Danas je Srđevdan, praznik za koji se vezuje verovanje o ozdravljenju

Srđevdan se i danas proslavlja kao krsna slava, a brojne crkve posvećene Svetim Sergiju i Vakhu svedoče o tome koliko je njihovo poštovanje bilo rasprostranjeno na našim prostorima u srednjem veku.

Prema crkvenom predanju, Sveti Sergije i Vakho bili su ugledni rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana. Odani hrišćanskoj veri, odbili su da se poklone rimskim bogovima, svesno se odrekavši položaja i počasti, a potom su podneli mučeničku smrt. Posebno su poštovani u Siriji i Libanu, gde se, prema predanju, njihov praznik obeležava ukrašavanjem domova palminim grančicama, simbolom pobede vere i života.

Car Justinijan podigao im je crkvu u Carigradu, a njihovo poštovanje s vremenom se proširilo i na zapad. O tome svedoči više od 15 crkava koje su im bile posvećene na prostoru između Drača i Dubrovnika. Sačuvana je i legenda da su prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu prenete i mošti Svetih Sergija i Vakha.

Običaji i narodna verovanja na Srđevdan

U narodnoj tradiciji Sveti Sergije i Vakho poštuju se kao zaštitnici obućara, opančara i zemljoradnika, pa je običaj da se na njihov praznik ovi poslovi odlože. Prema predanju, Sveti Sergije na Srđevdan obilazi obućare i slavi zajedno s njima.

Ratari tog dana ne izlaze u polje niti uprežu volove, jer se Sveti Sergije smatra i njihovim zaštitnikom, odnosno “volujskim svecem”.

Za Srđevdan se vezuju i narodna verovanja o ozdravljenju obolelih od srdobolje, odnosno dizenterije, i bolesti kostiju. U narodnom kalendaru ovaj praznik označava granicu između jeseni i zime, a predanje kaže da na taj dan čak i divlje zveri postaju pitome i krotke.

Tropar Svetim Sergiju i Vakhu (glas 5)

Udobrenije Hristovih strastoterpaca i oči Hristovi cerkve, oči prosvetite duh naših, Sergije mnogostradalne i Vakse preslavne; molitesja ko Gospodu, jako da ubežim tmi grehovnija i sveta javimsja obščnici nevečernjago, molitvami vašimi, svjatiji.