun, a ja pitam na osnovu kojih ugovora a da su prihvatljivi za banke u kosovskom sistemu. Svi  znamo da je to neizvodljivo“, kaže ona.

„Nije lako danas biti Srbin, posebno ovde. Tešku borbu mi vodimo. Srbi na KiM su u bezizglednoj situaciji“, kaže Svetlana Stević, upravnica Narodne kuhinje „Devet Jugovića“.

Priča kako je teško stati pred ljude koji dođu u narodnu kuhinju, očekuju pomoć, a pomoć im je teško pružiti…

„Ovo su teški trenuci velikih stradanja i iskušenja, ljudi traže pravo na život, pravo na slobodu, na golo parče hleba“, ponavljaju sa bine. Pitaju – kako deci da objasne da je Srbima na Kosovu sve uskraćeno, sve zabranjeno…

Dragiša Milović iz KBC u Severnoj Mitrovici kaže da su Srbi na KiM građani drugog reda, da se Srbima gaze osnovna ljudska prava, da preti tihi egzodus sa ovih prostora.

„Prošle godine 400 puta zaustavljali su naše sanitete, pretresali lekare, zabranjena nam je vakcinacija, upadaju u krug bolnice, zastrašuju pacijente i zaposlene. Uskraćuju nam pravo na slobodu kretanja, na jezik“, rekao je Milović.

Krenuli su ljudi posle protesta svojim kućama, ko u geta južno od Ibra ko na Sever. Mukla tišina, grč, umorna lica, zabrinuta.

„Niti dobra ima, niti se dobru nadamo. Kako se boriti, šta raditi, šta učiniti, hajde ti meni reci. Slutim nekako da su ovo naši poslednji vapaji, da će biti sve teže i teže. Niko nas ne čuje“, kaže jedan od Srba dok kolima sa RKS tablica kreće preko Ibra u svoj geto.

Zoran Šaponjić (rt.rs)

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se

Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social

       

Autorska prava Webtribune / Tekst / Slika / Video /